Zasnovano na Mateju 9,9–17; Marku 2,14–22; Luki 5,27–39.
Od rimskih službenika u Palestini carinici su bili najomraženiji. Dažbine silom nametnute stalno su smetale Jevrejima, podsećajući ih da su izgubili svoju nezavisnost. Ubirači poreza nisu bili samo oruđa rimskog ugnjetavanja već iznuđivači koji su se za svoj račun bogatili na teret naroda. Jevrejin koji bi prihvatio ovu službu iz ruku Rimljana, smatran je izdajnikom časti svoga naroda. Preziran je kao otpadnik i svrstavan u najneuglednije pripadnike društva.
Ovom društvenom sloju pripadao je Levije – Matej koji će biti pozvan u Hristovu službu nakon četvorice učenika u Genezaretu. Fariseji su procenjivali Mateja po njegovom zanimanju, ali Isus je u ovom čoveku video srce otvoreno za prihvatanje istine. Matej je slušao Spasiteljevo učenje. Kad mu je Božji Duh otkrio njegovu grešnost, čeznuo je da potraži pomoć od Hrista, ali naviknut na rabinsku isključivost, nije mislio da će ga ovaj Veliki Učitelj zapaziti.
Sedeći jednog dana u svojoj trošarinskoj kućici, carinik je video Isusa kako se približava. Neizmerno iznenađen čuo je reči koje su mu upućene: »Hajde za mnom!«
Matej »ostavivši sve, ustade i pođe za njim«. Nije bilo oklevanja, dvoumljenja, razmišljanja o unosnom poslu koji treba zameniti siromaštvom i nevoljama. Za njega je bilo dovoljno što će da bude sa Isusom, što će moći slušati Njegove reči i sjediniti se s Njim u Njegovom radu.
Tako je bilo i s učenicima kaji su ranije bili pozvanu. Kad je Isus zatražio od Petra i njegovih drugova da Ga slede, odmah su ostavili svoje čamce i mreže. Neki od ovih učenika imali su ukućane koji su izdržavali, ali kad su primili Spasiteljev poziv, nisu oklevali ili se pitali:»Kako ću živeti i izdržavati obitelj?« Bili su poslušni pozivu, pa kad ih je Isus kasnije pitao: »Kad vas poslah bez kese i bez torbe i bez obuće, eda vam što nedostade?«, mogli su odgovoriti: »Ništa.« (Luka 22,35)
Matej u svom bogatstvu, a Andrija i Petar u svom siromaštvu stavljeni su pred isto iskušenje; svaki od njih posvetio je svoj život istom cilju. U trenutku uspeha, kad su mreže bile pune ribe, a podsticaji staroga načina života najjači, Isus je kraj mora zatražio od učenika da napuste sve za delo evanđelja. Tako se svaka duša iskušava da li je jača želja za prolaznim dobrima ili želja za druženjem s Hristom.
Načelo uvek puno traži. Nijedan čovek ne može uspeti u službi Bogu ako celo njegovo srce nije u njoj i ne drži sve za štetu prema prevažnom poznanju Hrista. Nijedan čovek koji se usteže ne može da bude Hristov učenik, a još manje Njegov saradnik. Kad ljudi pravilno shvate veliko spasenje, samopožrtvovnost koja se ogledala u Hristovom životu, pokazaće se i u njihovom. Putem kojim god ih povede radovaće se da Ga slede.
Pozivanje Mateja da postane jedan od Hristovih učenika izazvalo je veliko negodovanje. Izborom carinika za svog neposrednog pratioca, verski Učitelj je vređao verske, društvene i narodne običaje. Pozivajući se na predrasude naroda, fariseji su se nadali da će struju narodnih osećaja okrenuti protiv Isusa.
Među carinicima nastalo je široko zanimanje. Božanski Učitelj privukao je njihova srca k sebi. U radosti svog novog učeništva, Matej je čeznuo da svoje ranije drugove dovede Isusu. U skladu s tim, načinio je gozbu u svojoj kući i sazvao sve svoje rođake i prijatelje. Nisu bili uključeni samo carinici već i mnogi drugi koji su imali sumnjiv ugled i bili odbačeni od svojih suseda koji su se strogo pridržavali propisa.
