Zasnovano na Luki 10,38–42; Jovanu 11,1–44.
Lazar iz Vitanije bio je među najpostojanijim Hristovim učenicima. Od njihovog prvog susreta njegova vera u Hrista bila je snažna, njegova ljubav prema Njemu duboka, a i on je Spasitelju bio vrlo mio. Za Lazara je Hristos učinio svoje najveće čudo. Spasitelj je blagosiljao sve koji su tražili Njegovu pomoć; On voli celu ljudsku porodicu, ali s nekima je povezan osobito nežnim vezama. Njegovo srce bilo je povezano čvrstim vezama ljubavi prema porodici u Vitaniji, pa je za jednog njeznog člana učinio svoje najdivnije delo.
U Lazarevom domu Isus je često nalazio odmor. Spasitelj nije imao svog doma i zavisio je od gostoprimstva svojih prijatelja i učenika, pa mu je često, kad je bio umoran i željan ljudskog prijateljstva, bilo drago da nađe utočište u ovom mirnom domu, daleko od podozrenja i ljubomore gnevnih fariseja. Ovde je nalazio iskrenu dobrodošlicu i čisto, sveto prijateljstvo. Ovde je mogao govoriti jednostavno i sasvim slobodno, znajući da će se njegove reči shvatiti i ceniti.
Naš Spasitelj je cenio tihi dom i pažljive slušaoce. On je čeznuo za ljudskom nežnošću, ljubaznošću i toplinom. Oni koji su prihvatali nebesko poučavanje, koje je On uvek bio spreman dati, bili su vrlo blagoslovljeni. Dok je mnoštvo išlo za Hristom preko otvorenih polja, otkrivao im je lepote sveta prirode. Težio je da otvori oči njihovog razuma, da bi mogli da vide kako Božja ruka održava svet. Da bi pokrenuo uvažavanje Božje dobrote i dobročinstva, pažnju svojih slušalaca usmerio je na rosu koja nežno pada, na blage pljuskove kiše i na sjajno Sunce podjednako poklonjeno i dobrima i zlima. Želeo je da ljudi potpunije shvate pažnju koju Bog poklanja ljudskim oruđima koja je stvorio. Međutim, mnoštvo nije bilo spremno da sluša, pa je u domu u Vitaniji Hristos nalazio odmor od iscrpljujućeg sukoba u javnom životu. Tu je zahvalnim slušaocima otvarao knjigu Proviđenja. U ovom prisnom razgovoru svojim slušaocima otkrivao je ono što nije pokušavao kazati tom raznolikom mnoštvu. Nije imao potrebe da svojim prijateljima govori u pričama.
Dok je Hristos iznosio svoje divne pouke, Marija je sedila kraj Njegovih nogu, kao predan slušalac pun poštovanja. Jednom prilikom Marta, zauzeta brigom oko pripremanja obeda, došla je Hristu govoreći: »Gospode! zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? reci joj dakle da mi pomaže.« To je bilo u vreme Hristove prve posete Vitaniji. Spasitelj i Njegovi učenici upravo su stigli sa svog zamornog pešačenja iz Jerohona. Marta se brinula da im osigura udobnost i u svojoj brižljivosti zaboravila je ljubaznost koju duguje svom gostu. Isus joj je odgovorio blagim i strpljivim rečima: »Marta! Marta! brineš se i trudiš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri deo izabrala, koji se ne će uzeti od nje.« Marija je u svoj um slagala dragocene reči koje su silazile sa Spasiteljevih usana, reči koje su joj bile dragocenije od najskupocenijih zemaljskih dragulja.
To »jedno« što je bilo potrebno Marti bio je blagi duh odanosti, dublje staranje za znanje o budućem besmrtnom životu i vrlinama neophodnim za duhovno napredovanje. Trebalo je da se manje stara za prolazno, a više za ono što će večno trajati. Isus želi poučiti svoju decu da iskoriste svaku priliku da bi stekli ovo znanje koje će ih umudriti na spasenje. Hristovom delu potrebni su promišljeni, energični radnici. Postoji široko polje za Marte s revnošću za delotvorni verski rad.
Međutim, neka one najpre sednu zajedno s Marijom kraj Isusovih nogu. Neka marljivost, tačnost i snaga budu posvećeni Hristovom milošću, pa će tada život da bude nepobediva sila za dobro.
