Zasnovano na Jovanu 2,1–11.
Isus nije započeo svoju službu nekim velikim delom pred Sinedrionom u Jerusalimu. On je otkrio svoju moć na porodičnom skupu u malom galilejskom selu i tako doprineo radosti jedne svadbene svečanosti. Na ovaj način pokazao je svoju naklonost prema ljudima i svoju želju da služi njihovoj sreći. U pustinji kušanja On je sam ispio čašu patnji. Došao je da pruži ljudima čašu blagoslova i njom posveti veze ljudskoga života.
S Jordana Isus se vratio u Galileju. U Kani, malom naselju nedaleko od Nazareta, trebala se održati svadba; mladenci su bili rođaci Josifa i Marije, pa je Isus, znajući za ovaj porodični skup, otišao u Kanu i sa svojim učenicima bio pozvan na svečanost.
Ponovo je sreo svoju majku, od koje je stanovito vreme bio odvojen. Marija je čula o otkrivanju Božje slave na Jordanu prilikom Njegovog krštenja. Vesti su stigle i do Nazareta i u njenim mislima oživele prizore koji su toliko godina bili sakriveni u njenom srcu. Marija, zajedno sa celim Izrailjem, bila je snažno pokrenuta radom Jovana Krstitelja. Ona se dobro osećala proročanstva datog prilikom njegovog rođenja. Sada je njegova povezanost sa Isusom opet podgrijala njene nade. Međutim, do nje su takođe doprle i vesti o Isusovom tajanstvenom odlasku u pustinju pa su je mučile mračne slutnje.
Od dana kad je u domu u Nazaretu čula objavu anđela, Marija je slagala u srce svaki dokaz da je Isus Mesija. Njegov mio, nesebični život uverio ju je da On ne može da bude niko drugi do Poslani od Boga. Ipak, na nju su nailazile sumnje i razočaranja i ona je čeznula za vremenom kad će se otkriti Njegova slava. Smrt ju je rastavila od Josifa koji je s njom delio njenu spoznaju o tajni Isusovog rođenja. Sad više nije bilo nikoga kome bi mogla poveriti svoje nade i strahovanja. Dva protekla meseca bila su vrlo tužna. Bila je odvojena od Isusa u čijem je saučešću nalazila utehu; razmišljala je o Simonovim rečima: »A tebi samoj probošće nož dušu« (Luka 2,35); setila se trodnevne duboke duševne patnje kad je mislila da je zauvek izgubila Isusa i kad je brižna srca očekivala Njegov povratak.
Na svadbenoj svečanosti srela je istog nežnog i poslušnog Sina. Ipak, nije bio isti. Njegov se lik izmenio. Na Njemu su se videli tragovi borbe koje je vodio u pustinji, a novi izraz dostojanstva i sile pružao je dokaz o Njegovoj nebeskoj misiji. S Njim je grupa mladih ljudi, čije Ga oči prate s poštovanjem i koji Ga nazivaju Učiteljem. Ovi pratioci pričaju Mariji o tome što su videli i čuli prilikom krštenja i na drugim mestima. Oni zaključuju izjavljujući: »Za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci nađosmo ga.« (Jovan 1,45)
Pošto su se gosti sakupili, izgledalo je kao da su mnogi bili okupljeni nekom vrlo zanimljivom temom. Prigušeno uzbuđenje prožimalo je društvo. U grupicama su se vodili živi ali tihi razgovori, a ispitivački pogledi bili su povremeno upućivani prema Marijinom Sinu. Kad je Marija čula svedočenje učenika o Isusu, obradovala se da njene najtajnije nade nisu bile uzaludne. Ipak, bila bi više no ljudsko biće da se s ovom svetom radosti nije pomešalo i malo prirodnog ponosa nežne majke. Kad je videla mnoge poglede upravljene na Isusa, čeznula je za tim da Ga privoli da ovom društvu dokaže kako je zaista Poštovani od Boga. Nadala se da će Mu se možda pružiti prilika da pred njima učini neko čudo.