Gozba je priređena u Isusovu čast i On nije oklevao da prihvati ljubaznost. Dobro je znao da će to da bude sablazan za farisejsku stranku i da će Ga dovesti u nepriliku u očima naroda. Međutim, nikakvo ljudsko pravilo nije moglo uticati na Njegovo delovanje. Spoljašnja obeležja za Njega nisu imala nikakvo značenje. Ono što je privlačilo Njegovo srce bila je duša žedna vode života.
Isus je sedeo kao uvaženi gost za stolom carinika, pokazujući svojim saosećanjem i društvenošću da priznaje dostojanstvo ljudskog roda, pa su ljudi čeznuli da postanu vredni Njegovog poverenja. Na njihova žedna srca Njegove reči padale su s blagoslovenom životodavnom silom. Probuđeni su novi podsticaji i mogućnost novog života otvorila se ovim ljudima odbačenim iz društva.
Na takvim skupovima kao što je bio ovaj, mnogo ljudi bilo je pod utiskom Spasiteljevog učenja, koji su Ga priznali tek nakon vaznesenja. Kad se Sveti Duh izlio i tri hiljade obratilo u jednom danu, među njima je bilo mnogo onih koji su prvi put čuli istinu za stolom nekog carinika pa su neki od njih postali vesnici evanđelja. Za samog Mateja Isusov primer na gozbi bio je trajna pouka. Prezreni carinik postao je jedan od najodanijih evanđelista, idući u svojoj službi stopama svog Učitelja.
Kad su rabini doznali za Isusovo prisustvo na Matejevoj gozbi, iskoristili su priliku da ga optužbe. Međutim izabrali su da deluju preko učenika. Buđenjem njihovih predrasuda nadali su se da će ih odvojiti od njihovog Učitelja. Njihov način postupanja bio je da optuže Hrista učenicima, a učenike Hristu, usmeravajući strele tamo gde će najverovatnije raniti. To je način na koji je Sotona radio još od nezadovoljstva na Nebu, a svi koji pokušavaju izazvati neslogu i otuđenost pokrenuti su njegovim duhom.
»Zašto s carinicima i grešnicima učitelj vaš jede i pije?«, upitali su zavidljivi rabini.
Isus nije očekivao od svojih učenika da odgovore na optužbu, već je sam odgovorio: »Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni. Nego idite i naučite se šta znači: milosti hoću, a ne priloga. Jer ja nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje.« Fariseji su smatrali sebe duhovno zdravima, i zato im ne treba lečnik, dok su za carinike i neznabošce tvrdili da umiru od bolesti duše. Zar se, tada, Njegov rad, kao lečnika, nije sastojao u tome da pođe baš onom društvenom sloju kome je potrebna Njegova pomoć?
Međutim, iako su mislili tako visoko o sebi, fariseji su bili u težem stanju od onih koje su prezirali. Carinici su bili manje uskogrudni i manje samouvereni, pa su tako bili otvoreniji uticaju istine. Isus je rekao rabinima: »Idite i naučite se šta znači: milosti hoću, a ne priloga.« Tako je pokazao da tvrdeći da tumače Božju reč, ustvari nimalo ne poznaju njen duh.
Fariseji su za stanovito vreme bili ućutkani, ali postali su samo odlučniji u svom neprijateljstvu. Zatim su potražili učenike Jovana Krstitelja i pokušali da ih okrenu protiv Spasitelja. Ovi fariseji nisu prihvatili Krstiteljevu delatnost. Podrugljivo su ukazivali na njegov trezven život, njegove jednostavne navike, njegovu priprostu odeću i proglasili ga fanatikom. Zato što je objavljivao njihovo licemerstvo, suprotili su se njegovim rečima i pokušali podstaknuti narod protiv njega. Božji Duh pokrenuo je srca ovih rugača, osvedočavajući ih o grehu, ali odbili su Božji savet i izjavili da je Jovan opsednut đavolom.
Sad kad je Isus došao, družeći se s narodom, jedući i pijući za njihovim stolovima, optužili su Ga da je izjelica i pijanica. Oni koji su optuživali, bili su sami krivi. Kao što je Bog pogrešno predstvaljen, i kao što Ga je Sotona zaodenuo sopstvenim osobinama, tako su ovi loši ljudi lažno predstavili Gospodnje vesnike.
