Zasnovanono na Mateju 2. poglavlju.
»A kad se rodi Isus u Vitlejemu Judinu, za vremena cara Iroda, a to dođu mudraci od istoka u Jerusalim, i kažu: Gde je car Judejski što se rodio? Jer smo videli njegovu zvezdu na istoku, i došli smo da mu se poklonimo.«
Mudraci sa Istoka bili su filozofi. Oni su pripadali velikom i uticajnom društvenom sloju koji je obuhvatao ljude plemenitog porekla i bio nosilac bogatstva i učenosti u njihovom narodu. Među njima bilo je mnogih koji su varali lakoveran narod. Drugi su bili čestiti ljudi koji su proučavali znake Proviđenja u prirodi i bili poštovani zbog svega poštenja i mudrosti. Mudraci koji su došli Isusu bili su ljudi takvog karaktera.
Božja svetlost uvek svetli usred tame neznaboštva. Dok su ovi mudraci proučavali zvezdano nebo i pokušavali da proniknu u tajnu koju su sakrivale njihove sjajne staze, gledali su Tvorčevu slavu. Tražeći jasnije saznanje, okrenuli su se jevrejskim svetim spisima. U njihovoj zemlji čuvali su se proročki spisi koji su predskazivali dolazak božanskog učitelja. Valam je pripadao magima, iako je jedno vreme bio Božji prorok; Duhom Svetim on je predskazao Izrailjevo blagostanje i pojavu Mesije; a njegova proročanstva prenosila su se predanjem iz veka u vek. Međutim, u Starom zavetu mnogo jasnije otkriven je Spasiteljev dolazak. Mudraci su s radošću utvrdili da je Njegov dolazak blizu i da će se zemlja napuniti poznanja slave Gospodnje.
Mudraci su videli tajanstvenu svetlost na nebu one noći kad je Božja slava obasjala Vitlejemske brežuljke. Kad je svetlost iščezla, pojavila se sjajna zvezda koja se lagano kretala nebom. To nije bila nikakva zvezda nekretnica ni neka planeta, pa je ova prirodna pojava probudila najživlje interesovanje. Ta zvezda bila je udaljena grupa sjajnih anđela, ali mudraci to nisu znali. Ipak bili su uvereni da ova zvezda ima za njih posebno značenje. Oni su se savetovali sa sveštenicima i filozofima i pretraživali svitke starih zapisa. Valamovo proročanstvo je objavilo: »Izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja.« (4. Mojsijeva 24, 17) Da li je moguće da je ova nepoznata zvezda bila poslana kao vesnik Obećanoga? Mudraci su se obradovali svetlosti istine poslate s Neba; sada se ona izlivala na njih sjajnijim zracima. U snu su primili poruku da idu i potraže novorođenog Cara.
Kao što je Avram verom pošao na Božji poziv »ne znajući kuda ide« (Jevrejima 11,8), kao što je Izrailj u veri išao za stubom od oblaka do Obećane zemlje, tako su i ovi neznabošci pošli da nađu obećanog Spasitelja. Istočnjačke zemlje bile su bogate dragocenostima i mudraci nisu praznih ruku krenuli na put. Bio je običaj da se vladarima i ostalim visokim ličnostima daju pokloni kao znak poštovanja, i najskupoceniji darovi koji su se mogli da se nađu u zemlji prineti su kao poklon Onome u kome su treba da budu blagoslovena sva plemena na Zemlji. Morali su da putuju noću da bi mogli da prate zvezdu; putnici su prekraćivali sate ponavljanjem starih kazivanja i proročkih izjava o Onome koga su tražili. Prilikom svakog predaha oni su istraživali proročanstva i tako se sve više produbljivalo njihovo uverenje da ih Bog vodi. Dok su pred sobom imali zvezdu kao spoljašnji znak, imali su i unutrašnje osvedočenje Svetoga Duha koji je delovao na njihova srca i nadahnivao ih nadom. Putovanje, iako dugo, bilo je za njih srećno.
