»A kad se navrši vreme, posla Bog sina svojega… da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo posinaštvo.« (Galatima 4,4.5)
Spasiteljev dolazak bio je predskazan u Edemu. Kada su Adam i Eva prvi put čuli obećanje, očekivali su da će se ono brzo i ispuniti. Oni su radosno pozdravili rođenje svog prvenca, nadajući se da će on možda biti Izbavitelj. Međutim, ispunjenje obećanja se odužilo. Oni koji su prvi primili ovo obećanje umrli su ne videvši njegovo ispunjenja. Počevši od Enohovih dana ovo obećanje ponavljali su patrijarsi i proroci, održavajući živom nadu o Njegovom dolasku, ali On još nije dolazio. Danilovo proročanstvo otkrilo je vreme Njegovog dolaska, ali nisu svi pravilno protumačili vest. Prolazio je vek za vekom, glasovi proroka su iščezli. Ruka tlačitelja teško je ugnjetavala Izrailj, i mnogi su bili spremni da uzviknu: »Protežu se dani, i od utvare neće biti ništa.« (Jezekilj 12, 22)
Međutim, nalik zvezdama koje se kreću određenim putanjama kroz beskrajna prostranstva, Božje namere ne poznaju žurbu ni zakašnjenje. Simbolima velike tame i peći koja se dimi Bog je otkrio Avramu Izrailjsko ropstvo u Egiptu i objavio da će vreme njihovog boravka iznositi četiri stotine godina. »Posle« rekao je On, »oni će izaći s velikim blagom.« (1. Mojsijeva 15, 14) Protiv te reči uzaludno se borila sva sila faraonovog oholog carstva. »U isti dan« koji je određen u božanskom obećanju, »izađoše sve vojske Gospodnje iz zemlje Misirske.« (2. Mojsijeva 12, 41) Isto tako na nebeskom Savetu određen je i trenutak Hristovog dolaska. Kad je veliki časovnik vremena pokazao taj tren, Isus se rodio u Vitlejemu.
»Kad se navrši vreme, posla Bog sina svojega.« Proviđenje je upravljalo pokretima naroda i plimom ljudskih pobuda i uticaja, sve dok svet nije postao zreo za dolazak Izbavitelja. Narodi su bili sjedinjeni pod jednom vladavinom. Govorilo se jednim jezikom koji je svuda bio priznat kao književni jezik. Jevreji koji su bili rasuti, skupljali su se iz svih zemalja u Jerusalim na godišnje praznike. Vraćajući se u svoja mesta mogli su po celom svetu da rašire vest o dolasku Mesije.
U to vreme neznabožački sitemi gube svoju moć nad narodom. Ljudi su bili umorni od spoljašnjeg sjaja i mitova. Čeznuli su za verom koja bi mogla da zadovolji dušu. Iako je izgledalo da je svetlost istine napustila ljude, bilo je duša koje su tražile svetlost, i koje su bile ispunjene zbunjenošću i tugom. One su bile žedne saznanja o živom Bogu, i sigurnosti života nakon groba.
Pošto da su se Jevreji udaljili od Boga, njihova vera je potamnela i nada je gotovo prestala da obasjava njihovu budućnost. Reči proroka se nisu razumevale. Za narodne mase smrt je bila užasna tajna – s onu stranu bila je neizvesnost i tama. Nije samo naricanje majki iz Vitlejema već i plač iz velikog srca čovečanstva dopirao do proroka kroz vekove – glas koji se čuo u Rami »plač, ridanje, i jaukanje mnogo: Rahilja plače za svojom decom, i neće da se uteši, jer ih nema.« (Matej 2,18) U oblasti »sena smrtnoga« ljudi su bili neutešeni. Sa čežnjom u očima oni su očekivali dolazak Izbavitelja, kada će se tama odagnati i tajna budućnosti razjasniti!
Izvan jevrejskog naroda postojali su ljudi koji su predskazali pojavu božanskog Učitelja. Ovi ljudi tražili su istinu i njima je dat Duh nadahnuća. Jedan za drugim, kao zvezde na tamnom nebu, podizali su se takvi ljudi. Njihove proročke reči rasplamsale su nadu u srcima hiljada u neznabožačkom svetu.
