Zasnovano na Luki 2,1–20.
Car slave duboko se ponizio da bi uzeo ljudsku prirodu. Njegova zemaljska životna sredina bila je surova i neprivlačna. Njegova slava bila je obavijena velom, kako veličanstvenost Njegovog spoljašnjeg oblika ne bi postala predmet privlačnosti. On je izbegavao svako spoljašnje razmetanje. Bogatstva, čast ovoga sveta i ljudska veličina ne mogu nikada da izbave dušu od smrti. Isus je odlučio da nikakva primamljivost svetovne prirode ne treba da poziva ljude na Njegovu stranu. Jedino lepota nebeske istine treba da privuče one koji će Ga slediti. Mesijin karakter već mnogo ranije predviđen je u proroštvu i On je želeo da Ga ljudi prihvate na osnovu svedočanstva Božje reči.
Anđeli su bili zadivljeni veličanstvenim planom otkupljenja. Oni su posmatrali kako će Božji narod prihvatiti Njegovog Sina, odenutog u ljudsku odeću. Došli su u zemlju izabranog naroda. drugi narodi bavili su se mitovima i obožavanjem lažnih bogova. Anđeli su došli u zemlju u kojoj je bila otkrivena slava samoga Boga i u kojoj je zasjala svetlost proroštva. Oni su nevidljivo došli u Jerusalim, onima koji su bili određeni da objašnjavaju svete spise, slugama Božjeg doma. Već je svešteniku Zahariji, dok je služio pred oltarom, bila objavljena blizina Hristovog dolaska. Preteča je već bio rođen, a Njegova misija potvrđena čudom i proročanstvom. Vest o Njegovom rođenju i veličanstvenom značenju Njegove misije širila se na sve strane. Ipak, Jerusalim se nije pripremao da pozdravi dobrodošlicom svog Iskupitelja!
Nebeski vesnici su zapanjeno posmatrali ravnodušnost tog naroda koga je Bog pozvao da svetu otkrije svetlost svete istine. Jevrejski narod je bio sačuvan kao svedok da Hristos treba da se rodi iz Avramovog potomstva i Davidove loze, a ipak nije znao da je Njegov dolazak tako blizu. Jutarnja i večernja žrtva svakodnevno su u Hramu ukazivale na Božje jagnje, ali ovde nije bilo priprema za Njegov doček. Sveštenici i učitelji naroda nisu znali da najveći događaj svih vremena uskoro treba da se zbude. Oni su ponavljali svoje besmislene molitve i vršili bogoslužbene obrede da ih ljudi vide, ali u svojoj borbi za bogatstvima i svetovnom čašću, nisu bili spremni za otkrivenje Mesije. Ista ravnodušnost prevladavala je u zemlji Izrailja. Radost koja je oduševljenjem ispunjavala celo Nebo nije takla sebična srca obuzeta svetovnošću. Samo je nekolicina čeznula da vidi Nevidljivog. Njima se poslani nebeski vesnici.
Anđeli su pratili Josifa i Mariju dok su putovali od svog doma u Nazaretu do Davidovog grada. Naredba carskog Rima o popisu svih naroda u njegovoj prostranoj državi, obuhvatila je i stanovnike galilejskih brda. Kao što je u davna vremena Kir bio pozvan na presto svetskog carstva da bi mogao da Gospodnji narod oslobodi ropstva, tako je i Cezar Avgust postao ourđe za ispunjenje Božje namere da Isusovu majku dovede u Vitlejem. Ona je od Davidove loze, i Davidov Sin mora da se rodi u Davidovom gradu. Iz Vitlejema će, kaže prorok, »izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od večnih vremena.« (Mihej 5,2) Međutim, u gradu njihove carske loze, Josifa i Mariju ne poznaju niti ih poštuju. Umorni i bez doma, oni prolaze kroz usku ulicu, od gradske kapije sve do istočnog kraja grada uzaludno tražeći mesto za noćni počinak. Za njih nema mesta u pretrpanoj gostionici. U neuglednoj prostoriji koja je služila kao zaklon za stoku našli su poslednje utočište, i u njoj je rođen Iskupitelj sveta.
Ljudi o tome nisu ništa znali, ali je ova vest ispunila Nebo radošću. Sveta bića iz carstva svetlosti privučena su Zemlji još dubljim i nežnijim zanimanjem. Zbog Njegove prisutnosti ceo svet postao je svetliji. Nad Vitlejemskim brežuljcima skupilo se bezbrojno mnoštvo anđela. Oni čekaju znak da objave radosne vesti svetu. Da su izrailjske vođe bile verne poverenom zadatku, oni bi mogli da učestvuju u radosti objavljivanja Isusovog rođenja. Sad ih je to mimoišlo.
Bog objavljuje: »Jer ću izliti vodu na žednoga i potoke na suvu zemlju.« »U tami sjaji videlo pravednicima.« Isaija 44,3; Psalam 112,4) Onima koji traže svetlost i koji je radosno prihvataju, zasjaće blistavi zraci s Božjeg prestola.
