Zasnovano je na Luki 10,25–37.
U priči o milostivom Samarjaninu Hristos je prikazao prirodu prave vere. Pokazao je da se ona ne sastoji od sistema, simbola vere ili obreda, već u vršenju dela ljubavi, u donošenju najvećeg dobra drugima, u pravoj dobroti.
Dok je Hristos učio narod »ustade jedan zakonik i kušajući ga reče: učitelju! šta ću činiti da dobijem život večni«? S pažnjom od koje zastaje dah veliki skup iščekivao je odgovor. Sveštenici i rabini mislili su da uhvate u zamku Hrista pitanjem koje će postaviti ovaj zakonik. Međutim, Spasitelj se nije upuštao u raspravu. Potražio je odgovor od onoga koji je postavio pitanje. »Šta je napisano u zakonu?« rekao je On, »kako čitaš?« Jevreji su još optuživali Isusa da se olako odnosi prema Zakonu datom na Sinaju, ali On je pitanje spasenja usmerio na držanje Božjih zapovesti.
Zakonik je kazao: »Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom, i bližnjega svojega kao samoga sebe.« Isus mu reče: »Pravo si odgovorio; to čini i bićeš živ.«
Zakonik nije bio zadovoljan gledištem i delima fariseja. On je proučavao Pisma sa čežnjom da dozna njihovo stvarno značenje. Bio je životno zainteresiran za ovo i iskreno je upitao: »Šta ću činiti?« U svom odgovoru u vezi sa zahtevima Zakona, on je mimoišao čitavo mnoštvo obrednih propisa. Ovima nije pridavao nikakvu važnost, već je izneo dva velika načela na kojima su počivali sav Zakon i proroci. Ovaj odgovor, budući da ga je Hristos pohvalio, postavio je Spasitelja u povoljan položaj prema rabinima. Nisu Ga mogli osuditi, jer je odobrio ono što je isticao jedan tumač Zakona.
»To čini i bićeš živ«, rekao je Isus. Prikazao je Zakon kao božansku celinu i ovom poukom istaknuo da nije moguće držati jednu zapoved, a kršiti drugu, jer ih sve prožima isto načelo. Čovekova sudbina biće određena njegovom poslušnošću prema celokupnom Zakonu. Vrhunska ljubav prema Bogu i nepristrasna ljubav prema čoveku načela su koja treba ostvariti u životu.
Zakonik je utvrdio da je sam prestupnik Zakona. Bio je osvedočen Hristovim ispitivačkim rečima. Pravdu Zakona, za koju je tvrdio da razume, nije sprovodio u život. Nije izražavao ljubav prema svojim bližnjima. Od njega se tražilo pokajanje, no umesto da se pokaje, on je pokušao sebe opravdati. Umesto da prizna istinu, želeo je pokazati kako je teško ispuniti zapoved. Na taj način nadao se da će moći odbaciti osvedočenje i da će se opravdati u očima naroda. Spasiteljeve reči pokazale se da je njegovo pitanje bilo nepotrebno, budući da je i sam mogao odgovoriti na njega. Ipak, zakonik je postavio još jedno pitanje rekavši: »A ko je bližnji moj?«
Ovo pitanje izazivalo je među Jevrejima beskrajne rasprave. Nije bilo sumnje što se tiče neznabožaca i Samarjana – oni su bili stranci i neprijatelji. Ali, gde bi trebalo praviti razliku između ljudi iz vlastitog naroda i između različitih sruštvenih slojeva? Koga treba sveštenik, rabin, starešina smatrati bližnjim? Svoj život provodili su u celom nizu obreda da bi bili čisti. Držali su da bi ih dodir s neukim i nehatnim mnoštvom oskvrnuo, što bi zahtevalo mučne napore da se nečistoća otkloni. Da li »nečiste« treba smatrati bližnjima?