Tuga je ušla u mirni dom u kome se Isus često odmarao. Lazara je pogodila iznenadna bolest i njegove sestre poručile su Spasitelju: »Gospode! gle, onaj koji ti je mio bolestan je.« Videle su snagu bolesti koja je zahvatila njihovog brata, ali znale su da je Isus mogao lečiti sve vrste bolesti. Verovale su da će saosećati s njima u njihovoj žalosti i zato nisu uputile hitan zahtev da odmah dođe, već su poslale samo poverljivu vest: »Onaj koji ti je mio bolestan je.« Mislile su da će On odmah odgovoriti na njihovu poruku i biti s njima čim bude mogao stići u Vitaniju.
Nespokojno su očekivale poruku od Njega. Dokle god je iskra života gorela u njihvom bratu, molile su i čekale da Isus dođe. Međutim, vesnik se vratio bez Njega. Ipak doneo je vest: »Ova bolest nije na smrt«, a to im je ulilo nadu za koju se uhvatile da će Lazar živeti. Nežno su pokušavale govoriti reči nade i ohrabrenja gotovo besvesnom patniku. Kad je Lazar umro, bile su gorko razočarane; ali su osećale Hristovu milost koja ih je podržavala i to ih je sačuvalo da ni za što ne okrivljuju Spasitelja.
Kad je Hristos čuo vest, učenicima se učinilo da ju je hladno primio. Nije izrazio žalost koju se očekivali da će pokazati. Pogledavši ih, rekao je: »Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božju, da se proslavi sin Božij s nje.« Dva dana ostao je u mestu u kome je bio. Ovo odgađanje bilo je tajna za učenike. Kakva bi uteha bila Njegovo prisustvo ovom ožalošćenom domu, pomislili su oni. Njegova snažna ljubav prema porodici u Vitaniji bila je dobro poznata učenicima i bili su iznenađeni što toj žalosnoj vesti. »Onaj koji ti je mio bolestan je.«
U toku ta dva dana izgledalo je kao da je Isus ovu vest odstranio iz svog uma, jer nije spominjao Lazara. Učenici su razmišljali o Jovanu Krstitelju, Isusovom preteči. Pitali su se zašto je Isus i pored sile da učini veličanstvena čuda, dopustio da Jovan propada u tamnici i da umre nasilnom smrću. Pošto je imao takvu silu, zašto Hristos nije spasio Jovanov život? Ovo pitanje su često postavljali fariseji koji su iznosili to kao nepobitan dokaz protiv Hristove tvrdnje da je Sin Božji. Spasitelj je upozorio svoje učenike na nedaće, gubitke i progonstva. Da li će ih zaboraviti u nedaćama? Neki su se pitali da nisu pogrešno razumeli Njegovu misiju. Svi su bili duboko ožalošćeni.
Nakon dva dana čekanja, Isus je rekao svojim učenicima: »Hajdemo opet u Judeju.« Učenici su se pitali zašto je Isus, ako je nameravao poći u Judeju, čekao dva dana. Međutim, bojazan za Hrista i njih lično sasvim je obuzela njihove misli. Nisu mogli da vide ništa drugo do opasnosti na putu koji je nameravao poći. »Rabi«, rekli su, »sad jevreji šćadijahu da te ubiju kamenjem, pa opet hoćeš da ideš onamo? Isus odgovori: nije li dvanaest sahata u danu?« Ja sam pod vodstvom svog Oca i sve dok činim Njegovu volju, moj život je siguran. Dvanaest sati mog dana još nije isteklo. Ušao sam u ostatak svog dana, ali dokle god preostaje i najmanji deo, ja sam siguran.
»Ko danju ide«, nastavio je, »ne spotiče se, jer vidi videlo ovoga sveta.« Onaj koji čini Božju, koji ide stazom koju je Bog označio, ne može se spotaknuti i pasti. Svetlost Božjeg Duha koji ga vodi daje mu jasnu predodžbu o njegovoj dužnosti i vodi ga pravo do završetka njegovog rada. »A ko ide noću spotiče se, jer nema videla u njemu.« Onaj koji ide stazom koju je sam izabrao, na koju ga Bog nije pozvao, spotaći će se. Za njega se dan pretvara u noć i ma gde se nalazio, nije siguran.