Fariseji nisu hteli uzeti u obzir da je Isus jeo sa carinicima i grešnicima kako bi doneo nebesku svetlost onima koji sede u mraku. Nisu hteli da vide da je svaka reč božanskog Učitelja bila živo seme koje će isklijati i doneti plod na slavu Boga. Odlučili su da ne prihvate svetlost, pa iako su se suprotstavljali Krstiteljevom radu, sad su bili spremni pridobiti prijateljstvo njegovih učenika u nadi da će osigurati njihovu saradnju protiv Isusa. Govorili su da Isus poništava stara predanja i isticali suprotnost ozbiljne Krstiteljeve pobožnosti i Isusovog ponašanja u gošćenju sa carinicima i grešnicima.
Jovanovi učenici su u to vreme bili u velikoj žalosti. Bilo je to pre njihove posete Isusu s Jovanovom porukom. Njihov voljeni učitelj bio je u zatvoru i oni su provodili svoje dane u tugovanju. Isus nije učinio nikakv napor da oslobodi Jovana, već je izgledalo kao da čak ruši ugled njegovog učenja. Ako je Jovan bio poslan od Boga zašto su Isus i Njegovi učenici išli putem koji je bio toliko različit od njegovog?
Jovanovi učenici nisu imali jasnu predodžbu o Hristovom radu; mislili su da možda postoji neka osnova za farisejske optužbe. Poštovali su mnoga pravila koja su propisali rabini, i čak se nadali da će biti opravdani delima Zakona. Jevreji su sprovodili post kao delo zasluge, a najrevnosniji među njima postili su dva dana svake sedmice. fariseji i Jovanovi učenici postili su kad su ovi poslednju došli Isusu s pitanjem: »Zašto mi i fariseji postimo mnogo, a učenici tvoji ne poste?«
Isus im je vrlo blago odgovorio. Nije nastojao da ispravi njihovo pogrešno razumevanje o postu, već samo da ih pravilno uputi u svoj rad. To je učinio koristeći isti slikoviti izraz koji je i sam Krstitelj upotrebio u svom svedočanstvu o Isusu. Jovan je rekao: »Ko ima nevestu ženik je, a prijatelj ženikov stoji i sluša ga, i radošću raduje se glasu ženikovu. Ova dakle radost moja ispuni se.« (Jovan 3,29) Jovanovi učenici nisu mogli a da se ne sete ovih reči svog učitelja, kad je Isus, uzimajući istu sliku, rekao: »Možete li svatove naterati da poste dok je ženik s njima?«
Gospodar Neba nalazio se usred svog naroda. Najveći Božji dar predan je svetu. Radost siromašnima, jer je Hristos došao da ih učini naslednicima svog carstva. Radost bogatima, jer će ih poučavati kako da osiguraju večno bogatstvo. Radost neukima, On će ih umudriti na spasenje. Radost učenima, On će im otvoriti dublje tajne no što su oni ikada dokučili; istine koje su bile sakrivene od postanja sveta biće Spasiteljevom misijom otkrivene ljudima.
Jovan Krstitelj radovao se što je posmatrao Spasitelja. Kakvu su priliku za radost imali učenici koji su uživali posebno pravo da hodaju i razgovaraju s veličanstvom neba! To nije bilo vreme njihovog tugovanja i posta. Svoja srca moraju otvoriti i primiti svetlost Njegove slave, da bi je mogli prosuti na one koji sede u tami i u senu smrtnome. bila je to svetla slika koju su izazivale Hristove reči, ali preko nje je ležala teška senka koju je samo Njegovo oko razaznavalo. »Nego će doći vreme«, rekao je On, »kad će se oteti od njih ženik, i onda će postiti.« Kad budu videli svoga Gospoda izdanog i razapetog, učenici će tugovati i postiti. Svojim poslednjim rečima koje im je uputio u gornjoj sobi rekao je: »Još malo i nećete me videti, i opet malo pa ćete me videti. Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost.« (Jovan 16,19.20)
Kad bude vaskrsnuo iz groba, njihova žalost pretvoriće se u radost. Posle svog vaznesenja On će kao ličnost da bude odsutan, ali preko Utešitelja još uvek će da bude s njima i oni svoje vreme neće provoditi u tugovanju. To je bilo ono što je Sotona želeo. Želeo je da na svet ostave utisak kako su bili prevareni i razočarani, ali oni su trebali verom gledati u gornju Svetinju, u kojoj je Isus služio za njih; trebali su otvoriti svoja srca Svetome Duhu, Njegovom Zastupniku i radovati se u svetlosti Njegovog prisustva. Ipak će doći dani iskušenja i probe, kad će se sukobiti s vladarima ovoga sveta i upraviteljima carstva tame; kad Hristos neće biti lično s njima i kad neće moći prepoznati Utešitelja, tada će za njih da bude prikladnije vreme za post.