Običaj onoga vremena bio je da svadbene svečanosti traju nekoliko dana. Ovom prilikom, pre no što se svečanost završila, utvrđeno je da je nestalo vina. Ovo otkriće izazvalo je veliku zbunjenost i žaljenje. Bilo je neobično da prilikom svečanosti ne bude vina, jer bi to ukazivalo na nedostatak gostoljubivosti. Kao rođaka mladenaca, Marija je pomagala u pripremama za svečanost i zato je kazala Isusu: »Nemaju vina.« Ovim rečima ona je pokušala da Mu nagovesti da bi On možda mogao zadovoljiti njihove potrebe. Međutim, Isus je odgovorio: »Što je meni do tebe, ženo? Još nije došao moj čas.«
Ovaj odgovor, iako se činio oštrim, nije izražavao hladnoću ili neljubaznost. Spasiteljev način obraćanja majci bio je u skaldu sa istočnjačkim običajima. On se upućivao osobama kojima se želelo ukazati poštovanje. Svako delo Hristovog zemaljskog života bilo je u skladu s načelom koje je sam dao: »Poštuj oca svojega i mater svoju.« (2. Mojsijeva 20,12) Na krstu, u poslednjem delu nežnosti prema svojoj majci, Isus joj se obraća na isti način, preporučujući je staranju svog najvoljenijeg učenika. I na svadbenoj svečanosti i na krstu, ljubav – izražena bojom glasa, pogledom i postupanjem – bila je verni tumač Njegovih reči.
U svoje dečačko doba, prilikom posete Hramu, kad se pred Njegovim očima otkrila tajna Njegovog životnog dela, Hristos je rekao Mariji: »Zar ne znate da meni treba u onom biti što je oca mojega?« (Luka 2,49) Ove reči verno su označile Njegov celokupni život i službu. Sve je bilo podređeno ovom delu, velikom delu otkupljenja, koje je došao ostvariti svojim dolaskom na svet. Sad je ponovio pouku. Marija je bila u opasnosti da poveruje kako joj njen odnos prema Isusu daje posebno pravo nad Njim, da u izvesnoj meri upravlja Njime u Njegovom radu. Trideset godina On je njoj bio Sin pun ljubavi i poslušnosti i Njegova ljubav nije se promenila, ali sada je morao misliti na ono što je Njegovoga Oca. Kao Sina Najvišega i Spasitelja sveta, nikakve zemaljske veze nisu Ga smele odvratiti od Njegove misije, ili izvršiti uticaj na Njegovo ponašanje. On je morao da bude slobodan da bi činio Božju volju. Ovo je pouka i za nas. Božji zahtevi su iznad ljudskih veza. Nikakva zemaljska privlačna sila ne sme odvratiti naše noge sa staze kojom nas je On pozvao da hodimo.
Jedina nada otkupljenja našeg palog ljudskog roda je u Hristu; Marija je mogla naći spasenje samo u Božjem Jagnjetu. Sama nije imala nikakve zasluge. Njena povezanost s Isusom nije ju postavljala u drukčiju duhovnu vezu s Njim od bilo kojeg drugog ljudskog bića. To su pokazale Spasiteljeve reči. On je načinio jasnu razliku između svoje veze s njom kao Sina čovečjega i kao Božjega Sina. Njihova rodbinska veza nju nije postavljala u ravnopravan položaj s Njim.
Reči »Moj čas još nije došao« ukazuju da je svako delo u Hristovom životu na Zemlji bilo ispunjenje plana koji je postojao od večnih vremena. Pre no što je došao na Zemlju, Isus je poznavao ovaj plan, savršen u svim pojedinostima. Međutim, dok je hodao među ljudima, bio je korak po korak vođen Očevom voljom. Kad je došao određeni čas, On nije oklevao da deluje. Sa istom pokornošću čekao je da nastupi to vreme.
Time što je rekao Mariji da Njegov čas još nije nastupio, Isus je odgovorio na njenu neizrečenu misao – na iščekivanje koje je gajila zajedno sa svojim narodom. Ona se nadala da će se On otkriti kao Mesija i preuzeti presto u Izrailju. Međutim, vreme još nije došlo. Ne kao kralj, već kao »bolnik i vičan bolestima« Isus je prihvatio sudbinu ljudskoga roda.
Iako Marija nije imala pravo razumevanje Hristovog zadatka, imala je bezuslovno poverenje u Njega. Isus je odgovorio na tu veru. Pravo čudo učinio je da bi ukazao čast Marijinom poverenju i da bi ojačao veru svojih učenika. Učenici će se sresti s mnogobrojnim i snažnim iskušenjima koja će ih voditi k neverstvu. Njima su proročanstva, bez ikakve sumnje, jasno otkrila, da je Isus Mesija. Očekivali su da će Ga verske vođe primiti s poverenjem i većim od njihovoga. Objavljivali su narodu Hristova slavna dela i svoje poverenje u Njegov zadatak, ali bili su začuđeni i gorko razočarani neprijateljstvom prema Isusu koje su pokazivali sveštenici i rabini. Prva Hristova čuda ojačala su učenike da se suprotstave ovom protivljenju.
Nimalo zbunjena Isusovim rečima, Marija je rekla onima koji su služili oko stola: »Štogod vam reče učinite.« Na taj način učinila je ono što je mogla da bi pripremila put Hristovom radu.