»Ovo kaza, i potom reče im: Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim.« »Lazar, naš prijatelj, zaspa.« Kako dirljive reči! Kako pune saučešća! Misleći na opasnost kojom će se njihov Učitelj izložiti odlaskom u Jerusalim, učenici su gotovo zaboravili ožalošćenu obitelj u Vitaniji. Međutim, ne i Hristos. Učenici su se osećali ukorenim. Bili su razočarani što Hristos nije puno brže odgovorio na vest. Došli su u iskušenje da pomisle da On nema nežne ljubavi prema Lazaru i njegovim sestrama kao što su to mislili, jer bi inače požurio natrag s glasnikom. Ali reči: »Lazar, naš prijatelj, zaspa« probudile su u njima prave osećaje. Uverili su se da Hristos nije zaboravio svoje prijatelje koji pate.
»Onda mu rekoše učenici njegovi! Ako je zaspao, ustaće. A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna.« Svojoj vernoj deci Hristos predstavlja smrt kao san. Njihov život je sakriven s Hristom u Bogu i dok ne zatrubi poslednja truba, oni koji umiru spavaće u Njemu.
»Tada im Isus kaza upravo: Lazar umre. I milo mi je vas radi što nisam bio onamo da verujete: nego hajdemo k njemu.« Toma nije mogao da vidi ništa drugo osim smrti koja čeka njegovog Učitelja ako pođe u Judeju, ali zapregao je svoj duh i rekao drugim učenicima: »Hajdemo i mi da pomremo s njim.« Poznavao je mržnju Jevreja prema Hristu. Njihova namera bila je da Ga ubiju, ali ona nije uspela, zato što Mu je ostalo još malo od određenog vremena. U toku ovog vremena Isusa su čuvali nebeski anđeli. Nikakvo zlo nije Mu se moglo dogoditi. Čak i u predelima Judeje, u kojoj su rabini kovali zaveru kako da Ga uhvate i ubiju.
Učenici su se začudili Hristovim rečima kad je rekao: »Lazar umre. I milo mi je… što nisam bio onamo.« Da li je Spasitelj svojim ličnim izborom izbegao dom svojih prijatelja koji su patili? Naizgled, Marija i Marta i Lazar na umoru bili su prepušteni sami sebi. Ali nisu bili sami. Hristos je gledao ceo prizor i nakon Lazareve smrti. Njegova milost pružala je podršku ožalošćenim sestrama. Isus je video žalost koja je raspinjala njihova srca, dok se njihov brat borio s moćnim neprijateljem
– smrću. On je osećao svu težinu boli kad je rekao svojim učenicima: »Lazar umre.« Međutim, Hristos nije morao misliti samo na voljene iz Vitanije, On je morao misliti i na poučavanje svojih učenika. Oni treba da postanu Njegovi predstavnici u svetu, da bi Očev blagoslov mogao obgrliti sve. Radi njih je dozvolio da Lazar umre. Da ga je povratio iz bolesti u zdravlje, ne bi bilo učinjeno čudo koje je najodređeniji dokaz Njegovog božanskog karaktera.
Da se Hristos nalazio u bolesničkoj sobi, Lazar ne bi umro, jer Sotona ne bi imao vlast nad njim. Smrt ne bi mogla uperiti svoju strelu na lazara u prisustvu Darodavca života. Zato je Hristos ostao po strani. On je pustio neprijatelju da upotrebi svoju moć, da bi ga mogao odstraniti kao pobeđenog neprijatelja. On je dozvolio da Lazar padne pod vlast smrti, a žalosne sestre videle su svog brata položenog u grobu. Hristos je znao da će, dok budu gledale mrtvo lice svog brata, njihova vera u Otkupitelja da bude okrutno kušana. Ali znao je da će iz borbe kroz koju su sada prolazile, njihova vera zasjati još većom silom. On je podnosio svaki udar boli koji su one izdržale. Nije ih manje voleo zato što je čekao, ali je znao da će izvojevati pobedu za njih, za Lazara, za sebe lično i za svoje učenike.
