Zasnovano na Marku 11,11–14–20.21; Mateju 21,17–19.
Hristov pobedonosni ulazak u Jerusalim bio je bleda predslika Njegovog dolaska na oblacima nebeskim sa silom i slavom usred pobedničkog slavlja anđela i radosti svetih. Tada će se ispuniti Hristove reči upućene sveštenicima i farisejima: »Nećete mene videti odsele dok ne rečete; blagosloven koji ide u ime Gospodnje.« (Matej 23,39) U proročkom viđenju Zahariji prikazan je dan konačne pobede, a on je takođe video i sudbinu onih koji su odbacili Hrista prilikom Njegovog prvog dolaska: »Pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim kao za prvencem.« (Zaharija 12,10) Hristos je unapred video ovaj prizor kad je posmatrao grad i plakao nad njim. U bliskom razorenju Jerusalima, video je konačno uništenje naroda koji je bio kriv za krv Božjeg Sina.
Učenici su videli mržnju Jevreja prema Hristu, ali još nisu videli čemu to vodi. Još nisu razumeli pravo stanje Izrailja, niti shvatili osvetu koja će pasti na Jerusalim. Hristos im je otkrio ovo značajnom i očitom poukom.
Poslednji poziv Jerusalimu bio je uzaludan. Sveštenici i poglavari čuli su proročki glas iz prošlosti ponovljen ehom mnoštva kao glas Nadahnuća. U ljutini i čuđenju pokušali su utišati narod. U mnoštvu je bilo i rimskih oficira, kojima su neprijatelji potkazali Hrista kao vođu pobune. Izjavili su da će On zauzeti Hram i u Jerusalimu zavladati kao car.
Međutim, umirujući Isusov glas utišao je za trenutak bučno mnoštvo, kad je ponovo objavio da nije došao uspostaviti zemaljsku vlast, da će uskoro otići svome Ocu i da Ga Njegovi tužioci više neće videti sve dok ne bude ponovo došao u slavi. Tada, prekasno za njihovo spasenje, oni će Ga priznati. Ove reči Isus je izgovorio s tugom i velikom silom. Rimski oficiri bili su ućutkani i savladani. Njihova srca, iako su bila tuđa za božanski uticaj, bila su podstaknuta kao nikad ranije. Na blagom, ozbiljnom Isusovom licu čitali su ljubav, dobrotu i tiho dostojanstvo. Bili su pokrenuti izrazom naklonosti koji nisu mogli razumeti. Umesto da uhapse Isusa, oni su bili skloni da Mu izraze svoje poštovanje. Okrenuvši se sveštenicima i poglavarima, optuživali su ih da stvaraju nemir. Ove vođe, razočarane i poražene, okrenule su se narodu sa svojim žalbama i ljutito se međusobno raspravljali.
U međuvremenu Isus je neprimetno stigao do Hrama. Ovde je sve bilo tiho, jer je prizor na Maslinskoj gori privukao narod. Kratko vreme Isus je ostao u Hramu, posmatrajući ga žalosnim pogledom. Tada se povukao sa svojim učenicima i vratio u Vitaniju. Kad Ga je narod tražio da Ga postavi na presto, nije Ga mogao naći.
Celu noć Isus je proveo na molitvi, a ujutro je opet došao u Hram. Na svom putu prošao je kraj jednog voćnjaka sa smokvama. Bio je gladan. »I videvši iz daleka smokvu s lišćem dođe ne bi li što našao na njoj; i došavši k njoj ništa ne nađe osim lišća; jer još ne beše vreme smokvama.«
Još nije bilo vreme zrelim smokvama, osim u određenim mestima, a za planinski kraj oko Jerusalima moglo se zaista kazati »jer još ne beše vreme smokvama«. Ali u voćnjaku, u koji je Isus došao, jedno drvo izgledalo je naprednije od ostalih. Ono je već bilo pokriveno lišćem. Za smokvu je prirodno da se prvo pojavi plod pa tek onda list. Zato je ovo drvo koje je potpuno olistalo obećavalo i dobro razvijen plod. Ali njegov izgled je obmanjivao. Pošto je pretražio njegove grane, od najniže do najviše, Isus na njoj »ništa ne nađe osim lišća«. Ona je bila samo mnoštvo lišća koje je varalo, i ništa više.
