Gozba u Simonovoj kući

Zasnovano na Mateju 26,6–13; Marku 14,3–11; Luki 7,36–50; Jovanu 11,55–57; 12,1–11.

Simon iz Vitanije smatrao se Isusovim učenikom. Bio je jedan od nekolicine fariseja koji su se otvoreno pridružili Hristovim sledbenicima. On je priznao Isusa kao učitelja i nadao se da bi On mogao da bude Mesija, ali nije Ga prihvatio kao Spasitelja. Njegov karakter nije bio preobražen, njegova načela bila su nepromenjena.

Simon je bio isceljen od gube i to ga je privuklo Isusu. Želeo je pokazati svoju zahvalnost i prilikom Hristove poslednje posete Vitaniji, načinio je gozbu Spasitelju i Njegovim učenicima. Ova gozba Spasitelju i Njegovim učenicima. Ova gozba okupila je mnoge Jevreje. U Jerusalimu je u to vreme vladalo veliko uzbuđenje. Hristos i Njegova misija privlačili su veću pažnju no ikad ranije. Oni koji su došli na gozbu budno su pratili Njegovo kretanje, a neki od njih činili su to neprijateljskim pogledom.

Spasitelj je stigao u Vitaniju samo šest dana pre Pashe, i po običaju potražio je odmor u Lazarevom domu. Mnogi putnici koji su stizali u grad, raširili su vest da je i On na svom putu u Jerusalim i da će se preko Subote odmarati u Vitaniji. Među ljudima je vladalo veliko oduševljenje. Mnoštvo se okupilo u Vitaniju, neki iz naklonosti prema Isusu, a drugi iz radoznalosti da vide čoveka koji je vaskrsnuo iz mrtvih.

Mnogi su očekivali da od Lazara čuju čudesan izveštaj o prizorima kojima je bio svedok nakon smrti. Bili su iznenađeni što im ništa nije rekao. Nije imao ništa od toga da im kaže. Nadahnuće objavljuje: »A mrtvi ne znaju ništa… i ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je.« (Propovednik 9,5.6) Međutim, Lazar im je iznosio divno svedočanstvo o Hristovom radu. On je vaskrsnut iz mrtvih s tim ciljem. Sa sigurnošću i silom izjavio je da je Isus Božji Sin.

Izveštaj koji su posetioci Vitanije odneli u Jerusalim, povećali su uzbuđenje. Ljudi su bili željni da vidi i čuti Isusa. Sveopšte pitanje bilo je hoće li Ga Lazar pratiti u Jerusalim i da li će prorok da bude na Pashi krunisan za cara. Sveštenici i poglavari videli su da njihova moć nad narodom stalno slabi, pa je njihove mržnja prema Isusu postala još žešća. jedva su čekalipriliku da Ga zauvek uklone sa svog puta. Kako je vreme odmicalo, počeli su strahovati da On nakon svega možda neće doći u Jerusalim. Prisećali su se kako je često osujećivao njihove ubilačke namere, pa su se bojali da ih je On i sad prozreo u njihovim neprijateljskim namislima, i da će ostati daleko. Nisu mogli sakrtit svoju zabrinutost, pa su se međusobno pitali: »Šta mislite vi zašto ne dolazi na praznik?«

Sazvan je Savet sveštenika i fariseja. Od Lazarevog vaskrsenja naklonost naroda prema Hristu bila je tako snažna da bi bilo opasno javno Ga uhapsiti. Tako su vlasti odlučile da Ga uhvate tajno i da Ga što tiše izvedu na sud. Nadali su se da će se kad Njegova osuda postane poznata, nestalna plima javnog mišljenja smiriti u njihovu korist.

Na taj način nameravali su uništiti Isusa. Ali dokle god je Lazar živeo, sveštenici i rabini su znali da nisu sigurni. Samo postojanje čoveka koji je bio četiri dana u grobu i koji je vraćen u život Isusovom reči, izazvaće ranije ili kasnije otpor. Narod bi se osvetio svojim vođama zbog oduzimanja života Onome koji je mogao izvršiti takvo čudo. Sinedrion je zato odlučio da i Lazar mora umreti. Zavist i predrasuda doveli su dotle svoje robove. Mržnja i neverstvo jevrejskih vođa stalno su se povećavali da bi oduzeli život čak i onome koga je beskonačna sila izbavila iz groba.