Isus ponovo nije dozvolio da bude uvučen u raspravu. Nije osudio verski fanatizam onih koji su vrebali da Ga osude. Međutim, jednostavnom pričom uzdigao je pred svojim slušaocima takvu sliku izlivanja ljubavi koja potiče s Neba da su sva srca bila dirnuta, dok je zakonik priznao istinu.
Omogućiti da prodre svetlost najbolji je put za uklanjanje tame. Najbolji način da se suzbije zabluda jest iznošenje istine. Pojava Božje ljubavi otkriva izopačenost i greh srca okrenutog sebi.
»Jedan čovek«, rekao je Isus, »silažaše iz Jerusalima u Jeriho, pa ga uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva. A iznenada silažaše onim putem nekakav sveštenik, i videvši ga prođe. A tako i Levit kad je bio na onome mestu, pristupi, i videvši ga prođe.« (Luka 10,30–32) To nije bio neki izmišljeni prizor, već stvarni događaj, koji je bio verodostojno predočen. Sveštenik i Levit koji su prošli na drugu stranu, nalazili su se u društvu onih koji su slušali Hristove reči.
Putujući iz Jerusalima u Jeriho, putnik je morao proći kroz jedan deo Judejske pustinje. Put je vodio niz jednu divlju, stenovitu uvalu kojom su harali razbojnici i koja je često bila poprište nasilja. Na ovom mestu putnik je bio napadnut, oteto mu je sve što je bilo vredno, pa je ranjen i izbijen ostavljen polumrtav kraj puta. Dok je tako ležao, tim putem naišao je sveštenik, ali je samo pogledao prema ranjeniku. Tada se pojavio Levit. Radoznao da vidi što se desilo, zastao je i pogledao patnika. Uvideo je što bi trebalo učiniti, ali to nije bila prijatna dužnost. Najviše bi voleo da nije ni pošao tim putem, te tako ne bi morao da vidi tog ranjenog čoveka. Uveravao je sebe da ga se taj slučaj ne tiče.
Oba čoveka bila su u svetoj službi, držeći sebe tumačima svetih spisa. Pripadali su onom sloju posebno odabranom da bude Božji predstavnik pred narodom. Morali su »postradati s onima koji ne znadu i zalaze« (Jevrejima 5,2) da bi mogli voditi ljude u razumevanju Božje velike ljubavi prema ljudskom rodu. Delo na koje su bili pozvani bilo je ono isto koje je Isus opisao kao svoje kad je rekao: »Duh je Gospodnji na meni; za to me pomaza da javim evanđelje zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje.« (Luka 4,18)
Nebeski anđeli posmatraju nevolje Božje porodice na Zemlji i spremni su na saradnju s ljudima u otklanjanju tlačenja i patnji. Bog je u svom proviđenju doveo sveštenika i Levita na put na kome je ranjeni patnik ležao, da bi mogli da vide kako mu je potrebna nilost i pomoć. Celo Nebo pazilo je da vidi da li će srca ovih ljudi biti taknuta sažaljenjem za ljudsku nesreću. Spasitelj je bio Onaj što je poučavao Jevreje u pustinji, iz stuba od oblaka i ognja pružao im je pouku koja se vrlo razlikovala od ove koju je narod sada primao od svojih sveštenika i učitelja. Milostive odredbe Zakona prihvatale su čak i životinje, koje svoje potrebe i patnje ne mogu izraziti rečima. Mojsiju su o ovome data uputstva za decu Izrailjevu: »Ako naiđeš na vola neprijatelja svojega ili na magarca njegova, gde je zalutao, odvedi ga k njemu. Ako vidiš gde je nenavidniku tvojemu pao magarac pod teretom svojim, nemoj da ga ostaviš, nego mu pomozi.« (2. Mojsijeva 23,45) Međutim, u čoveku koga su ranili razbojnici, Isus je izneo slučaj jednog brata u nevolji. Koliko je više sažaljenjem trebalo da bude pokrenuto njihovo srce prema njemu nego prema teglećoj životinji! Preko Mojsija primili su vest da je njihov Gospod Bog »Bog veliki,silni i strašni« i »daje pravicu siroti i udovici; i ljubi došljaka.« U skladu s tim zapovedio je: »Ljubite dakle došljaka.« »Ljubi ga kao sebe samoga.«
(5. Mojsijeva 10,17–19; 3. Mojsijeva 19,34)
Job je rekao: »Stranac nije noćivao na polju; vrata svoja otvarao je sam putniku.« A kad su dva anđela u ljudskom obliku došla u Sodomu, Lot se poklonio licem do zemlje i rekao: »Hodite, gospodo, u kuću sluge svojega, i prenoćite.« (O Jovu 31, 32; 1. Mojsijeva 19,2) Svešteniku i Levitu bile su bliske ove pouke, ali ih nisu sprovodili u svakodnevni život. Obrazovani u školi narodnog verskog fanatizma, postali su sebični, skučeni i isključivi. Kad su pogledali ranjenog čoveka nisu mogli reći da li pripada njihovoj narodnosti. Pomislili su da bi on mogao da bude Samarjanin i udaljili se.