Hristos je nad njom izrekao kletvu da usahne. »Da od sad od tebe niko ne jede roda do veka«, rekao je On. Narednog jutra, kad su se Spasitelj i Njegovi učenici opet nalazili na putu prema gradu, sasušene grane i opušteno lišće privukli su njihovu pažnju. »Rabi!«, rekao je Petar, »gle, smokva što si je prokleo posušila se.«
Hristovo izricanje prokletstva nad smokvinim drvetom iznenadilo je učenike. To im se činilo nespojivo s Njegovim putevima i delima. Često su čuli kako izjavljuje da nije došao da osudi svet, već da se svet može spasiti kroz Njega. Setili su se Njegovih reči: »Jer sin čovečij nije došao da pogubi duše čovečije nego da sačuva.« (Luka 9,56) Njegova divna dela učinjena su da obnove, a nikada da unište. Učenici su Ga poznavali samo kao Obnovitelja, Iscelitelja. Ovaj čin bio je usamljen. »Koja je njegova svrha?«, pitali su se oni.
Bogu »je mila milost«. »Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik.« (Mihej 7,18; Jezekilj 33,11) Za Njega je delo uništenja i izricanja osude »neobičan posao«. (Isaija 28,21) Međutim, u svojoj milosti i ljubavi On podiže veo sa budućnosti i otkriva ljudima rezultat grešnog življenja.
Prokletstvo nad smokvinim drvetom bilo je živa pouka. Nerodno drvo lepršajući ponosno svojim lišćem pred Hristovim licem, bilo je simbol jevrejskog naroda. Spasitelj je želeo objasniti svojim učenicima uzrok i neizbežnost sudbine Izrailja. Za ovu svrhu On je drvo obdario moralnim osobinama i načinio ga tumačem božanske istine. Jevreji su se držali daleko razlikujući se od ostalih naroda, tvrdeći da se pokoravaju Bogu. Uživali su Njegovu osobitu naklonost i tvrdili da su pravedniji od svakog drugog naroda. Međutim, bili su izopačeni ljubavlju prema svetu i pohlepnošću za dobiti. Hvalisali su se svojim znanjem, ali nisu poznavali Božje zahteve i bili su puni licemerstva. Kao i nerodno drvo, hvalisavo su širili svoje ponosne grane, naizgled raskošne, naoko divne, ali nisu imali nikakav rod »osim lišća«. Jevrejska vera sa svojim veličanstvenim Hramom, sa svojim svetim oltarima, svojim sveštenicima u odeždama i upečatljivim obredima, bila je stvarno lepa po spoljašnjem izgledu, ali joj je nedostajala poniznost, ljubav i čovekoljublje.
Sva stabla u voćnjaku sa smokvama nisu imala plodova, ali drveće bez lišća nije budilo nikakvo očekivanje i nije izazvalo nikakvo razočaranje. Ovo drveće predstavljalo je neznabošce. Bili su lišeni pobožnosti kao i Jevreji, ali nisu tvrdili da služe Bogu. Nisu se hvalisavo ponosili svojom pobožnošću. Bili su slepi za Božja dela i puteve. Kod njih još nije prispjelo vreme smokvama. Još uvek su očekivali dan koji će im doneti svetlost i nadu. Jevreji, koji su primili veće blagoslove od Boga, smatrali su se odgovornima za zlouporabu ovih darova. Prednosti kojima su se hvalili samo su povećavale njihovu krivicu.