Dok je u Jerusalimu napredovala zavera, Isus i Njegovi prijatelji bili su pozvani na Simonovu gozbu. Za stolom je Spasitelj sedeo sa Simonom koga je iscelio od stravične bolesti s jedne strane, i Lazarom koga je podigao iz mrtvih s druge strane. Marta je posluživala kod stola, dok je Marija željno slušala svaku reč sa Isusovih usana. U svom milosrđu Isus joj je oprostio grehe, pozvao njenog voljenog brata da izađe iz groba, pa je Marijino srce bilo prepuno zahvalnosti. Čula je kako Isus govori o svojoj smrti koja se približava, i u svojoj dubokoj ljubavi i žalosti čeznula je da Mu iskaže poštovanje. Po cenu velike lične žrtve, kupila je jednu alabastersku bočicu »mnogocenoga mira čistoga nardova« da Mu pomaže telo. Ali sad su mnogi izjavljivali da će On uskoro da bude krunisani car. Njena bol pretvorila se u radost pa je čeznula da bude prva koja će odati poštovanje svom Gospodu. Razbivši sklenicu mirisa, izlila je njen sadržaj na Isusovu glavu i noge; zatim je klekla i u plaču kvasila Isusove noge svojim suzama, otirući ih svojom dugom bujnom kosom.

Nije želela da je itko primeti i njeni pokreti mogli su ostati nezapaženi, ali miris je ispunio prostoriju i objavio njen čin svim prisutnima. Juda je posmatrao ovaj čin s velikim nezadovoljstvo. Umesto da sačeka i čuje što će Hristos reći o tome, počeo je onima u svojoj blizini šapatom prenositi svoje zamerke predbacujući Hristu što trpi takvo rasipanje. Lukavo je navodio na misao koja će verojatno izazvati nezadovoljstvo.

Juda je bio blagajnik učenika, pa je od njihove neznatne zalihe potajno uzimao za sebe, umanjujući tako još više njihova skromna sredstva. Želeo je da stavi u kovčežić sve što je mogao dobiti. Novac iz kovčežića često se uzimao da bi se pomoglo siromasima i kad je nešto kupljeno što Juda nije smatrao važnim, rekao bi: »Čemu to rasipanje?« Zašto se ta vrednost nije stavila u kovčežić koji nosim za siromašne?« Marijino delo sad je bilo u tako upadljivoj suprotnosti sa njegovom sebičnošu, da se postidio i po svom običaju pokušao pripisati vrednu pobudu svom prigovoru na njen dar. Okrenuvši se učenicima upitao je: »Zašto se ovo miro ne prodade za trista groša i ne dade siromasima? A ovo ne reče što se staraše za siromahe, nego što beše lupež, i imaše kovčežić, i nošaše što se metaše unj.« Juda nije ima srca za siromašne. Da se Marijino miro i prodalo i da je novac došao pod njegovu upravu, siromašni ne bi imali nikakve koristi.

Juda je imao visoko mišljenje o svojoj poslovnoj sposobnosti. Kao financijski stručnjak smatrao je sebe puno višim od ostalih učenika i navodio ih da ga posmatraju u istom svetlu. Stekao je njihovo poverenje i vršio jak uticaj na njih. Njegovo lažno saučešće prema siromašnima obmanulo ih je i njegov lukavi nagoveštaj učinio je da s nepoverenjem gledaju na Marijinu odanost. Šaputanje je kružilo oko stola: »Zašto se čini taka šteta? Jer se mogaše ovo skupo prodati i novci dati se siromasima.«

Marija je čula reči kritike. Srce joj je zadrhtalo. Bojala se da će je sestra prekoriti za rasipnost. Učitelj bi takođe mogao pomisliti da je lakomislena. Bez ikakvog opravdanja ili isprike nameravala se povući, kad se začuo glas njenog Gospoda: »Ostavite je; šta joj smetate?« Video je da je bila ponižena i zbunjena. Znao je da je ovim činom službe izazila svoju zahvalnost za oproštenje greha, pa je doneo olakšanje njenom umu. Podižući svoj glas iznad kritičkog žamora, rekao je: »Ona učini dobro delo na meni. Jer siromahe imate svagda sa sobom, i kad god hoćete možete im dobro činiti; a mene nemate svagda. Ona što može, učini: ona pomaza napred telo moje za ukop.«

