Čitajući Sveto Pismo u celini, vrlo lako dolazimo do zaključka da je centralna tema Božje Reči spasenje čoveka i vraćanje „izgubljenog sina“ njegovom nebeskom Ocu. Kao most između Boga i čoveka, kroz Bibliju nam se predstavlja Isus Hristos, Sin Božji, „ugaoni kamen“ (1.Petrova 2:4; Jov 38:4-7; Isaija 28:16) na kome se zida cela naša duhovna građevina. Upravo odnos prema Hristu je taj koji iz temelja menja sve. Iz tog razloga proučavamo Reč Božju, ne bi li postali sličniji Njemu. Iako u teoriji dosta toga znamo, ipak veoma često u praksi znamo da budemo netrpeljivi prema onima koji manje od nas znaju ili prema onima koji ne dele naše stavove po raznim pitanjima. Da li je to ispravno i šta Bibilija ima da nam kaže o tome? Da li to znači da treba tolerisati greh? Kako se postaviti? Ovo su pitanja na koja želimo da odgovorimo proučavajući poznatu Hristovu priču zapisanu u Jevanđelju po Luki 15:11-32.
„I reče: Jedan čovek imaše dva sina; I reče mlađi od njih ocu: Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni. I otac im podeli imanje. I potom, do nekoliko dana, pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, nastade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši, pribi se kod jednoga čoveka u onoj zemlji, i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti stomak svoj roščićima koje svinje jeđahu, ali mu niko ne davaše. A kad dođe k sebi, reče: Koliko najamnika u oca mog imaju hleba, i suviše, a ja umirem od gladi. Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših i nebu i tebi i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i izljubi ga. A sin mu reče: Oče, sagreših i nebu i tebi, i više nisam dostojan nazvati se sin tvoj. A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav i ožive; izgubljen beše i nađe se. I stadoše se veseliti. A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći, kad se približi kući, ču pevanje i podvikivanje. I dozvavši jednog od slugu zapita: Šta je to? A on mu reče: Brat tvoj dođe, i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdravog video. A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada izađe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče mu: Eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jare da bih se proveselio sa svojim društvom; a kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo sa kurvama, zaklao si mu tele ugojeno. A on mu reče: Sine! Ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj tvoj brat mrtav beše i ožive; izgubljen beše i nađe se.“
Prvo na šta bi trebalo obratiti pažnju, ukoliko želimo ispravno da razumemo ovu priču, jeste kontekst u kome je ispričana. O tome nam govore prva tri stiha ovog poglavlja. Luka 15:1-3: „I približavahu se k Njemu svi carinici i grešnici da Ga čuju. I vikahu na Njega fariseji i književnici govoreći: Ovaj prima grešnike i jede sa njima. A On im kaza priču ovu govoreći: …“ Ako pažljivo razmotrimo radnju cele priče, možemo sa lakoćom prepoznati kome se ustvari Isus obraća – farisejima, književnicima, ili drugim rečima samozvanim „pravdenicima“ onoga društva. Bila je to grupa ljudi do kojih je Isus zapravo pokušavao da dopre. Ljutnja i bes zbog činjenice da je Isus dobar prema sakupljačima poreza koji su sarađivali sa rimljanima i izrabljivali svoj narod, blagonaklonost prema onima koje su svi smatrali izdajnicima, sedenje za istim stolom sa grešnicima i ljudima za koje se znalo da su bili nemoralni – sve je to doprinelo da bude ispričana priča o ljubavi nebeskog Oca sa jedne strane i „pravdenika“ punog mržnje prema svom bližnjem sa druge strane. Da malo bliže razmotrimo sam biblijski tekst.