»Vas radi«, »da verujete«. Svima koji teže da osete vodstvo Božje ruke, trenutak najvećeg obeshrabrenja je vreme kad je božanska pomoć najbliža. Oni će se sa zahvalnošću osvrnuti na najmračniji deo svog puta. »Zna Gospod pobožne izbavljati.« (2. Petrova 2,9) Iz svakog iskušenja, iz svake nevolje On će ih izvesti s jačom verom i bogatijim iskustvom.
Odugovlačeći s dolaskom Lazaru, Hristos je imao nameru da pokaže milost onima koji Ga nisu primili. Odugovlačio je da bi vaskrsenjem Lazar iz mrtvih mogao dati svom tvrdokornom, nevernom narodu još jedan dokaz da je On zaista »vaskrsenje i život.« Nije se želeo odreći sveopšte nade naroda, sirotih, zabludelih ovaca doma Izrailjeva. Njegovo srce kidalo se zbog njihove okorelosti. U svojoj milosti nameravao im je dati još jedan dokaz više da je On Obnovitelj, Jedini koji može izneti na videlo život i besmrtnost. To je trebao da bude dokaz koji sveštenici neće moći pogrešno protumačiti. To je bio razlog njegovog oklevanja da dođe u Vitaniju. Ovo čudo, podizanje Lazar iz mrtvih, kao kruna svega trebalo je staviti Božji pečat na Njegov rad i na Njegovu tvrdnju da ima božanstvo.
Na svom putu do Vitanije Isus je, po svom običaju, služio bolesnima i nevoljnima. Pošto je stigao u grad, poslao je glasnika sestrama s vešću o svom dolasku. Hristos nije odmah ušao u kuću, već je ostao na jednom tihom mestu kraj puta.
Napadni prizori koje su pravili Jevreji prilikom smrti prijatelja ili rođaka nisu bili u skladu s Hristovim duhom. On je slušao odjekivanje plača iznajmljenih narikača i nije se želeo sa sestrama sresti u takvoj zbrci. Među ožalošćenim prijateljima nalazili su se i rođaci ove porodice od kojih su se neki nalazili na visokim, odgovornim položajima u Jerusalimu. Među njima su bili neki od najogorčenijih Hristovih neprijatelja. Hristos je znao namere njihove i zato se nije odmah pojavio.
Vest je tako tiho prenesena Marti da je drugi u prostoriji nisu čuli. Ophrvana tugom, Marija nije čula te reči. Marta je odmah ustala i izašla da sretne svog Gospoda, a Marija misleći da je Marta pošla na mesto na kome je Lazar sahranjen, sedila je tiho i nema od boli.
Marta je požurila da sretne Isusa, njeno srce lomila je bujica suprotnih osećaja. Na Njegovom izražajnom licu čitala je istu nežnost i ljubav koja je tu uvek postojala. Njeno poverenje u Njega bilo je nepokolebano, ali mislila je na svog dragog brata koga je i Isus voleo. Sa žalošću koja je uskolebala njeno srce zato što Hristos nije došao ranije, a ipak s nadom da će čak i sad učiniti nešto daih uteši, rekla je: »Gospode! da si bio ovde ne bi moj brat umro.« Usred pometnje koju su pravile narikače sestre su stalno ponavljale ove reči.
S ljudskim i božanskim sažaljenjem Isus je posmatrao njeno žalosno i brigom izborano Lice. Marta nije imala sklonosti da priča o onome što je prošlo; sve je iskazala dirljivim rečima: »Gospode! da si bio ovde ne bi moj brat umro.« Ali gledajući u lice puno ljubavi, dodala je: »A sad znam da što zaišteš u Boga daće ti Bog.«
Isus je ohrabrio njenu veru rečima: »Braće tvoj ustati.« Njegov odgovor nije imao cilj da oživi nadu u trenutačnu promenu. On je Matine misli poveo preko sadašnjeg oživljavanja njenog brata i usmerio ih na vaskrsenje pravednika. On je ovo učinio da bi u Lazarevom vaskrsnuću mogla da vidi zalog vaskrsenja svih mrtvih pravednika i sigurnost da će to da bude ostvareno Spasiteljevom silom.