Mirisni dar koji je Marija namislila da izdašno utroši na Spasiteljevo mrtvo telo, izlila je na Njegovo živo telo. Prilikom sahrane njegov miris ispunio bi grob, a sad je uveseljavao Njegovo srce jemstvom njene vere i ljubavi. Josif iz Arimateje i Nikodim nisu ponudili svoj dar ljubavi Isusu za Njegova života. S gorkim suzama donosili su svoje skupocene mirise za Njegovo hladno, besvesno telo. Žene koje su donele svoje skupocene mirise na grob uzaludno su se trudile, jer je On vaskrsnuo. Ali izlivajući svoju ljubav na Spsitelja dok je bio svestan njene odanosti, Marija Ga je pomazala za ukop. A kad je krenuo u tamu svog velikog iskušenja, poneo je sobom i sećanje na to delo, na zalog ljubavi koja će Mu večno pripadati od onih koje iskupio.

Postoje mnogi koji donose dragocene darove mrtvima. Dok stoje oko hladnog, nepomičnog tela slobodno se izgovaraju reči ljubavi. Nežnost, poštovanje, odanost neograničeno se iskazuju onome koji ne vidi i ne čuje. Da su ove reči bile izgovorene kad su umornom duhu bile toliko potrebne, kad ih je uho moglo čuti, a srce osetiti, kako bi dragocen bio njegov miris!

Marija nije razumela celovito značenje svog dela ljubavi. Ona nije mogla odgovoriti svojim tužiteljima. Nije mogla objasniti zašto je izabrala tu priliku da pomaže Isusa. Sveti Duh je pripremio priliku za nju i ona je poslušala Njegove poticaje. Nadahnuće silazi ne dajući objašnjenje. Nevidljivo prisustvo govori umu i osećajima i pokreće srce da deluje. Ono je opravdanje samo sebi.

Hristos je objasnio Mariji značenje njenog dela i time joj je dao više no što je primio. »A ona izlivši mirno ovo na telo moje«, rekao je On, »za ukop me prigotovi.« Kao što se sklenica od alabastera razbila i ispunila celu kuću svojim mirisom, tako je i Hristos trebao umreti, Njegovo telo trebalo se slomiti, ali On će ustati iz groba i miris Njegovog života treba da ispuni Zemlju. Hristos je »ljubio nas, i predade sebe za nas u prilog i žrtvu Bogu na slatki miris.« (Efescima 5,2)

»Zaista vam kažem«, izjavio je Hristos, gde se god ispropoveda ovo evanđelje po svemu svetu, kazaće se i to za spomen njen.« Gledajući u budućnost, Spasitelj je s pouzdanjem govorio o svom evanđelju. Ono se trebalo propovedati po celome svetu. I dokle god se evanđelje bude širilo, Marijin dar širiće svoj miris i srca će biti blagoslovljena njenim nepripremanim delom. Carstva će se dizati i padati, imena vladara i zavojevača biće zaboravljena, ali delo ove žene ostaće besmrtno na stranicama svete istorije. Sve do kraja vremena ta razbijena alabasterska sklenica kazivaće priču

o neizmernoj Božjoj ljubavi za pali ljudski rod.

Marijino delo bilo je u izraziroj suprotnosti s delom koje je Juda nameravao učiniti. Kakav oštar ukor bi Hristos mogao dati njemu koji je posijao seme kritike i zlih misli u umove učenika! Kako opravdano bi tužilac mogao da bude optužen! On koji čita pobude svakog srca i razume svako delo mogao je otvoriti pred prisutnima na gozbi mračna poglavlja iz Judinog iskustva. Prazno pretvaranje na kome je izdajnik zasnovao svoje reči moglo je da bude otkriveno, jer umesto da je saosećao sa siromašnima, pljačkao je novac koji je bio namenjen za njihovu potporu. Opravdani gnev mogao bi se podići protiv njega zbog ugnjetavanja udovica, siročadi i nadničara. Međutim, da je Hristos razotkrio Judu, to bi se moglo navoditi kao razlog za izdaju. Mada je bio optužen kao lopov, Juda bi stekao naklonost, čak i među učenicima. Spasitelj ga nije ukorio i na taj način je izbegao da mu pruži izgovor za izdaju.