U njihovom činu, kako ga je Isus opisao, zakonik nije video ništa što bi se suprotio onome čemu je bio poučavan o zahtevima Zakona. Međutim, sad je prikazan drugi prizor.
Neki Samarjanin, na svom putu, došao je do nevoljnika i kad ga je video sažalio se na Njega. Nije pitao da li je ovaj stranac Jevrejin ili mnogobožac. Ako je Jevrejin, Samarjanin je dobro znao da bi njemu u sličnoj prilici taj čovek pljunuo u lice i s prezrenjem prošao kraj njega. Međutim, nije oklevao zbog toga. Nije se obazirao što je i sam možda u opasnosti od nasilja zato što se zadržava na tom mestu. Bilo je dovoljno da se tu, pred njim, nalazilo ljudsko biće u nevolji i patnji. Skinuo je svoju odeću da bi ga pokrio. Ulje i vino koje je pripremio za svoje putovanje upotrebio je za izlečenje i okrepljenje ranjenika. Podignuo ga je na svoje magare i krenuo lagano, ravnomernim korakom, tako da stranac ne bi bio potresan i zbog toga podnosio veće bolove. Doveo ga je u jednu gostionicu i bdijući nežno se brinuo za njega u toku noći. Ujutro, kad je bolesniku bilo bolje. Samarjanin se usudio da nastavi svoj put. Međutim, pre no što je to učinio, predao ga je gostioničaru da se stara o njemu, platio troškove, ostavio novčani ulog u njegovu korist, a nezadovoljan čak i ovim, pobrinuo se za svaku dalju potrebu, rekavši gostioničaru: »Gledaj ga, i što više potrošiš ja ću platiti kad se vratim.«
Završivši priču, Isus je upravio svoj pogled na zakonika, i kao da njime čita njegovu dušu, rekao: »Šta misliš dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili hajduci?« (Luka 10,36)
Zakonik čak ni sada nije hteo da izgovori ime Samarjanin, nego je odgovorio: »Onaj koji se smilovao na njega.« Isus je rekao: »Idi, i ti čini tako.«
Tako je na pitanje »ko je moj bližnji« za sva vremena primljen odgovor. Hristos je pokazao da naš bližnji nije samo onaj koji pripada našoj crkvi i veri. To nema nikakve veze s rasom, bojom ili društvenom razlikom. Naš bližnji je svaka osoba kojoj je potrebna naša pomoć. Naš bližnji je svaka duša koju je ranio i izmučio neprijatelj. Naš bližnji je svako ko je Božja svojina.
