Zasnovano na Mateju 14,13–21; Marku 6,32–44; Luki 9,10–17; Jovanu 6,1–13.
Hristos se svojim učenicima povukao na jedno usamljeno mesto, ali ovo dragoceno vreme prepuno mira ubrzo je narušeno. Apostoli su mislili da su se povukli tamo gde ih niko neće uznemiravati; ali čim je mnoštvu nedostajao božanski Učitelj, pitali su se: »Gde je On?« Neko između njih zapazio je pravac u kojem su otišli Hristos i Njegovi apostoli. Mnogi su kopnom krenuli da ih pronađu, dok su drugi pošli svojim čamcima preko vode. Pasha se približavala, pa su se iz bliza i daleka skupljale grupe hodočasnika, na svom putu u Jerusalim, da vide Isusa. Njihovom broju pridruživali su se mnogi drugi, sve dok se nije okupilo pet hiljada ljudi, osim žena i dece. Pre no što je Hristos stigao na obalu mnoštvo Ga je većčekalo. Međutim, On se nezapaženo udaljio od njih, da malo vremena nasamo provede sa svojim učenicima.
S padine brežuljka posmatrao je mnoštvo u pokretu i Njegovo srce ispunilo se saosećanjem. Iako mu je ono oduzelo odmor, Isus nije bio nestrpljiv. On je video veću potrebu, koja je zahtevala Njegovu pažnju, dok je posmatrao narod kako stalno pristiže. »I sažali mu se, jer behu kao ovce bez pastira.« Ostavivši svoje odmorište, našao je jedno prikladno mesto na kojemu im je mogao služiti. Oni nisu primili nikakvu pomoć od sveštenika i poglavara; ali od Hrista su potekle isceljujuće reke života dok je mnoštvo poučavao putu spasenja.
Ljudi su slušali reči milosrđa koje su tako slobodno tekle sa usana Božjeg Sina. Slušali su blagotvorne reči, tako jednostavne a tako jasne da su za njihove duše bile kao balzam iz Galda. Isceljenje Njegovom božanskom rukom donelo je radost i život onima koji su umirali i olakšanje i zdravlje onima koji su patili od bolesti. Dan im je izgledao kao Nebo na Zemlji, te uopšte nisu bili svesni koliko dugo nisu ništa okusili.
Veliki deo dana uveliko je prošao. Sunce se nagnulo ka zapadu, a narod je još uvek oklevao. Isus je ceo dan radio bez hrane i odmora. Bio je bled od umora i gladi, a učenici su Ga molili da prestane sa svojim napornim radom. Međutim, On se nije mogao rastati od mnoštva koje se stalno pomicalo k Njemu.
Učenici su na kraju došli do Njega požurujući Ga da raspusti narod, jer je to za Njegovo dobro. Mnogi su došli izdaleka i od jutra nisu ništa jeli. U okolnim gradovima i selima mogli bi kupiti hranu. Ali, Isus im je rekao: »Podajte im vi neka jedu«, i tada je, okrenuvši se Filipu, upitao: »Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?« On je ovo rekao da bi okušao veru svog učenika. Filip je pogledao ovu množinu ljudi i pomislio kako je nemoguće nabaviti hranu da se ispune potrebe tolikog mnoštva. Odgovorio je da hleb za dve stotine groša ne bi bio ni izdaleka dovoljan da svakome pripadne po delić. Isus se raspitivao koliko hrane mogu pronaći među prisutnima. »Ovde ima jedno momče«, rekao je Andrija, »koje ima pet hlebova ječmenih i dve ribe; ali šta je to na toliki svet!« Isus je zapovedio da Mu se to donese. Zatim je rekao učenicima da narod poseda na travu u grupama od pedeset ili sto, da bi se sačuvao red i da bi se svi mogli osvedočiti o onome što će učiniti. Kad je ovo bilo izvršeno, Isus je uzeo hranu »i pogledavši na nebo blagoslovi, i prelomivši dade učenicima svojim, a učenici narodu«. »I jedoše svi, i nasitiše se, i nakupiše komada što preteče dvanaest kotarica punih.«
On koji je poučavao narod kako da osigura mir i sreću, bio je isto toliko pun obzira prema njegovim telesnim potrebama kao i prema njegovim duhovnim težnjama. Narod je bio umoran i malaksao. Bilo je majki s bebama u naručju i male dece koja su se držala za njihov skut. Mnogi su satima stajali. Oni su bili tako zaokupljeni Hristovim rečima da ni u jednom trenutku nisu pomislili da sednu, a mnoštvo je bilo tako veliko da je pretila opasnost da pogaze jedni druge. Isus im je želeo pružiti priliku za odmor, pa ih je pozvao da sednu. Na tom mestu bilo je puno trave te su se svi mogli udobno odmoriti.