Stigli su u Izrailjsku zemlju i silazeći niz Maslinsku goru, gledali su Jerusalim pred sobom, kad, gle, zvezda koja ih je vodila celim mukotrpnim putem, zastaje nad Hramom i nakon nekoliko trenutaka iščezava iz vidika. Oni dalje hitaju žurnim koracima očekujući sa sigurnošću da je Mesijino rođenje radosni refren na svakom jeziku. Međutim, uzaludno su se raspitivali. Ušavši u Sveti grad uputili su se prema Hramu. Na svoje čuđenje nisu našli nikoga koji je nešto znao o novorođenom Caru. Njihova pitanja nisu izazvala nikavu radost. već pre iznenađenje i strah pomešan s prezirom.
Sveštenici su ponavljali predanje. Oni uzdižu svoju veru i svoju pobožnost, dok Grke i Rimljane proglašavaju neznabošcima i grešnicima većim od drugih. Mudraci nisu idolopoklonici i u Božjim očima bolji su od ovih koji su sami po imenu bili u službi Njemu; pa ipak Jevreji ih smatraju neznabošcima. Čak i među postavljenim čuvarima svetih spisa, njihovo revnosno raspitivanje nije naišlo ni na kakvo razumevanje.
Dolazak mudraca brzo se razglasio po celom Jerusalimu. Njihova neobična misija izazvala je uznemirenost u narodu koja se pronela u palatu cara Iroda. Lukavi Edomac bio je uznemiren nagoveštajem o mogućem suparniku. Bezbrojna ubistva umrljala su njegovu stazu do prestola. Budući da je bio tuđinske krvi, narod nad kojim je vladao mrzeo ga je. Njegova jedina sigurnost bila je naklonost Rima. Međutim, ovaj novi Princ imao je veću prednost. Bio je rođen da vlada.
Irod je posumnjao da sveštenici kuju zaveru sa strancima da bi izazvali bunu u narodu i zbacili ga s prestola. On je prikrivao svoje nepoverenje, odlučan da većim lukavstvom osujeti njihove smišljenje planove. Skupivši svešteničke glavare i književnike raspitivao se za učenje njihovih svetih knjiga o mestu Mesijinog rođenja.
Ovo raspitivanje otimača prestola, podstaknuto zahtevom stranaca, povredilo je ponos jevrejskih učitelja. Ravnodušnost kojom su prišli proročkim svicima, razbesnila je surevnjivog despota. On je mislio da žele da sakiju svoje poznavanje ovog predmeta. S autoritetom kome se nisu usudili suprotstaviti naredio je da podrobno ispitaju i objave mesto rođenja njihovog očekivanog Cara. »A oni mu rekoše: u Vitlejemu Judejskome; jer je tako prorok napisao:
»I ti Vitlejeme, zemljo Judina!
Ni po čem nisi najmanji u državi Judinoj;
Jer će iz tebe izići čelovođa
Koji će pasti narod moj Izrailja.«
Irod je zatim pozvao mudrace na tajni razgovor. Bura besa i straha besnela je u njegovom srcu, ali je sačuvao mirno držanje i ljubazno je primio strance. Raspitivao se o vremenu pojavljivanja zvezde i pretvarao se da radosno pozdravlja nagoveštaj Hristovog rođenja. Zamolio je svoje posetioce: »Raspitajte se dobro za dete, pa kada ga nađete, javite mi, da i ja idem da mu se poklonim.« Rekavši to otpustio ih je da svojim putem odu u Vitlejem.
Sveštenici i starešine u Jerusalimu nisu bili tako neobavešteni o Hristovom rođenju, kao što su se pretvarali. Vest o poseti anđela pastirima doprla je do Jerusalima, ali rabini su je smatrali nedostojnom njihove pažnje. Mogli su sami da nađu Isusa i spremno odvedu mudrace do Njegovog mesta rođenja, ali, umesto toga, mudraci su došli k njima da im skrenu pažnju na rođenje Mesije. »Gde je car Judejski što se rodio?« rekli su« »jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i došli smo da mu se poklonimo.«
Oholost i zavist sada su zatvorili vrata svetlosti. Da je poklonjeno poverenje vestima pastira i mudraca, oni bi doveli sveštenike i rabine u vrlo nepovoljan položaj, dokazujući suprotno od njihovog tvrđenja da su tumači Božje istine. Ovi obrazovani učitelji nisu hteli da se ponize da ih poučavaju oni koje su oni smatrali neznabošcima. Nemoguće je, govorili su oni, da ih je Bog mimoišao je objavio vest neukim pastirima i neobrezanim neznabošcima. Odlučili su pokazati prezir prema vestima koje su uzrujavale cara Iroda i ceo Jerusalim. Nisu čak ni poželeli da odu u Vitlejem, i vide da li je tako. Naveli su ljude da zanimanje za Isusa prihvate kao fanatično uzbuđenje. Tu su sveštenici i rabini počeli da odbacuju Hrista. Otada je njihova oholost i tvrdoglavost prerasla u duboko usađenu mržnju prema Spasitelju. Dok je Bog otvarao vrata neznabošcima, jevrejske vođe zatvarale su vrata sebi samima.