Kraj ulaza u kuću stajalo je šest velikih kamenih sudova za vodu i Isus je zapovedio slugama da ih napune vodom. Oni su to učinili. Tada, budući da je vino bilo neodložno potrebno, On je rekao: »Zahvatite sad i nosite kumu.« Umesto vode kojom su sudovi bili ispunjeni, poteklo je vino. Ni kum ni gosti nisu primetili da je ponestalo vina. Kad su okusili ovo koje su sluge upravo donele, kum je tvrdio da je ono bolje od svakog vina koje je pre pio, a znatno se razlikovalo i od onoga koje se služilo na početku svečanosti. Obrativši se mladoženji rekao je: »Svaki čovek najpre dobro vino iznosi, a kad se napiju, onda rđavije; a ti si čuvao dobro vino doslije.«
Kao što ljudi prvo iznose najbolje vino, a zatim ono koje je lošije, tako čini i svet sa svojim darovima. Ono što ono nudi može zadovoljiti oko i opčiniti čula, ali to neće ispuniti čovekove čežnje. Vino se pretvara u gorčinu, veselje u tugu. Ono što je započelo pesmom i veseljem, završava se umorom i mučninom. Međutim, Isusovi darovi uvek su sveži i novi. Svečanost koju On sprema za čoveka uvek daje zadovoljstvo i radost. Svaki novi dar povećava sposobnost primaoca da ceni i uživa Gospodnje blagoslove. On daje milost za milost. Izvor blagoslova neće presušiti. Ako ostanete u Njemu, činjenica da danas primate bogati dar osigurava primanje još bogatijeg dara sutra. Isusove reči upućene Natanailu izražavaju zakon o Božjem postupanju prema deci vere. Sa svakim novim otkrivenjem svoje ljubavi, On izjavljuje srcu koje prima: »Ako veruješ videćeš više od ovoga.« Jovan 1,50)
Hristov dar na svadbenoj svečanosti bio je znamenje. Voda je predstavljala krštenje u Njegovu smrt; vino – prolivanje Njegove krvi za grehe sveta. Vodu kojom su napunjeni sudovi donela je ljudska ruka, ali samo Hristova reč moga joj je dati životvornu silu. Tako je i sa obredima koji ukazuju na Spasiteljevu smrt. Samo Hristovom silom koja deluje kroz veru, oni uspešno hrane dušu.
Hristova reč osigurala je ono što je bilo potrebno za svetkovinu. Tako je obilno osigurana i Njegova milost kojoj se brišu sva ljudska bezakonja, i kojom se obnavlja i krepi duša.
Na prvoj svečanosti kojoj je prisustvovao sa svojim učenicima, Isus im je pružio čašu koja je predstavljala Njegovo delo za njihovo spasenje. Na poslednjoj večeri On ju je ponovo pružio, zasnivajući taj sveti obred koji je trebao i dalje ukazivati na Njegovu smrt »dokle ne dođe.« (1. Korinćanima 11,26) Žalost učenika zbog rastanka sa svojim Gospodom bila je ublažena obećanjem ponovog sjedinjenja kada je rekao: »Neću od sad piti od ovoga roda vinogradskoga do onog dana kad ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega.« (Matej 26, 29)
Vino koje je Hristos stvorio za svetkovinu, kao i ono koje je dao učenicima kao znamenje krvi svoje, bio je čisti grožđani sok. Prorok Isaija misli na ovo kad govori o novome vinu »u grozdu« i kaže »ne kvari ga, jer je blagoslov u njemu.« (Isaija 65,8)
Hristos je u Starome zavetu upozorio Izrailja: »Vino je podsmjevač i silovito piće nemirnik, i ko god za njim luta neće biti mudar.« (Priče 20,1) On sam nije se pobrinuo za takvu vrstu pića. Sotona kuša ljude popuštanjem koje će zamagliti razum i otupeti duhovna opažanja, dok nas Isus uči da potčinimo nižu prirodu. Njegov celokupan život bio je primer samoodricanja. Da bi slomio moć apetita, On je za nas izdržao najteže iskušenje koje ljudska priroda može izdržati. Hristos je naredio da Jovan Krstitelj ne sme piti ni vino ni žestoka pića. On je naložio istu uzdržljivost i Manojevoj ženi. On je izrekao prokletstvo nad čovekom koji bi stavljao bocu na usne svoga bližnjega. Hristos nije protivrečio svojoj vlastitoj nauci. Neprevrelo vino koje je stvorio u svadbi bio je zdrav i osvežavajući napitak. Njegovo delovanje trebalo je uskladiti ukus sa zdravim apetitom.