Isus je gladan prišao smokvinom drvetu da nađe hranu. Tako je On došao Izrailju, žudeći da u njima nađe rodove pravde. Izdašno im je davao svoje darove, da bi mogli doneti rodove na blagoslov svetu. Podarena im je svaka prilika i prednost, a u zamenu zahtevalo je njihovo saučešće i saradnju u Njegovom delu milosti. Čeznuo je da vidi u njima samopožrtvovnost i samilost, revnost za Boga i duboku čežnju za spasenjem njihovih bližnjih. Da su držali Božji zakon, izvršili bi isto nesebično delo koje je izvršio Hristos. Međutim, ljubav prema Bogu i čoveku bila je pomračena gordošću i samopouzdanjem. Navukli su na sebe propast time što su odbili da služe drugima. Riznicu istine koju im je Bog poverio, nisu dali svetu. U nerodnom drvetu mogli su sagledati i svoj greh i njegovu kaznu. Uvela zbog Spasiteljevog prokletstva, stojeći sasušena i spržena, suva do korena, smokva je ukazivala na to što će jevrejski narod postati kad se Božja milost bude povukla od njega. Odbijajući da s drugima podele blagoslov, on ga više neće ni primiti. Gospod kaže: »Propao si, Izraele.« (Osija 13,9)
Ova opomena stoji za sva vremena. Hristov čin proklinjanja drveta, koje je On svojom moći načinio, stoki kao opomena svim crkvama i svim hrišćanima. Niko ne može živeti po Božjem zakonu ako ne služi drugima. Međutim, ima mnogo onih koji ne žive milosrdnim, nesebičnim Hristovim životom. Neki koji sebe smatraju odličnim hrišćanima ne razumeju u čemu se sastoji služba Bogu. Oni smišljaju i proučavaju kako da ugode sebi. deluju samo da ugode sebi. Vreme ima vrednost za njih samo ako mogu sabirati za sebe. U svim životnim zbivanjima ovo je njihov cilj. Oni ne služe drugima, već samo sebi. Bog ih je stvorio da žive u svetu u kome se mora pokazati nesebična služba. On je odredio da svojim bližnjima pomažu na svaki mogući način. Međutim, njihovo »ja« je tako veliko da ne mogu da vide ništa drugo. Nisu u vezi sa čovečanstvom. Oni koji tako žive samo za sebe slični su smokvi koja je imala lep spoljašnji izgled, ali bila je bez roda. Oni se drže obličja pobožnosti, ali nemaju pokajanje ili veru. Na rečima poštuju Božji zakon, ali nedostaje im poslušnosti. Govore, ali ne čine. U prokletstvu izrečenom nad smokvinim drvetom, Hristos je pokazao kako je u Njegovim očima mrsko ovo uzaludno pretvaranje. On izjavljuje da je onaj koji javno greši manje kriv od onoga koji po imenu služi Bogu, a ne rađa nikakav rod u Njegovu slavu.
Priča o smokvi, izrečena pre Hristove posete Jerusalimu, ima naposrednu vezu s poukom datom izricanjem prokletstva nad nerodnim drvetom. Vrtlar je molio za nerodno drvo u priči: Ostavi je za ovu godinu dok okopam oko nje i obaspem je gnojivom; pa ako rodi dobro; a ako ne, poseći ćeš je kasnije. Nerodnom drvetu trebalo je pružiti veće staranje. Ono je trebalo imati svaku prednost. Međutim, ako bude ostalo bez roda, ništa ga neće spasiti od uništenja. U priči nije prorečen rezultat vrtlarevog rada. On je zavisio od tog naroda kome su bile upućene Hristove reči. Oni su bili predstavljeni nerodnim drvetom i na njima je bilo da odluče o svojoj vlastitoj sudbini. Svaka prednost koju je Nebo moglo podariti bila im je dana, ali nisu iskoristili svoje povećane blagoslove. Konačni rezultat pokazan je Hristovim činom izricanja prokletstva nad nerodnom smokvom. Odredili su svoje vlastito uništenje.
Više od hiljadu godina jevrejski narod je zloupotrbljavao Božju milost, izazivajući Njegove sudove. Odbacivao je Njegove opomene i ubijao Njegove proroke. Narod Hristovog vremena bio je odgovoran za ove grehe zato što je išao istim putem. Krivica tog naraštaja leži u odbacivanju sadašnje milosti i opomene. Okove koje je ovaj narod vekovima kovao, ljudi Hristovih dana pričvršćivali su na sebe.
U svakom razdoblju ljudima je poklonjen njihov dan svetlosti i prednosti, jedno vreme probe, u kome se mogu pomiriti sa Bogom. Ali ova milost ima granice. Milost može godinama pozivati, da bude omalovažavana i odbacivana, ali onda dolazi vreme kad milost upućuje svoj poslednji poziv. Srce postaje toliko tvrdo da se prestaje odazivati Božjem Duhu. Tada blagi glas koji zadobija grešnika više ne preklinje grešnika a karanje i opomene prestaju.