Marta je odgovorila: »Znam da će ustati o vaskrsenju, u pošljednji dan.«
Želeći njenu veru još pravilnije usmeriti, Isus je izjavio: »Ja sam vaskrsenje i život.« U Hristu je iskonski, nepozajmljeni, nestečeni život.« »Ko ima sina Božijega ima život.« (1. Jovanova 5,12) Hristovo božanstvo je vernikovo čvrsto obećanje o večnom životu. »Koji veruje mene«, rekao je Isus, »ako i umre živeće. I nijedan koji živi i veruje u mene ne će umreti u vek. Veruješ li ovo?« Hristos ovde unapred gleda u vreme svog drugog dolaska. Tada će umrli pravednici ustati u neraspadljivosti, a živi pravednici uzeće se na Nebo ne videvši smrti. Čudo koje će Hristos upravo učiniti, vaskrsenje Lazar iz mrtvih, predstavljaće vaskrsenje svih umrlih pravednika. Svojom reči i svojim delima on je proglasio sebe Začetnikom vaskrsenja. On koji će i sam uskoro umreti na krstu, stajao je s ključevima smrti, kao pobednik nad grobom pokazujući svoje pravo i silu da da večni život.
Na Spasiteljeve reči: »Veruješ li ovo?«, Marta je odgovorila: »Da, Gospode! ja verovah da si ti Hristos sin Božji koji trebalo da dođe na svet.« Nije shvatila reči koje je Hristos izgovorio u njihovom celovitom značenju, ali priznala je svoju veru u Njegovo božanstvo i svoje poverenje da On može izvršiti sve što želi učiniti.
»I ovo rekavši otide te zovnu tajno Mariju sestru svoju govoreći: učitelj je došao, i zove te.« Vest je izrekla što je tiše mogla, jer su sveštenici i poglavari bili spremni da uhapse Isusa kad im se pruži prilika. Vika narikača sprečila je da se čuju njene reči.
Čuvši vest, Marija je hitro ustala i sa izrazom iščekivanja na licu napustila prostoriju. Misleći da je pošla na grob da plače, ožalošćeni su je pratili. Kad je stigla na mesto na kome je Isus čekao, klekla je kraj Njegovih nogu i drhtavim usnama kazala: »Gospode! da si bio ovde, ne bi umro moj brat.« Uzvike narikača teško je podnosila, jer je čeznula da nasamo razmeni sa Isusom nekoliko mirnih reči. Međutim, znala je za zlobu i ljubomoru koju su u svojim srcima gajili prema Isus neki od prisutnih, pa se uzdržala od potpunog izražavanja svoje boli.
»Onda Isus kad je vide gde plače, i gde plaču Židovi koji dođoše s njom, zgrozi se u duhu, i sam postade žalostan.« On je čitao srca svih okupljenih. Video je da je kod mnogih pokazivanja žalosti samo pretvaranje. Znao je da će neki iz ovog skupa, koji sad pokazuju licemernu žalost, uskoro planirati smrt ne samo za moćnog Čudotvroca već i za onog koji će da bude podignut iz mrtvih. Hristos je mogao strgnuti s njih odeću lažne žalosti. Ali, zadržao je svoj pravedni gnev. Reči koje je mogao izgovoriti kao izraz potpune istine nije izgovorio, zbog drage osobe koja je u boli klečala kraj Njegovih nogu i koja je istinski verovala u Njega.
»Gde ste ga metnuli!«, upitao je. »Rekoše mu: Gospode! hajde da vidiš.« Zajedno su krenuli ka grobu. To je bio žalostan prizor. Lazar je bio vrlo omiljen i njegove sestre u slomljenog srca plakale za njim, a njegovi prijatelji pridružili se boli i suzama ožalošćenih sestara. Pred tom ljudskom bedom i činjenicom da nesrećni prijatelji mogu oplakivati mrtvoga dok Spasitelj sveta stoji kraj njih
– »Udariše suze Isusu.« Iako je bio Božji Sin, ipak je uzeo ljudsku prirodu na sebe i bio pokrenut ljudskom žalošću. Njegovo nežno, sažaljivo srce uvek je pokrenuto saosećanjem prema onima koji pate. On plače s onima koji plaču i raduje se s onima koji se raduju.