Već stotinama godina Biblija je bila prevedena na grčki, koji se tada široko upotrebljavao po celoj Rimskoj Imperiji. Jevreji su bili svuda rasejani, a u njihovom iščekivanju Mesijinog dolaska u izvesnoj meri učestvovali su i neznabošci. Među onima koje su Jevreji smatrali neznabošcima bilo je i ljudi koji su bolje razumevali biblijska proročanstva o Mesiji nego učitelji u Izrailju. Bilo je onih koji su se nadali Njegovom dolasku kao oslobodiocu od greha. Filozofi su pokušavali da proniknu u tajnu jevrejskog načina življenja. Međutim, fanatizam Jevreja sprečavao je širenje svetlosti. Usmereni održavanju podvojenosti između sebe i drugih naroda, oni nisu hteli da podele znanje koje su još uvek imali u simboličkoj službi. Pravi Tumač mora da dođe. Onaj koga su svi ovi simboli prikazivali mora da objasni njihovo značenje.
Bog je ovom svetu govorio posredstvom prirode, simbola i slika, preko patrijaraha i proroka. Čovečanstvo je moralo da dobije pouke ljudskim jezikom. Vesnik zaveta mora da govori. Njegov glas mora da se čuje u Njegovom hramu. Hristos mora doći da izgovori reči koje će se jasno i konačno razumeti. On, Tvorac istine, mora da odvoji istinu od pleve ljudskih tvrđenja koje su je učinile nedelotovornom. Načela Božje vladavine i plan spasenja moraju jasno da se odrede. Pouke iz Starog zaveta moraju se potpuno izložiti ljudima.
Među Jevrejima je još bilo nepokolebanih duša, potomaka one svete loze preko koje je sačuvano saznanje o Bogu. Oni su još čekali ispunjenje nade u obećanje dato njihovim precima. Oni su jačali svoju veru držeći se obećanja datog preko Mojsija: »Gospod Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene; njega poslušajte u svemu što vam kaže.« (Dela 3,22) Oni su ponovo čitali kako će Bog pomazati Jednoga da javi »dobre glase krotkima«, da zavije »ranjene u srcu«, da oglasi »zarobljenima slobodu« i da oglasi »godinu milosti Gospodnje«. (Isaija 61,1.2) Oni su čitali kako će »postaviti sud na zemlji«, kako će ostrva »čekati nauku njegovu«, kako će narodi doći Njegovom videlu i carevi svetlosti Njegovog sjaja. (Isaija 42,4; 60,3)
Reči koje je Jakov izgovorio na samrti ispunjavale su ih nadom: »Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada.«
(1. Mojsijeva 49, 10) Opadanje sile Izrailja svedočilo je da je Mesijin dolazak blizu. Danilovo proročanstvo slikalo je slavu Njegove vladavine nad imepijom koja će naslediti sva zemaljska carstva i prorok kaže »samo će stajati doveka«. (Danilo 2,44) Bilo je malo onih koji su shvatili prirodu Hristove misije, ali je zato mnoštvo očekivalo moćnog kneza koji će uspostaviti svoje carstvo u Izrailju i koji će doći kao oslobodilac narodima.
Vreme se navršilo. Čovečanstvo, uniženo vekovnim prestupima, čeznulo je za dolaskom Iskupitelja. Sotona je radio na tome da produbi ponor između Zemlje i Neba i učini ga nepremostivim. Svojim lažima on je podsticao ljude na greh. Sotonina namera bila je da iscrpi Božje strpljenje i uguši Njegovu ljubav prema čoveku, tako da On prepusti svet sotoninoj vlasti.
Sotona je pokušao da sakrije od ljudi znanje o Bogu, da skrene njihovu pažnju sa Božjeg hrama i uspostavi svoje carstvo. Njegova borba za prevlast izgledala je kao da je gotovo sasvim uspela. U stvari Bog je u svakom naraštaju imao svoje predstavnike. Čak i među neznabošcima bilo je ljudi preko kojih je Hristos radio da bi podigao narod iz greha i poniženja. Međutim, ovi ljudi su bili prezreni i omraženi. Mnogi od njih doživeli su nasilnu smrt. Mračna senka koju je Sotona bacio na svet postajala je sve tamnija i tamnija.
Sotona je preko neznaboštva vekovima odvraćao ljude od Boga, ali izopačujući veru Izrailja izvojevao je svoju veliku pobedu. Povodeći se za svojim shvatanjima i služeći im, neznabošci su, izgubili znanje o Bogu i postali su sve izopačeniji. Tako je bilo i sa Izrailjem. Načelo da se čovek može spasiti svojim delima, leži u osnovi svake neznabožačke religije; sada je to postalo načelo jevrejske vere. Sotona je usadio ovo načelo. Gdegod se ono usvaja, ljudi nemaju zaštitu od greha.