Na poljima na kojima je dečak David vodio svoje stado, pastiri su još držali noćnu stražu. U toku tih sati tišine radzgovarali su o obećanom Spasitelju i molili se za dolazak Cara na Davidov presto. »I gle, anđeo Gospodnji stade među njima, i slava Gospodnja, obasja ih; i uplašiše se vrlo. I reče im anđeo: ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost, koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu.«
Na ove reči, viđenje slave ispunilo je duše pastira koji su slušali. Oslobodilac je došao Izrailju! Sila, uzdizanje i pobeda povezani su s Njegovim dolaskom. Međutim, anđeo je morao da ih pripremi da prepoznaju svog Spasitelja u siromaštvu i poniženju. »I eto vam znaka«, rekao je, »naći ćete dete povito gde leži u jaslama.«
Nebeski vesnik stišao je njihova strahovanja. On im je rekao kako će pronaći Isusa. Pun nežnog obzira prema njihovoj ljudskoj slabosti, on im je dao vremena da se priviknu na božanski sjaj. Tada se radost i slava nisu više mogle sakrivati. Celo polje bilo je obasjano sjajnom svetlošću Božjih vojski. zemlja se utišala, a Nebo se povilo da sluša pesmu.
»Slava na visini Bogu,
I na zemlji mir,
Među ljudima dobra volja.«
O, kad bi danas ljudska porodica mogla da prepozna ovu pesmu! Objava koja je tada data, melodija koja se tada čula, razlegaće se do kraja vremena i odjekivati do krajeva zemaljskih. Kad grane Sunce Pravde, sa zdravljem na svojim zracima, toj pesmi vratiće se odjek glasa mnogoga mnoštva, kao glas mnogih voda govoreći: »Aliluja! jer caruje Gospod Bog svedržitelj.« (Otkrivenje 19,6)
Kad su anđeli nestali, svetlost je iščezla, a senke noći ponovo su pale na Vitlejemske brežuljke. Najblistaviji prizor koji su ikada posmatrale ljudske oči pastiri su dobro zapamtili. »I kad anđeli otidoše od njih na nebo, pastiri govorahu jedan drugome: hajdemo do Vitlejema, da vidimo to što se tamo dogodilo što nam kaza Gospod. I dođoše brzo, i nađoše Mariju i Josifa i dete gde leži u jaslama.«
Odlazeći s velikom radošću, pastiri su objavili ono što su videli i čuli. »I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri. A Marija čuvaše sve reči ove i slagaše ih u srcu svojemu. I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga.«
Udaljenost između Neba i Zemlje nije danas veća nego što je bila kad su pastiri slušali anđeosku pesmu. Ljudski rod je isto toliko predmet staranja Neba kao u vreme kad su obični ljudi skromnih zanimanja usred dana sretali anđele i razgovarali s nebeskim vesnicima u vinogradima i poljima. Nebo može da bude vrlo blizu i nama u našoj svakidašnjici. Anđeli iz nebeskih dvorova pratiće korake onih koji dolaze i odlaze po Božjoj zapovesti.
Istorija iz Vitlejema je neiscrpna tema. U njoj je sakrivena »dubina bogatstva i premudrosti i razuma Božijega.« (Rimljanima 11,33) MI se divimo Spasiteljevoj žrtvi kojom je zamenio nebeski presto jaslama i pratnju anđela koji su Ga obožavali, životinjama u staji. Njegova prisutnost kori ljudsku gordost i samodovoljnost. Ovo je, ipak, bio samo početak Njegovog neuporedivog poniženja. Za Božjeg Sina bilo bi gotovo beskrajno poniženje da je uzeo ljudsku prirodu čak i onda kad je Adam u svojoj nevinosti prebivao u Edemu. Međutim, Isus je prihvatio ljudsku prirodu kad je ljudski rod većčetiri hiljade godina bio oslabljen grehom. Kao i svako Adamovo dete. On je primio na sebe rezultate delovanja velikog zakona nasleđa. Kakvi su ovi rezultati bili pokazano je u istoriji Njegovih zemaljskih predaka. On je došao s takvim nasleđem da deli naše tuge i iskušenja i da nam pruži primer bezgrešnog života.
Sotona je na Nebu mrzeo Hrista zbog Njegovog položaja u Božjim dvorovima. Kad je svrgnut s položaja, još više Ga je mrzeo. On je mrzeo Onoga koji se zavetovao da će iskupiti grešni ljudski rod. Ipak, Bog je dopustio Sinu da kao bespomoćno dete podložno slabosti čovečanstva dođe na svet, koji je Sotona proglasio svojim posedom. Dozvolio Mu je da upozna životne opasnosti svojstvene svakoj ljudskoj duši, da vodi borbu koju mora da vodi svako ljudsko dete, izložen opasnosti neuspeha i večnog gubitka.
Srce zemaljskog oca nežno voli svog sina. On posmatra lice svog deteta i drhti na pomisao o životnoj opasnosti. On čezne da zaštiti svoje drago dete od Sotonine sile i da ga sačuva od iskušenja i sukoba. Bog je dao svog jedinorodnog Sina da se nađe u još žešćem sukobu, i mnogo strašnijoj opasnosti, da bi životna staza naše dece bila sigurna. »U ovom je ljubav.« /1. Jovanova 4,10/ Čudite se nebesa i divi se Zemljo!