Međutim, Isus nije plakao samo zbog ljudskog saučešća prema Mariji i Marti. Njegove suze iskazivale su bol koja je bila visoko iznad ljudske boli kao što je nebo više od Zemlje. Hristos nije plakao za Lazarom, jer ga je nameravao pozvati iz groba. On je plakao zato što će mnogi koji su sad plakali za Lazarom uskoro planirati Njegovo ubistvo, smrt Onoga koji je vaskrsenje i život. Međutim, kako su nespremni bili neverni Jevreji da pravilno protumače Njegove suze! Neki koji kao uzrok Njegove boli nisu mogli da vide ništa do samo spoljašnje okolnosti pred Njim, nežno su kazali: »Gledaj kako ga ljubljaše.« Drugi, želeći da seme neverstva posiju u srca prisutnih, podsmešljivo su rekli: »Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slepcu učiniti da i ovaj ne umre?« Ako je u Hristovoj moći bilo da spasi Lazara, zašto je dopustio da umre?
Proročkim okom Hristos je video neprijateljstvo fariseja i sadukeja. Znao je da oni unapred smišljaju Njegovu smrt. Znao je da će neki od ovih koji su naizgled tako saosećajni uskoro sami sebi zatvoriti nade i kapije Božjeg grada. Uskoro se treba dogoditi Njegovo poniženje i raspeće, što će imati za posledicu razorenje Jerusalima, a u to vreme niko neće oplakivati mrtve. Odmazda koja treba doći na Jerusalim jasno Mu je pokazana. Video je Jerusalim opsednut od rimskih legija. Znao je da će mnogi koji sad plaču za Lazarom umreti za vreme opsade grada i da u njihovoj smrti neće biti nikakve nade.
Hristos nije plakao samo radi prizora koji je bio pred Njim. Teret vekovne boli ležao je na Njemu.Video je strašne posledice prestupa Božjeg zakona. Video je da u istoriji sveta, počevši s Abelovom smrti, borba između dobra i zla nije prestala. Gledajući u buduće godine video je patnju i žalost, suze i smrt, koji će da bude ljudska sudbina. Njegovo srce bilo je probodeno bolom ljudske porodice svih vekova i svih zemalja. Patnje grešnog ljudskog roda teško su pritiskivale Njegovu dušu, a izvor Njegovih suza potekao je kad je zaželeo da otkloni sve njihove nevolje.
»A Isus opet se zgrozi u sebi, i dođe na grob.« Lazara su položili u jednu pećinu u stenu i jedan ogroman kamen bio je stavljen na ulaz. »Uzmite kamen«, rekao je Hristos. Misleći da samo želi pogledati umrlog, Marta je prigovorila rekavši da je telo većčetiri dana sahranjeno i raspadanje je već započelo svoje delo. Ova tvrdnja, izrečena pre Lazarevog vaskrsenja nije dala nikakve mogućnosti Hristovim neprijateljima da kažu kako je učinjena prevara. U prošlosti fariseji su širili lažne tvrdnje o najveličanstvenijim izrazima Božje sile. Kad je Hristos podigao u život Jairovu ćerku, rekao je: »Devojka nije umrla, nego spava.« (Marko 5,39) Pošto je bila bolesna samo kratko vreme a vaskrsenje se zbilo neposredno nakon smrti, fariseji su izjavili da dete nije bilo mrtvo; da je sam Hristos rekao da ono spava. Nastojali su prikazati kao da Hristos ne može izlečiti bolest i da su Njegova čuda bila obmana. Međutim, u ovom slučaju, niko nije mogao poreći da je Lazar bio mrtav.
Kad Gospod namerava učiniti neko delo, Sotona utiče na nekoga da se usprotivi. »Uzmite kamen«, rekao je Hristos. Koliko je god moguće pripremite put za moje delo. Međutim, pokazala se Martina samopouzdana i častoljubiva priroda. Nije bila voljna da se telo u raspadanju iznese na videlo. Ljudsko srce sporo razumeva Hristove reči i Martina vera nije shvatila pravo značenje Njegovog obećanja.
Hristos je ukorio Martu, ali Njegove reči izgovorene su vrlo blago. »Ne rekoh li ti da ako veruješ videćeš slavu Božiju?« Zašto da sumnjaš u Moju silu? Zašto rasuđuješ suprotno mojim zahtevima? Imaš Moju reč. Ako veruješ, videćeš Božju slavu. Prirodne nemogućnosti ne mogu sprečiti delo Svemogućega. Sumnja i neverstvo nisu poniznost. Bezuslovno verovanje u Hristovu reč prava je poniznost, pravo predanje samoga sebe.