Hristos nikada nije učinio čudo ako ono nije trebalo zadovoljiti neku stvarnu potrebu, a karakter svakog čuda vodio je ljude ka drvetu života, čije lišće služi za isceljenje narodima. Jednostavna hrana koju su učenici dodavali svojim rukama sadržavala je celu riznicu pouka. podarena hrana bila je skromna; riba i ječmeni hleb bili su svakodnevna hrana ribara iz okoline Galilejskog mora. Hristos je mogao izneti pred narod bogat obed, ali hrana pripremljena samo da zadovolji apetit ne bi pružila nikakvu pouku za dobro ovih ljudi. Hristos im je ovom poukom pokazao da su prirodni Božji darovi čoveku bili izobličeni. Nikada ljudi nisu toliko uživali u raskošnim gozbama pripremljenim da zadovolje izopačeni ukus, koliko su ovi ljudi uživali u odmoru i jednostavnoj hrani koju je Isus priredio tako daleko od ljudskih naselja.
Da su ljudi danas skromni u svojim navikama i da žive u skladu sa zakonima prirode, kao što su to činili Adam i Eva u početku, bilo bi izobilja hrane za potrebe ljudske porodice. Tada bi bilo manje nestvarnih potreba i više prilika da se radi na Božji način. Međutim, sebičnost i popuštanje neprirodnom ukusu doneli su greh i bedu na svet, obilje na jednoj strani i oskudicu na drugoj.
Isus nije želeo privući ljude k sebi podilazeći njihovoj želji za raskoši. Za to mnoštvo, umorno i gladno nakon dugog i uzbudljivog dana, jednostavna hrana bila je potvrda ne samo njegove sile već i Njegovog nežnog stvaranja za njih u svakidašnjim životnim potrebama. Svojim sledbenicima Spasitelj nije obećao raskoš ovoga sveta; njihova hrana može da bude jednostavna, pa čak i oskudna; njihova sudbina obeležena siromaštvom, ali Njegova reč je zalog da će se njihovim potrebama odgovoriti, jer je obećao ono što je bolje od svetovnog dobra – trajnu utehu svojim ličnim prisustvom.
Time što je nahranio pet hiljada ljudi Isus je podignuo veo sa sveta prirode i otkrio silu koja stalno deluje za naše dobro. Bog svakodnevno čini čuda stvarajući zemaljske žrtve. Prirodnom pokretačkom snagom vrši se isto delo koje se pokazalo davanjem hrane mnoštvu. Ljudi pripremaju tlo i siju seme, ali život od Boga je taj koji čini da seme proklija. Božja kiša, vazduh i sunčeva svetlost čine da zemlja »najpre donese travu, po tom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu«. (Marko 4,28) Bog je taj koji svakog dana hrani milijune sa zemaljskih žetvenih polja. Ljudi su pozvani da sarađuju sa Bogom u staranju za žito i u pripremanju hleba i zbog toga gube iz vida božansku pokretačku silu. Oni ne daju Bogu slavu koja pripada Njegovom svetom imenu. Delovanje Njegove sile pripisuje se prirodnim uzrocima ili ljudskom oruđu. Slavi se čovek umesto Bog, i Njegovi milostivi darovi kvare se za sebičnu uporabu i postaju prokletstvo umesto blagoslova. Bog teži da sve to promeni. On želi da oživi naša otupela čula da razlikuju Njegovu milostivu dobrotu i proslavljaju Ga zbog delovanja njegove sile. On želi da Ga prepoznamo u njegovim darovima, da bi nam oni prema Njegovoj nameri, zaista bili na blagoslov. Hristova čuda učinjena su da bi se ostvario taj cilj.
Kad je mnoštvo bilo nahranjeno, preostalo je još dosta hrane. Međutim, On koji pod svojom vlašću ima sve izvore beskrajne sile, rekao je: »Skupite komade što pretekoše da ništa ne propadne.« Te reči znače puno više od stavljanja hleba u košare. Pouka je dvostruka. Ništa se ne sme rasipati. Ne smemo dopustiti da nam izmakne ijedna prednost. Mi ne treba da ne zanemarimo ništa što služi za dobrobit ljudskog bića. Neka se sve sakupi što će smanjiti oskudicu gladnih ljudi na Zemlji. U duhovnom smislu treba pokazati istu brižljivost. Dok su se košare punile ostacima hrane, ljudi su mislili na svoje prijatelje kod kuće. Želeli su da i oni uzmu udela u hlebu koji je Hristos blagoslovio. Sadržaj košara podeljen je među željnim mnoštvom i odnesen u sve okolne krajeve. Tako su učesnici na gozbi trebali drugima preneti hleb koji silazi s Neba, da utole glad duše. Trebali su ponoviti ono što su naučili o divnim Božjim delima. Ništa nije smelo propasti. Nijedna reč koja se odnosila na njihovo večno spasenje nije smela uzaludno pasti na zemlju.