U priči o milostivom Samarjaninu Isus je prikazao Sebe i svoju misiju. Sotona je prevario, izmučio, opljačkao, upropastio čoveka i ostavio ga da pogine, ali Spasitelj se sažalio na naše bespomoćno stanje. On je napustio svoju slavu da bi nas došao izbaviti. On nas je našao na umoru i prihvatio naš slučaj. Iscelio je naše rane. Pokrio nas je svojom haljinom pravde. Otvorio nam je sigurno utočište i pobrinuo se za nas snoseći sve troškove. On je umro da bi nas spasio. Ukazujući na sopstveni primer, rekao je svojim sledbenicima: »Ovo vam zapovedam da imate ljubav među sobom.« »Kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.« (Jovan 15,17; 13,34)
Zakonikovo pitanje Isusu je glasilo: »Šta ću činiti?« A Isus, držeći ljubav prema Bogu i čoveku najvišim izrazom pravde, rekao je: »To čini i bićeš živ.« Samarjanin je poslušao nalog srca koje je bilo milostivo i puno ljubavi i time dokazao da je izvršilac Zakona. Hristos je naložio zakoniku: »Idi i ti čini tako.« Od Božje dece očekuje se da tvore, a ne samo da govore. »Koji govori da u njemu stoji, taj treba tako da hodi kao što je on hodio.« (1. Jovanova 2,6)
Danas je ova pouka isto tako potrebna svetu kao što je bila u vreme kad je potekla sa Isusovih usana. Sebičnost i hladni formalizam gotovo su ugasili plamen ljubavi i izgnali vrline koje karakter treba da učine miomirisom. Mnogi koji ispovedaju Njegovo ime izgubili su iz vida činjenicu da hrišćani treba da predstavljaju Hrista. Ako ne postoji stvarno samopožrtvovanje za dobro drugih u porodičnom krugu, u susedstvu, u crkvi i gde god se nalazimo, tada bez obzira na to što tvrdili o sebi, nismo hrišćani.
Hristos je svoje dobro sjedinio s dobrom ljudskog roda i pozvao nas da se ujedinimo s Njim na spasavanju čovečanstva. »Zabadava ste dobili«, kaže On, »zabadava i dajite.« (Matej 10,8) Greh je najveći od svih zala, i naše je da imamo sažaljenja i pomognemo grešniku i zablude dok skoro ne zapadnu u očajanje. Ove duše ne treba zanemariti. Ako smo hrišćani, nećemo proći kraj njih na drugu stranu, držeći se što je dalje moguće od onih kojima je naša pomoć najpotrebnija. Kad ugledamo ljudska bića u nevolji bilo zbog ucveljenosti ili greha, nikada ne smemo kazati: »To me se ne tiče.«
»Vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti.« (Galatima 6,1) Verom i molitvom odagnajte silu neprijatelja. Govorite reči vere i ohrabrenja koje će biti kao ljekoviti melem izbijenom i ranjenom čoveku. Mnogi, mnogi su klonuli i obeshrabrili se u velikoj borbi života, dok bi ih jedna reč ljubaznog ohrabrenja ojačala da pobede. Naikada ne bismo smeli proći kraj neke duše koja pati ne pokušavajući joj pružiti od utehe kojom nas je Bog utešio.
Sve je to samo ispunjenje načela Zakona – načela koje je prikazano u priči o milostivom Samarjaninu, a pokazalo se u Isusovom životu. Njegov karakter otkriva pravo određenje Zakona i pokazuje milosrđe, ljubaznost i ljubav prema svim ljudima, ona svedoče o karakteru nebeskih zakona. Oni svedoče o činjenici »Zakon je Gospodnji savršen, krepi dušu.« (Psalam 19,7) I ko god propusti da otkrije ovu ljubav krši Zakon za koji tvrdi da ga poštuje, jer duh koji izražavamo prema svojoj braći otkriva kakav je naš duh prema Bogu. Božja ljubav u srcu jedini je izvor ljubavi prema našem bližnjem. »Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi?« Ljubazni, »ako imamo ljubav među sobom, Bog u nama stoji, i ljubav je njegova savršena u nama.« (1. Jovanova 4,20.12)