Fariseji su težili da se uzvise strogim poštovanjem formi, dok je njihovo srce bilo ispunjeno zavišću i svađom. »Eto«, kaže Pismo, »postite da se prete i svađate i da bijete pesnicom bezbožno. Nemojte postiti tako kao danas, da bi se čuo gore glas vaš. Taki li je post koji izabrah da čovek muči dušu svoju jedan dan? da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostret i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu?« (Isaija 58,4.5)
Pravi post nije samo spoljašnja služba. Pismo opisuje post koji je Bog odabrao – »da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdrešiš remene od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram?«, da »otvoriš dušu svoju gladnome i nasitiš dušu nevoljnu«, (Isaija 58,6.10) Ovde je prikazan pravi duh i karakter Hristovog rada. Njegov celokupan život bio je žrtvovanje samoga sebe za spasenje sveta. Posteći u pustinji kušanja ili jedući sa carinicima na Matejevoj gozbi, On je davao svoj život za otkupljenje izgubljenih. Pravi Duh posvećenja ne pokazuje se u beskorisnom tugovanju, u ponižavanju tela i mnogobrojnim žrtvama, već u pokoravanju, samoga sebe za dragovoljnu službu Bogu i čoveku.
Nastavljajući svoj odgovor Jovanovim učenicima, Isus je izneo jednu parabolu govoreći: »Niko nemeće zakrpe od nove haljine na staru haljinu, inače će i novu razdreti, i staroj ne liči što je od novoga.« Vest Jovana Krstitelja nije trebala da bude prožeta predanjem i sujeverjem. Pokušaj da se spoji farisejska pretvornost s Jovanovim posvećenjem učinio bi očitijom pukotinu između njih.
Hristovo učenje nije se moglo spojiti s farisejskim formama. Hristos nije trebao zatvoriti pukotinu koja je načinjena Jovanovim učenjem. On će učiniti izraženijom podvojenost između staroga i novoga. Isus je dalje slikovito prikazao ovu činjenicu, govoreći: »I niko ne leva vina novoga u mehove stare; inače prodre novo vino mehove i ono se prolije, i mehovi propadnu.« Mehovi koji su se upotrebljavali za čuvanje novog vina, nakon izvesnog vremena postajali su suvi i krti i nepodesni da ponovo posluže za istu svrhu. Ovom poznatom slikom Isus je prikazao stanje jevrejskih vođa. Sveštenici, književnici i poglavari bili su usađeni u kolotečinu obreda i predanja. Njihova srca postala su stegnuta kao osušeni vinski mehovi s kojim ih je usporedio. Dok su ostajali zadovoljni religijom koja se oslanjala na Zakon, nisu mogli postati čuvari žive nebeske istine. Smatrali su da je njihova pravda sasvim dovoljna i nisu želeli da bilo što novo bude uneseno u njihovu religiju. Božju dobru volju prema ljudima nisu prihvatali kao nešto odvojeno od njih samih. Oni su je povezivali s sopstvenim zaslugama za svoja dobra dela. Vera koja deluje ljubavlju i čisti dušu nije mogla naći točku sjedinjenja s farisejskom verom sazdanom od obreda i ljudskih naredbi. Napor da se Isusovo učenje sjedini sa ustanovljenom religijom bio bi uzaludan. Božja životodavna istina, kao vino koje previre, uništila bi stare, trule mehove farisejskog predanja.