Nije teško poistovetiti se sa mlađim sinom. Svi smo mi bar jednom (ako ne i više puta u životu) osetili potrebu da živimo onako kako se nama sviđa, da radimo ono što mi želimo i da to radimo onda kada mi hoćemo. Nešto u nama kao da nas privlači lagodnom životu. Mlađi sin iz ove priče u jednom trenutku dobija želju da napusti dom svoga oca. Misli da zna bolje. Iako otac nije bio srećan zbog ove odluke, ipak poštuje izbor koji njegov sin pravi. Isti takav stav zauzima i naš nebeski Otac. Daje izbor i savet ali nama prepušta odluku (5.Mojsijeva 30:19: „…stavio sam pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo…“). I ovo je jedan od razloga zašto danas imamo svet koji pun izgubljenih ljudi, spremnih da troše svoje vreme, snagu, novac, talente koje im je Otac nebeski dao na sve što je nezdravo – bilo da se radi o duhovnim ili telesnim stvarima. Ali niko ne može izbeći posledice koje sa sobom nose izbori koje napravimo. Te posledice mogu biti dobre ali i veoma loše. Dobra vest je da imamo Oca koji prašta, Oca koji nas voli i pruža ruke prema nama bez obzira šta smo učinili i koliko daleko smo otišli. U suštini, svi mi smo bili „izgubljeni“ jer smo svi sagrešili (Rimljanima 3:23: „Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju“). Mlađi sin, sa jedne strane, koji niže nije mogao pasti (u očima tadašnjih slušaoca) jer je otišao da čuva svinje i jede ono što su one jele (Luka 15:15-17) i stariji sin koji je ostao „veran“ svome ocu ne prestupajući nijednu njegovu zapovest (Luka 15:29). Obratimo pažnju na interesantne motive koje Hristos sada uvodi u priču. Iz njih učimo mnogo. U trenutku kada se „bludni sin“ vraća, otac naređuje da se pripremi „veselje“, da mu se da obuća, prsten i najbolje odelo. Sve su ovo simboli koje je Hristos i ranije koristio da opiše carstvo nebesko i novi status grešnika koji se kaje. Grešnik dolazi Ocu nebeskome kroz Hrista, Njegovog Sina, i zahvaljujući Hristu dobija položaj koji mu i pripada, dobija oproštenje od Oca, koji ga je video dok je „još bio daleko“ (Luka 15:20).
I završni deo priče govori o „gnevnom bratu“ na koga moramo obratiti pažnju jer često ličimo na njega. U priči ovaj brat simbol je fariseja i književnika koji su se prema „grešnicima“ odnosili isto kao i stariji brat prema mlađem bratu koji se vratio kući. Na ljubazne i usrdne molbe oca da uđe na veselje i poraduje se za brata koji se vratio, stariji sin uporno odbija i ne ulazi. Na isti način, fariseji i književnici (a možemo slobodno reći i svi oni koji sebe smatraju boljim i svetijim od drugoga) odbijaju da uđu u Carstvo nebesko i na veselje priređeno u čast svih onih koji su nekada bili izgubljeni a sada su prihvatanjem Sina Božjeg ponovo u savršenoj vezi sa svojim nebeskim Ocem (Jovan 14:6). Srdnja i bes starijeg sina proizilaze iz činjenice da mu otac nikada nije priredio takvo veselje iako (po njegovim rečima) mu verno služi godinama ne prekršivši nijednu njegovu zapovest (Luka 15:29). Iz ovoga je logičan zaključak da je stariji sin gradio svoj odnos sa ocem na „osnovama dobrih dela“ i da za oca nije radio iz ljubavi prema njemu već računajući na određenu vrstu nagrade i koristi. Reči oca: „…ti si svagda sa mnom…“ (Luka 15:31) označavaju činjenicu da su religiozne vođe onoga vremena imale privilegovan položaj u Božjim očima među celokupnim Njegovim narodom. Njima je bio dat zakon i oni su bili dužni da budu stražari narodu (Rimljanima 3:1-2; 9:4). Umesto da „gunđaju“, njihova dužnost bila je da u carstvo Nebesko pozivaju ljude koji su bili izgubljeni u grehu.
Na kraju možemo doneti i neke zaključke na osnovu ove priče koju je Hristos ispričao. Kao prvo, svi smo sagrešili i samim tim udaljili se od nebeskog Oca. Prihvatanjem Hrista, shvatanjem značaja Njegove žrtve i praktičnom primenom tog znanja u životu, postajemo „sin koji se vratio“, dobijamo novo odelo (Hristova pravednost koja pokriva grešnika koji se kaje i menja). Sa druge strane, neki su od nas dobili veće a neki manje odgovornosti u životu. U svako slučaju, dužni smo boriti se za one koji još ne stoje na putu spasenja i pomagati im da upoznaju Oca nebeskog i Sina Njegovog Isusa Hrista jer je to temelj večnog života (Jovan 17:3: „A ovo je život večni da poznaju Tebe, jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.“). Nismo dobili pravo da osuđujemo grešnike – već greh. Tu moramo praviti razliku. Još uvek ima vremena za promene. Još nije vreme da se povlačimo jer je milost Božja još uvek dostupna. Bog treba ljude koji će vikati za pravdu (Isaija 59:4; Isaija 6:8) i pomagati onima koji traže istinu. Nemojmo „braniti“ ljudima da ulaze u carstvo nebesko. Primer imamo u ponašanju fariseja i književnika onog vremena. Budimo slični Hristu. To je ono na šta smo pozvani! Radosna vest je da imamo Oca koji prašta i koji nas čeka…