Vest o spasenju objavljena je ljudima preko ljudskih oruđa. Međutim, Jevreji su težili da istina o večnom životu ostane u njihovoj isključivoj vlasti. Oni su nagomilali živu manu i ona se pokvarila. Vera koju su pokušali da zadrže samo za sebe pretvorila se u sablazan. Oni su lišili Boga Njegove slave i obmanuli svet krivotvorenim evanđeljem. Oni su odbili da se potčine Bogu za spasenje sveta postavši Sotonini posrednici za njegovo uništenje.
Narod koga je Bog pozvao da bude »stub i tvrđava istine« /1. Timotiju 3,15/ postao je Sotonin predstavnik. Obavljao je posao koju mu je Sotona poverio da pogrešnim predstavljanjem Božjeg karaktera navede svet da Ga smatra tiraninom. I sami sveštenici koji su služili u Hramu izgubili su iz vida smisao službe koju su vršili. Oni su prestali da preko simbola gledaju ono što je on predstavljao. U prinošenju žrtvenih darova ponašali su se kao glumci na sceni. Obredi koje je sam Bog uspostavio postali su sredstva za zaslepljivanje uma i otvrdnjavanje srca. Ovim kanalima Bog nije mogao više ništa da učini za čoveka. Ceo sistem morao je da se ukine.
Obmana greha dostigla je svoj vrhunac. Božji Sin, posmatrajući svet, gledao je patnju i bedu. Sa sažaljenjem On je video kako su ljudi postali žrtve Sotonine svireposti. Sa saosećanjem posmatrao je one koji su bili izopačeni, uništeni i izgubljeni. Oni su izabrali vladara koji ih je kao robove okovao lancima za svoja kola. Smeteni i prevareni kretali su se u sumornoj povorci prema večnoj propasti – ka smrti u kojoj nema nade za život, ka noći nakon koje nema jutra. Sotonina oruđa udružila su se s ljudima. Tela ljudskih bića, stvorena da budu prebivalište samoga Boga, postala su stan demona. Natprirodne sile delovale su na čula, nerve, nagone i organe ljudi da bi ih podstakle na popuštanje najnižim strastima. Demonski pečat bio je utisnut na lice ljudi. Ljudska lica su imala izraz zlih legiona kojima su ljudi bili opsednuti. Takav je bio prizor koji je posmatrao Otkupitelj sveta. Kakav prizor za beskrajnu Čistotu!
Greh je postao nauka, a porok posvećen kao deo religije. Pobuna je pustila korene duboko u srcu i čovekovo neprijateljstvo najokrutnije je bilo usmereno protiv Neba. Pred celim svemirom pokazalo se da se bez Boga čovečanstvo ne može podići. Onaj koji je stvorio Svet mora da daruje novi element života i sile.
S neizmernim zanimanjem stanovnici svetova koji nisu pali očekivali su da vide Jehovu kako ustaje i uništava stanovnike Zemlje. Da je Bog to učinio, Sotona bi bio spreman da sprovede svoj plan, osiguravajući tako sebi podaničku pokornost nebeskih bića. On je izjavio da načela Božje vladavine ne omogućavaju opraštanje. Da je svet bio uništen, On bi tvrdio da su se njegove optužbe pokazale istinitim. Bio je spreman da krivicu baci na Boga i svoju pobunu proširi i na nebeske svetove. Međutim, umesto da je uništio svet, Bog je poslao svoga Sina da ga spase. Iako su se izopačenost i prkos mogli videti u svakom delu pokorene Zemlje, osiguran je način za njen oporavak. U trenutku krize kad je izgledalo da će Sotona pobediti, Božji Sin je došao kao Poslanik božanske milosti. U sva vremena, u svakom trenutku, Božja ljubav pokazivala se palom ljudskom rodu. Uprkos izopačenosti ljudi, znaci milosti neprekidno su se pokazivali. A kad se navršilo vreme, Božanstvo se proslavilo izlivanjem obilja isceljujuće milosti na svet, koja nikada neće biti sprečena ili zaustavljena dok se plan spasenja ne izvrši.
Sotona je likovao što je u ljudskom rodu uspeo da unizi Božji lik. Tada je Isus došao da obnovi u čoveku Tvorčev lik. Niko drugi do Hristos nije mogao ponovo da oblikuje karakter koji je upropašćen grehom. On je došao da istera demone koji su gospodarili voljom. On je došao da nas podigne iz prašine, da ponovo oblikuje uništeni karakter prema uzoru svog božanskog karaktera i da ga ulepša svojom slavom.