Fariseji su smatrali sebe suviše mudrima da bi im bila potrebna pouka, suviše pravednima da bi im bilo potrebno spasenje, suviše poštovanima da bi im bilo potrebno poštovanje koje dolazi od Hrista. Spasitelj se okrenuo od njih da bi našao druge koji bi prihvatili nebesku poruku. U neobrazovanim ribarima, u cariniku na trgu, u ženi Samarjanki, u običnom narodu koji Ga je rado slušao, našao je svoje nove mehove za novo vino. Oruđa koja će se upotrebiti u delu evanđelja jesu ljudi koji rado prihvataju svetlost poslanu od Boga. To su Njegovi predstavnici za prenošenje poznavanja istine ovom svetu. Ako Hristovom milošću Njegov narod postane nov meh, tada će ga On ispuniti novim vinom.
Hristovo učenje, iako predstavljeno novim vinom, nije bilo nova nauka, već za otkrivenje onoga što se učilo od početka. Međutim, za fariseje Božja istina izgubila je svoje prvotno značenje i lepotu. Hristovo učenje za njih bilo je novo skoro u svakom pogledu, a bilo je i neprepoznato i nepotvrđeno.
Isus je istaknuo moć lažnog učenja da razori poštovanje i čežnju za istinom. »I niko«, rekao je On, »pivši staro ne će odmah novoga; jer veli: staro je bolje.« Celokupna istina koja je bila dana svetu preko patrijaraha i proroka, zasijala je novom lepotom u Hristovim rečima. Međutim, književnici i fariseji nisu imali nikakvu želju za dragocenim, novim vinom. Dok se ne isprazne od starih predanja, običaja i navika, u njihvom umu i srcu nema mjesra za Hristovo učenje. čvrsto su se držali mrtvih formi okrenuvši se od životodavne istine i Božje sile.
To se pokazalo kao propast za Jevreje i to će se pokazati kao propast za mnoge duše u naše vreme. Hiljade čine istu grešku koju su učinili fariseji ukoreni od Hrista na gozbi kod Mateja. Mnogi odbijaju istinu koja silazi od Oca svetlosti radije nego da odbace neku voljenu zamisao ili se odreknu nekog idola u svom shvatanju. Uzdaju se u sebe i oslanjaju se na svoju mudrost ne razumevajući svoje duhovno siromaštvo. oni uporno nastoje da bude spaseni na neki način kojim bi mogli ostvariti neko značajno delo. Kad uvide da ne postoji nikakav način da utkaju sebe u to delo, odbacuju ponuđeno spasenje.
Zakonska religija nikada ne može dovesti duše Hristu, jer je to vera bez ljubavi, bez Hrista. Post ili molitva pokrenuti duhom samoopravdanja jesu gad u Božjim očima. Svečani bogoslužbeni skup, čitav niz verskih obreda, spoljašnja poniznost, iznuđena žrtva, iskazuju da onaj koji sve ovo čini smatra sebe pravednim, predodređenim za nebo, ali to je sve prevara. Naša vlastita dela nikada nam ne mogu pribaviti spasenje.
Kao što je bilo u Hristovo vreme, tako je i danas; fariseji nisu bili svesni svog duhovnog siromaštva. Njima je upućena vest: »Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slep, i go. Svetujem te da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš; i bele haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje.« (Otkrivenje 3,17.18) Vera i ljubav su zlato okušano u ognju. Međutim, kod mnogih ovo zlato je potamnjelo i bogata riznica je izgubljena. Hristova pravda je za njih nenošena haljina, netaknuti izvor. Njima se kaže: »No imam na tebe, što si ljubav svoju prvu ostavio. Opomeni se dakle otkuda si spao, i pokaj se, i prava dela čini; ako li ne, doći ću ti skoro, i dignuću svetnjak tvoj s mesta njegova, ako se ne pokaješ.« (Otkrivenje 2,4.5)
»Žrtva je Bogu duh skrušen, a srce skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože.« (Psalam 51,17) Čovek se mora osloboditi samoga sebe da bi u punom smislu reči mogao da bude Isusov vernik. Kad se odrekne samoga sebe, tada Gospod od čoveka može načiniti novo stvorenje. Novi mehovi mogu držati novo vino. Hristova ljubav nadahnuće vernika novim životom. U onome koji gleda na Načelnika i Svršitelja naše vere, pokazaće se Hristov karakter.