Mudraci su sami otišli iz Jerusalima. Senke noći spuštale su se dok su prolazili kroz gradsku kapiju, ali na svoju veliku radost opet su ugledali zvezdu koja ih je povela prema Vitlejemu. Oni nisu primili nikakav nagoveštaj o skromnom Isusovom stanju, kao što su to dobili pastiri. Nakon dugog puta bili su razočarani ravnodušnošću jevrejskih vođa i napustili su Jerusalim s manje pouzdanja nego kad su ušli u grad. U Vitlejemu nisu našli carsku gardu razmeštenu da zaštiti novorođenog Cara. Nijedan ugledni čovek nije Ga posetio. Isus je bio stavljen u jasle kao u kolevku. Njegovi roditelji, neobrazovani seljaci, bili su Njegovi jedini čuvari. Da li je moguće da je to Onaj o kome je pisano da će podići »pleme Jakovljevo« i da će vratiti »ostatak Izrailjev«, i biti učinjen »videlom narodima« i spasenje »do krajeva zemaljskih«? (Isaija 49,6)
»I ušavši u kuću videše dete s Marijom materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se.« U siromašnoj Isusovoj pojavi prepoznali su prisutnost Božanstva. Predali su svoja srca Njemu kao Spasitelju i tada Ga obasuli darovima – zlatom, i tamjanom, i smirnom. Kakvu su veru imali! Za mudrace sa Istoka moglo bi se reći ono što je kasnije rečeno za rimskog kapetana: »Ni u Izrailju tolike vere ne nađoh.« (Matej 8,10)
Mudraci nisu proniknuli u Irodove namere prema Isusu. Kad je cilj njihovog putovanje bio ostvaren, oni su se pripremali za povratak u Jerusalim, nameravajući da ga obaveste o svom uspehu. Međutim, u snu su primili božansku vest da više ne održavaju nikakvu vezu s njim. Zaobilazeći Jerusalim, pošli su u svoju zemlju drugim putem.
Na sličan način i Josif je primio opomenu da beži u Egipat s Marijom i Detetom. A anđeo reče: »I budi onamo dok ti ne kažem; jer će Irod tražiti dete da ga pogubi.« Josif je poslušao bez oklevanja i da bi bio sigurniji pošao je noću na put.
Preko mudraca Bog je jevrejskom narodu skrenuo pažnju na rođenje svog Sina. Njihovo raspitivanje u Jerusalimu, probuđeno zanimanje naroda, pa čak i Irodova ljubomora koja je privukla pažnju sveštenika i rabina, usmerili su umove na proročanstva o Mesiji i na veliki događaj koji se zbio.
Sotona se zauzeo da zakloni božansku svetlost svetu i upotrebi svu moć svog lukavstva da uništi Spasitelja. Međutim, Onaj koji nikada ne drema i ne spava čuvao je svog voljenog Sina. Onaj koji je Izrailju poslao dažd mane s neba i hranio Iliju u vreme gladi, pobrinuo se za Marijino i Isusovo utočište u neznabožačkoj zemlji. Darovima mudraca iz neznabožačke zemlje Gospod je osigurao sredstva za put u Egipat i za boravak u tuđoj zemlji.