Čudo s hlebovima pruža pouku zavisnosti od Boga. Kad je Hristos nahranio pet hiljada ljudi, hrana nije bila nadomak ruke. Očito, On nije imao nikakvih sredstava na raspolaganju. Bio je u divljini s pet hiljada ljudi, osim žena i dece. On nije pozvao to silno mnoštvo da Ga sledi; došli su bez poziva ili naredbe; ali On je znao da će nakon dugog slušanja Njegovih pouka osetiti glad i umor; On je bio jedno s njima u njihovoj potrebi za hranom. Bili su daleko od doma i već se spuštala noć. Mnogi od njih nisu imali sredstava da nabave hranu. On koji je zbog njih postio četrdeset dana u pustinji nije hteo dozvoliti da se gladni vrate svojim domovima. Božje proviđenje postavilo je Isusa tamo gde se nalazio; i On je zavisio od svog nebeskog Oca za sredstva kojima je trebalo ispuniti ovu potrebu.
Kad se nađemo na teskobnim mestima, moramo se uzdati u Boga. Moramo pokazati mudrost i rasuđivanje u svakom životnom pothvatu, da ne bismo nepromišljanim postupcima doveli sebe u iskušenje. Mi ne smeno padati u teškoće, zanemarujući sredstva koja nam je Bog osigurao i zloupotrebljavajući sposobnosti koje nam je On dao. Hristovi poslanici moraju izričito slušati Njegova uputstva. Delo je Božje, pa ako želimo drugima doneti blagoslov, moramo slediti Njegove planove. Naše »ja« ne smemo učiniti centrom; naše »ja« ne može primiti nikakvu čast. Ako sačinjavamo planove prema sopstvenim zamislima, Gospod će nas prepustiti našim sopstvenim greškama. Međutim, kad se hodeći po Njegovim uputstvima – nađemo na teskobnim mestima, On će nas izbaviti. Mi se ne smemo predati obeshrabrenju, već u svakoj neprilici treba da tražimo pomoć od Njega koji ima vlast nad neiscrpnim izvorima. Često ćemo biti okruženi teškim okolnostima i tada, u potpunom poverenju, moramo se osloniti na Boga. On će čuvati svaku dušu koja je dopsjela u teškoće nastojeći da se drži Gospodnjeg puta.
Hristos nam je zapovedio preko proroka: »…da prelamaš hleb svoj gladnome«, i »nasitiš dušu nevoljnu«; »kad vidiš gola, da ga odeneš« i »siromahe prognane da uvedeš u kuću«. (Isaija 58,7– 10) On nam je dao nalog: »Idite po svemu svetu i propovedajte evanđelje svakome stvorenju.« (Marko 16,15) Ali kako nam često srca klonu i vera nestaje kad vidimo koliko je i velika potreba, a kako su mala sredstva u našim rukama. Kao i Andrija, gledajući pet ječmenih hlebova i dve male ribe, i mi uzvikujemo: »Šta je to na toliki svet?« Često oklevamo nespremni da damo sve što imamo, bojeći se da trošimo i da potrošimo za druge. Međutim, Isus nam je zapovedio: »Podajte im vi neka jedu.« njegov nalog je i obećanje; a iza njega nalazi se ista sila koja je nahranila mnoštvo kraj mora.
U Hristovom delu služenja privremenim potrebama gladnog mnoštva, nalazi se duboka duhovna poruka za sve njegove poslanike. Hristos je primio od Oca; On je podelio učenicima; oni su podelili mnoštvu; a ljudi jedni drugima. Tako će svi koji su sjedinjeni sa Hristom primiti od Njega hleb života, nebesku hranu, i podeliti je drugima.
U potpunijem oslanjanju na Boga, Isus je uzeo malu zalihu hleba; pa iako je bila mala količina čak i za Njegovu obitelj učenika, nije ih pozvao da jedu, već je počeo da im deli, pozivajući da posluže narod. Hrana se umnožavala u Njegovim rukama i ruke učenika, sežući Hristu koji je sam hleb života, nisu nikada bile prazne. Mala količina bila je dovoljna za sve. Kad je ispunio potrebe naroda, ostaci su bili sakupljeni i Hristos i njegovi učenici jeli su zajedno tu dragocenu hranu primljenu s Neba.