Kad su gosti na svečanosti uočili kvalitetu vina, počeli su se raspitivati, što je potaklo sluge da opišu čudo. Društvo je stanovito vreme bilo toliko začuđeno da bi razmislilo o Onome koji je učinio ovo čudesno delo. Kad su Ga napokon potražili, utvrdili su da se On tako nečujno povukao da to nisu zapazili ni Njegovi učenici.
Društvo je svoju pažnju sada usmerilo na učenike. Oni su sada prvi put imali priliku da iskažu svoju veru u Isusa. Oni su ispričali što su videli i čuli na Jordanu, a to je u mnogim srcima rasplamsalo nadu da je Bog podignuo izbavitelja svome narodu. Vesti o čudu proširile su se po celom kraju i stigle do Jerusalima. Sveštenici i starešine s novim zanimanjem istraživali su proročanstva koja su ukazivala na Hristov dolazak. Pojavila se žarka želja da se više dozna o misiji ovog novog učitelja koji se na tako nenametljiv način pojavio u narodu.
Hristova služba nije bila u upadljivoj suprotnosti sa službom jevrejskih starešina. Njihovo poštovanje predanja i formalizma uništili su svaku stvarnu slobodu mišljenja i delovanja. Živjeli su u stalnom strahu od obesveštenja. Da bi izbegli dodir s »nečistima« držali su se na odstojanju ne samo od neznabožaca već i od većine iz svog vlastitog naroda, ne želeći im biti od koristi niti zadobiti njihovo prijateljstvo. Baveći se stalno ovim pitanjima njihov um je zakržljao i njihov životni vidokrug se suzio. Njihov primer potkrepljivao je samoživost i netrpeljivost između svih narodnih slojeva.
Isus je započeo delo reformacije svojim prisnim saosećanjem s ljudskim rodom. Pokazujući najviše poštovanja prema Božjem zakonu, ukoravao je licemernu pobožnost fariseja i pokušavao osloboditi narod od besmislenih pravila koja su ga vezivala. Želeo je srušiti ograde koje su razdvajale društvene slojeve, da bi ljude mogao okupiti kao decu jedne porodice. Njegovo prisustvo na svadbenoj svečanosti bio je osmišljeni korak prema ostvarenju tog cilja.
Bog je uputio Jovana Krstitelja da prebiva u pustinji, kako bi se zaštitio od uticaja sveštenika i rabina i spremio za poseban zadatak. Međutim, isposništvo i usamljenost njegovog života nisu bili primer za ljude. Sam Jovan nije usmeravao svoje slušaoce da napuste svoje nekadašnje dužnosti. On im je naložio da svojom vernošću Bogu pruže dokaze svoga pokajanja na mestu na kome ih je On pozvao.
Isusu je karao popuštanje samome sebi u svim njegovim oblicima, ali je po svojoj prirodi bio društven. On je prihvatao gostoljubivost svih društvenih slojeva, posećujući domove bogatih i siromašnih, i obrazovanih i neobrazovanih, u težnji da uzdigne njihove misli od svakodnevnog na ono što je duhovno i neprolazno. On nije odobravao raspusan život i nikakva senka svetovne lakoumnosti nije padala na Njegovo ponašanje; ipak, On je nalazio zadovoljstvo u prizorima bezazlene radosti i svojim prisustvom odobravao je društvene skupove. Jevrejska svadba bila je upečatljiv događaj i njena radost nije prouzročila nezadovoljstvo Sina čovečjega. Prisustvujući svečanosti, Isus je ukazao poštovanje braku kao božanskoj ustanovi.