»Uzmite kamen.« Hristos je mogao zapovediti steni da se skloni i ona bi poslušala Njegov glas. On je mogao zapovediti anđelima koji su bili u Njegovoj neposrednoj blizini, da to učine. Na Njegovu zapovest nevidljive ruke uklonile bi stenu. Međutim, nju treba da uklone ljudske ruke. Na taj način Hristos je želeo pokazati da ljudsko treba sarađivati s božanskim. Ono što ljudska sila može učiniti, božanska sila nije pozvana da učini. Bog ne odbacuje ljudsku pomoć. On jača čoveka, sarađuje s njim kad on koristi sile i sposobnosti koje su mu poklonjene.
Poslušali su Isusovu zapovest i uklonili kamen. Sve je učinjeno javno i sa ciljem. Svima je pružena prilika da vide kako se ne čini nikakva obmana. U grobu i steni ležalo je Lazarevo telo, hladno i mirno u smrti. Uzvici narikača umuknuli su. Iznenađena i puna iščekivanja, gomila je stajala oko groba, čekajući da vidi što će uslediti. Hristos je spokojno stajao ispred groba. Svečana ozbiljnost počivala je na prisutnima. Hristos se primaknuo grobu. Podižući svoje oči k Nebu, rekao je: »Oče! hvala ti što si me uslišio.« Malo pre Hristovi neprijatelji optuživali su Ga za hulu na Boga i uzimali kamenje da bace na Njega zato što je tvrdio da je Božji Sin. Optuživali su Ga da čini čuda Sotoninom silom. Međutim, ovde Hristos tvrdi da je Bog Njegov Otac i sa savršenim poverenjem izjavljuje da je On Božji Sin.
U svemu što je činio Hristos je sarađivao sa svojim Ocem. Uvek je pažljivo pokazivao da ne radi nezavisno od Njega; a svoja čuda činio je verom i molitvom. Hristos je želeo da svi znaju o Njegovom odnosu prema Njegovom Ocu. »Oče«, rekao je On, »hvala ti što si me uslišio. A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, da veruju da si me ti poslao.« Ovde je učenicima i narodu trebao da bude dan najuverljiviji dokaz o odnosu koji postoji između Hrista i Boga. Njima je trebalo pokazati da Hristova tvrdnja nije bila obmana.
»I ovo rekavši zovnu iza glasa: Lazare! iziđi na polje.« Njegov glas, razgovetan i moćan, dopro je do ušiju umrloga. Dok je govorio, božansko je prosijavalo kroz Njegovu ljudsku prirodu. Na Njegovom licu, ozarenom Božjom slavom, narod je mogao da vidi pouzdanost Njegove sile. Svako oko bilo je prikovano za ulaz u pećinu. Svako uho bilo je spremno da primi i najmanji zvuk. S velikim i brižnim zanimanjem svi su iščekivali ispit Hristovog božanstva, dokaz koji treba potvrditi Njegovu izjavu da je Božji Sin ili ugušiti nadu za večna vremena.
U tihom grobu nešto se pokrenulo i onaj koji je bio mrtav stajao je na ulazu groba. Njegove pokrete sputavali su mrtvački povoji kojim je bio obavijen, pa je Hristos rekao zapanjenim gledaocima: »Razdrešite ga i pustite nek ide.« Ponovo je pokazano da čovek – radnik treba sarađivati sa Bogom. Ljudi treba da rade za ljude. Lazara su oslobodili i on je stajao pred mnoštvom, ne kao čovek ispijen bolešću, sa slabim, klecavim udovima, već kao čovek u najboljim godinama, u snazi plemenite muževnosti. Njegove oči sijale su razumom i ljubavlju prema svom Spasitelju. U dubokoj odanosti bacio se pred Isusove noge.
Očevici su u početku stajali nemi od čuđenja. Zatim je usledio neopisiv prizor radosti i zahvalnosti. Sestre su kao dar Božji primile povratak svog brata u život i prekidane suzama radosnicama izrazile su svoju zahvalnost Spasitelju. Međutim, dok su se brat, sestre i prijatelji radovali ovom ponovom susretu, Isus se povukao s mesta događaja. Kad su potražili Darodavca života, nisu Ga mogli naći.