Mudraci su među prvima poželeli dobrodošlicu Iskupitelju. Oni su prvi položili svoj dar kraj Njegovih nogu. Kakva je prednost bila služiti Mu svojim darom! Bog osobito ceni dar koji potiče od srca koje ljubi, čineći ga najuspešnijim u službi Njemu. Ako smo svoje srce predali Isusu, mi ćemo Mu prineti i svoje darove. Naše zlato i srebro, naš najdragoceniji zemaljska imovina, naši najveći umni i duhovni darovi, dobrovoljno će se posvetiti Njemu koji nas je ljubi i koji je dao Sebe za nas.
Irod je u Jerusalimu nestrpljivo očekivao povratak mudraca. Kako je vreme prolazilo, a oni se nisu pojavljivali, njegove sumnje počele su da rastu. Nespremnost rabina da otkriju Mesijino mesto rođenja kao da mu je ukazivalo da su prozreli njegov plan i da su ga mudraci namerno izbegli. Ta misao ga je razbesnila. Obmana nije uspela, ali je preostalo pribegavanje sili. On će im dati pouku s ovim detetom – carem. Ti oholi Jevreji treba da vide šta mogu očekivati u svojim pokušajima da ustoliče vladara.
Odmah je poslao vojnike u Vitlejem s nalogom da ubiju svu decu od dve godine i manje. Tihi domovi Davidovog grada bili su svedoci prizora užasa, koji su još pre šest stotina godina otkriveni proroku: »Glas u Rami ču se, plač, i ridanje, i jaukanje mnogo: Rahilja plače za svojom decom, i neće da se uteši, jer ih nema.«
Ovu nesreću Jevreji su sami navukli na sebe. Da su u vernosti i poniznosti hodili pred Bogom, On bi na izvanredan način učinio za njih bezopasnim carev gnev. Ali, svojim gresima oni su se odvojili od Boga i odbacili Svetoga Duha koji je bio njihov jedini štit. Pismo nisu proučavali sa željom da se usklade sa Božjom voljom. Tragali su za proročanstvima koja su mogla da se tumače tako da se sami uzvise i pokažu kako Bog prezire ostale narode. U svojoj oholosti hvalili su se da će Mesija doći kao car koji će pobediti svoje neprijatelje i pogaziti neznabošce u svom gnevu. Na taj način izazvali su mržnju svojih vladara. Njihovim pogrešnim prikazivanjem Hristove misije, Sotona je nameravao da pripremi uništenje Spasitelja, ali to se vratilo na njihove glave.
Ovo okrutno delo bilo je jedno od poslednjih koje je pomračilo Irodovu vladavinu. Ubrzo posle ubijanja nevine dece, bio je i sam prinuđen da se pokori takvoj sudbini koju niko nije mogao da otkloni. Umro je strašnom smrću.
Josif koji je još bio u Egiptu, dobio je nalog od Božjeg anđela da se vrati u Izrailjsku zemlju. Smatrajući Isusa naslednikom Davidovog prestola, Josif je želeo da se nastani u Vitlejemu, ali doznavši da Arhelaj vlada u Judeji umesto svog oca, bojao se da bi sin mogao da ostvari očeve planove protiv Hrista. Od svih Irodovih sinova Arhelaj mu je svojim karakterom bio najviše sličan. Već je njegovo stupanje na presto bilo obeleženo neredima u Jerusalimu i pokoljem u kome je rimska garda pobila hiljade Jevreja.
Josif je ponovo usmeren na sigurno mesto. Vratio se u Nazaret, u svoj raniji dom, i ovde je Isus boravio gotovo trideset godina, »da se zbude kao što su kazali proroci da će se Nazarećanin nazvati«. Galilejom je upravljao Irodov sin, ali u njoj je bilo mnogo više stranaca nego u Judeji. Na taj način tamo je bilo manje zanimanja za pitanja koja su se isključivo ticala Jevreja i Isusove tvrdnje verovatno bi izazvale manju zavist kod vlastodržaca.
Tako je bio dočekan Spasitelj kad je došao na Zemlju. Izgledalo je da ne postoji mesto odmora ili sigurnosti za malog Otkupitelja. Bog nije mogao poveriti svoga Sina ljudima, čak i ako je ostvarivao svoje delo za njihovo spasenje. On je naložio anđelima da prate Isusa i da Ga štite dok ne završi svoj zadatak na Zemlji i ne umre od ruku onih koje je došao da spase.