I u Starom i u Novom zavetu, bračnom vezom predstavlja se nežna i sveta zajednica koja postoji između Hrista i Njegovog naroda. Hristovo razumevanje radosti svadbenih svečanosti ukazuje na radost onoga Dana kad će On dovesti svoju nevestu Očevom domu i otkupljeni sa Otkupiteljem sesti na večeru svadbe Jagnjetove. On kaže: »Kako se raduje ženik nevesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj.« »Nećeš se više zvati ostavljena… nego ćeš se zvati milina moja… jer će biti mio Gospodu.« »Radovaće ti se veoma, umiriće se u ljubavi svojoj, veseliće se tebi radi pevajući.« (Isaija 62,5.4; Sofonija 3,17) Kad je Jovan primio viđenje o nebeskim događajima, zapisao je: »I čuh kao glas naroda mnogoga, i kao glas voda mnogih, i kao glas gromova jakih, koji govore: aliluja! jer caruje Gospod Bog svedržitelj. Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba jagnjetova, i žena njegova pripravila se.« »Blago onima koji su pozvani na večeru svadbe jagnjetove.« (Otkrivenje 19,6.7.9)
U svakoj duši Isus je video čoveka kome treba uputiti poziv za Njegovo carstvo. Dopirao je do ljudskih srca, krećući se među njima kao Onaj koji im je želeo blagostanje. On ih je tražio na gradskim ulicama, u privatnih kućama, u čamcima, u sinagogi, na obalama jezera i na svedbenoj svečanosti. Sretao ih je na njihovim svakodnevnim dužnostima pokazujući zanimanje za njihove svetovne delatnosti. Unosio je svoja uputstva u domove i dovodio porodice u njihovim sopstvenim domovima pod uticaj svoga božanskog prisustva. Njegovo snažno lično saučešće pomoglo Mu je da zadobije srca. Često se povlačio u planine da bi se u samoći molio, to je bila priprema za Njegov rad među ljudima u aktivnom životu. Nakon toga vraćao se da pomogne bolesnima, da proučava neuke i raskine okove sa Sotoninih zarobljenika.
Isus je proučavao svoje učenike ličnom vezom i druženjem. Sedeći među njima na padinama planina, ponekad kraj mora ili hodajući s njima putem, poučavao ih je i otkrio im tajne Božjeg carstva. On nije držao pridike kako to ljudo danas čine. Gde god su srca bila otvorena da prihvate božansku vest, On je otkrivao istine o putu spasenja. Nije naređivao svojim učenicima da čine ovo ili ono, već je rekao: »Hajde za mnom!« Na svojim putovanjima kroz sela i gradove vodio ih je sa sobom da bi mogli da vide kako poučava ljude. Povezivao je njihove interese sa svojim, i oni su se sjedinili s Njim u radu.
Hristov primer u povezivanju sa interesima čovečanstva treba da slede svi koji propovedaju Njegovu reč i svi koji su primili evanđelje Njegove milosti. Ne treba da se odreknemo održavanja društvenih veza. Ne treba da se ogradimo od drugih. Da bismo dospeli do svih društvenih slojeva, moramo ih pronaći tamo gde se nalaze. Oni će nas retko svojevoljno potražiti. Srca ljudi nisu dirnuta božanskom istinom samo s propovedaonice. Postoji jedno drugo polje rada, možda je ono skromnije, ali je i ono vrlo plodno, a nalazi se u domu običnih, kao i u raskošnim kućama velikih ljudi, za gostoprimljivim stolom i na skupovima za bezazleno društveno uživanje.
Kao Hristovi učenici ne treba da se mešamo sa svetom samo iz ljubavi prema zadovoljstvu, da bismo se u besmislicama sjedinili s njima. Takva druženja mogu doneti samo štetu. Mi ne smemo nikada odobravati greh svojim rečima ili delima, svojom šutnjom ili prisustvom. Kuda god išli, treba da nosimo Isusa u sebi, i da otkrijemo drugima dragocenost našega Spasitelja. Međutim, oni koji pokušavaju sačuvati veru krijući se unutar kamenih zidova gube dragocene prilike da čine dobro. Društvenim vezama hrišćanstvo dolazi u dodir sa svetom. Ko god je primio božansko videlo, treba da osvetljava put onima koji ne poznaju Svetlosti života.
Svi treba da postanemo Isusovi svedoci. Moć društva, posvećena Hristovom milošću, mora se korisno upotrebiti u zadobijanju ljudi za Spasitelja. Dozvolimo svetu da vidi da nismo sebičino obuzeti svojim ličnim interesima, već da želimo da i drugi dele naše blagoslove i prednosti. Neka vide da nas naša vera ne čini nesuosjćejnim ili strogim. Svi koji ispovedaju da su našli Hrista, neka služe kao što je i On služio – na dobrobit ljudima.
Svetu nikada ne treba da pružimo lažan utisak da su hrišćani turobni, nesrećni ljudi. Ako su naše oči usmerene na Isusa, videćemo saosećajnog Otkupitelja, i svetlost Njegove pojave obasjaće nas. Gde god vlada Njegov Duh, tu nastava mir. Tu će biti i radost, jer postoji blago, sveto poverenje u Boga.
Hristos je zadovoljan sa svojim sledbenicima kad pokazuju, iako su samo ljudska bića, da sudeluju u božanskoj prirodi. Oni nisu kipovi, nego živi ljudi i žene. Njihova srca, osvežena rosom božanske milosti, otvaraju se i šire k Suncu pravde. Svetlost koja ih obasjava, odzrcaljuje se od njih drugima u delima koja blistaju Hristovom ljubavi.