Taj dan je došao Jerusalimu. Isus je plakao u tuzi nad osuđenim gradom, ali nije ga mogao spasiti. Iscrpio je sve izvore. Odbacivanjem opomena Božjeg Duha, Izrailj je odbacio jedino sredstvo pomoći. Nije postojala nikakva druga sila kojom bi mogao da bude spasen.
Jevrejski narod bio je simbol naroda iz svih vekova koji su prezirali preklinjanja Beskonačne Ljubavi. Hristove suze, dok je plakao nad Jerusalimom, bile su suze za grehe svih vremena. U sudovima izgovorenim nad Izrailjem, oni koji odbacuju karanja i opomene Božjeg Svetog Duha, mogu da čitaju vlastitu osudu.
U ovom naraštaju postoje mnogi koji idu istim tlom kojim su išli i neverni Jevreji. Oni su bili očevici javljanja Božje sile, Sveti Duh je govorio njihovom srcu, ali čvrsto su prionuli za svoje neverstvo i protivljenje. Bog im upućuje opomene i karanja, ali oni ne žele priznati svoje grehe, pa odbacuju Njegovu vest i Njegovog vesnika. Isto ono sredstvo koje On koristi za njihovo ozdravljenje, postaje im stena sablazni.
Otpali Izrailj mrzeo je Božje proroke zato što su iznosili na videlo njegove skrivene grehe. Ahab je smatrao Iliju svojim neprijateljem, zato što je prorok verno ukoravao careva tajna bezakonja. Tako i danas Hristov sluga koji ukorava greh nailazi na podsmeh i odbacivanje. Biblijska istina, Hristova vera, bori se protiv jake struje moralne nečistoće. U srcima ljudi predrasuda je danas jača nego u Hristovo vreme. Hristos nije ispunjavao svetovna očekivanja ljudi, Njegov život bio je ukor za njihove grehe, i oni su Ga odbacili. Istina Božje reči i danas se ne slaže s postupcima ljudi i njihovim prirodnim sklonostima, pa hiljade odbacuju njenu svetlost. Ljudi podstaknuti od Sotone bacaju sumnju na Božju reč i odlučuju se za promenu svog nezavisnog suda. Oni biraju tamu pre no svetlost, ali to čine na pogibao svojih duša. Oni koji su izvrtali Hristove reči, stalno su nalazili sve više razloga za izvrtanje, sve dok se nisu odvratili od Istine i Života. Tako je i danas. Bog ne namerava otkloniti svaku primedbu koju telesno srce može izneti protiv Njegove istine. Onima koji odbijaju dragocene zrake svetlosti, koje bi rasvetlile tamu, tajne Božje reči ostaće takve zauvek. Istina je od njih sakrivena. Oni idu naslepo i ne poznaju propast koja je pred njima.
Hristos je posmatrao svet i sve vekove s vrha Maslinske gore i Njegove reči odnose se na svaku dušu koja omalovažava pozive božanske milosti. Tebi koji prezireš Njegovu ljubav, On se danas obraća. »Ti, upravo ti« treba da znaš ono što je potrebno za tvoj mir. Hristos proliva gorke suze za tebe koji nemaš suza za sebe. Već se ta zlokobna okorelost srca koja je uništila fariseje, otkriva i u tebi. A svaki dokaz Božje milosti, svaki zrak božanske svetlosti ili rastapa i pokorava dušu ili je utvrđuje u njenom beznadežnom nepokajanju.
Hristos je unapred video da će Jerusalim ostati tvrdokoran i da se neće pokajati, a sva krivica, sve posledice odbačene milosti ležale se na njegovim vratima. Tako će da bude i sa svakom dušom koja ide istim putem. Gospod izjavljuje: »Propao si, Izraele.« »Čuj, zemljo! evo ja ću pustiti zlo na ovaj narod, plod misli njihovih, jer ne paze na moje reči, i odbaciše zakon moj.« (Osija 13,9; Jeremija 6,19)