Učenici su bili kanali za održavanje veze između Hrista i Njegovog naroda. To bi danas trebalo da bude veliko ohrabrenje za Njegove učenike. Hristos je veliki centar, izvor svake sile. Njegovi učenici moraju primati od Njega. Najumniji, najduhovniji mogu podariti samo ono što su primili. Sami od sebe ne mogu dati ništa što bi ispunilo potrebe duše. Mi možemo dati samo ono što primamo od Hrista; i mi možemo primati samo kad dajemo drugima. Koliko dajemo, toliko ćemo primati; i ukoliko više delimo, utoliko ćemo više i primati. Tako možemo stalno verovati, imati poverenja, primati i davati.
Delo izgradnje Hristovog carstva napredovaće, iako njegov napredak izgleda spor, a nemogućnosti kao da svedoče protiv napretka. Delo je Božje, pa će On osigurati sredstva i poslaće prave pomoćnike, revne učenike, čije će ruke takođe da budu pune hrane za mnoštvo koje umire od gladi. Bog nije ravnodušan prema onima koji u ljubavi rade pružajući reč života dušama koje umiru, koje opet, sa svoje strane, sežu za hranom za druge gladne duše.
U svom radu za Boga vreba opasnost da se previše oslanjamo na ono što svojim darovima i sposobnostima može učiniti čovek. Na taj način gubimo iz vida Najvećeg Poslanika. Vrlo često onaj koji radi za Hrista ne uspeva da shvati svoju ličnu odgovornost. On se nalazi u opasnosti da svoj teret prebaci na organizacije, umesto da se osloni na Njega koji je izvor svake sile. Velika je greška uzdati se u ljudsku mudrost ili brojeve u Božjem delu. Uspešan rad za Hrista ne zavisi toliko od brojeva ili darovitosti koliko od čistote namere, od iskrene jednostavnosti i ozbiljne vere koja se oslanja na Boga. lične odgovornosti moraju se nositi, lične dužnosti prihvatiti, lični napori moraju se ulagati za one koji ne poznaju Hrista. Umesto da prebacite svoje odgovornsti na nekoga koga smatrate znatno darovitijim od sebe, radite prema svojim sposobnostima.
Kad do vašeg srca dopre pitanje: »Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?« neka vaš odgovor ne bude odgovor neverstva. Kad su učenici čuli Spasiteljevo uputstvo: »Podajte im vi neka jedu«, u njihovim mislima iskrsnule su sve teškoće. Oni su postavili pitanje: Da li treba da idemo u selo kupiti hranu? Tako i sada, kad narodu nedostaje hleb života, Gospodnja deca postavljaju pitanje: Trebamo li poslati po nekga da dođe izdaleka i da ga nahrani? Ali što kaže Hristos? »Posadite ljude«, i On ih je tu nahranio. Tako kad ste i vi okruženi dušama koje su u nevolji, znajte da je Hristos tu. Održavajte prisnu vezu s Njim. Donesite svoje ječmene hlebove Isusu.
Sredstva koja imamo možda nam neće izgledati dostatna za rad; ali ako krenemo napred u veri, verujući u Božju silu koja jest dostatna, pred nama će se otvoriti obilni izvori. Ako je delo od Boga, On će sam osigurati sredstva za njegovo izvršenje. On će nagraditi iskreno, jednostavno pouzdanje u Njega. I ono što je neznatno, ali se mudro i štedljivo koristi u službi nebeskog Gospoda, povećaće se u toku samog čina davanja. U Hristovoj ruci mala količina hrane ostala je nepotrošenom sve dok se gladno mnoštvo nije nasitilo. Ako idemo Izvoru svake sile, da primimo ispruženim rukama vere, bićemo podržani u svom radu čak i pod najnepovoljnijim okolnostima, osposobljeni da drugima damo hleb života.
Gospod kaže: »Dajite, i daće vam se.« »Koji s tvrđom seje, s tvrđom će i požnjeti; a koji blagoslov seje, blagoslov će i požnjeti… A Bog je kadar učiniti da je među vama izobilna svaka blagodat, da u svemu svagda svako dovoljstvo izobilujete za svako dobro delo; kao što je pisano:
»Prosu, dade siromasima;
Pravda njegova ostaje uvek.«
»A koji daje seme sijaču, daće i hleb za jelo: i umnožiće seme vaše, i daće da uzrastu žita pravde vaše; da se u svemu obogatite za svaku prostotu koja kroz nas čini hvalu Bogu.« (Luka 6,38;2. Korinćanima 9,6–11)