Međutim, pogled koji je Isus uputio Judi, uverio ga je da je Spasitelj prozreo njegovo licemerstvo i pročitao njegov nIsak i podli karakter. Pohvaljujući Marijinom delo, koje je tako oštro osuđeno, Hristos je ukorio Judu. Pre ovoga, Spasitelj ga nije nikada neposredno ukorio. Sad je ukor uznemirio njegovo srce. Odlučio je da se osveti. S večere je otišao pravo u prvosvešteničku palatu, u kojoj je zatekao Savet na zasedanju i ponudio da im u njihove ruke izda Isusa.

Sveštenici su se vrlo obradovali. Ovim izraelskim vođama pružena je prednost da prihvate Hrista kao svog Spasitelja bez ikakvog novca ili cene. Ali oni nisu hteli primiti taj dragoceni dar koji im je ponuđen u najnežnijem duhu ljubavi koja privlači k sebi. Nisu hteli prihvatiti to spasenje koje više vredi od zlata i kupili su svog Gospoda za trideset srebrnika.

Juda je popuštao pohlepi sve dok ona nije ugušila svaku dobru crtu njegovog karaktera. Zavideo je na daru donesenom Isusu. Njegovo srce gorelo je od zavisti što je Spasitelj primio dar dostojan zemaljskih vladara. Za iznos koji je bio znatno manji od cene sklenice za miris izdao je svog Gospoda.

Učenici nisu bili kao Juda. Voleli su Spasitelja. Ali nisu pravilno procenili Njegov uzvišeni karakter. Da su shvatili što je učinio za njih, osećali bi da ništa što Mu je poklonjeno nije uzalud potrošeno. Mudraci sa Istoka, koji su tako malo znali o Isusu, pokazivali su potpunije uvažavanje časti koja Mu pripada. Doneli su dragocene poklone Spasitelju i sa strahopoštovanjem Mu se poklonili iako je bio novorođenče u jaslama.

Hristos ceni dela ljubaznosti proizašla iz srca. Kad Mu je ko učinio neko delo ljubavi, On je u svojoj nebeskoj plemenitosti blagoslovio onoga koji je to učinio. Nije odbacivao ni najjednostavniji cvet ubran dečjom rukom, koji Mu je ponuđen u ljubavi. On je prihvatao darove od dece i blagosiljao darivaoce, upisujući njihova imena u Knjigu života. Marijino pomazanje koje je učinila nad Isusom spominje se u Svetom pismu da bi se načinila razlika između nje i drugih Marija. dela ljubavi i dubokog poštovanja prema Isusu dokaz su vere u Njega kao Božjeg Sina. Sveti Duh spominje dokaze vernosti žene prema Hristu: »Ako je svetima noge prala, ako je nevoljnima pomagala, ako je išla za svakim dobrim delom.« (1. Timotiju 5,10)

Hristos se radovao zbog ozbiljne Marijine želje da izvrši volju svog Gospoda. Prihvatio je bogatstvo čistih osećaja koje Njegovi učenici nisu i ne bi razumeli. Ova želja kojom je Marija morala učiniti ovu službu za svog Gospoda imala je veću važnost za Hrista od svih skupocenih ulja na svetu, zato što je ono izražavalo njeno uvažavanje Spasitelja sveta. To je bila ljubav Hristova koja ju je nagonila. Neuporedivo savršenstvo Hristovog karaktera ispunjavalo je njenu dušu. To mirisno ulje bilo je simbol srca davaoca. To je bio spoljašnji izraz ljubavi napajane nebeskim potocima sve dok se nije izlila.

Marijino delo bilo je upravo ona pouka koja je učenicima trebala pokazati da bi Hristu bio prijatan izraz njihove ljubavi. On je njima bio sve i oni nisu razumeli da će im uskoro da bude uskraćeno Njegovo prisustvo, da Mu uskoro neće moći pokloniti nijedan dar svoje zahvalnosti za Njegovu veliku ljubav. Hristovu usamljenost, Njegovu odvojenost od nebeskih dvorova, to što je živeo životom ljudi, učenici nisu nikada shvatali ili cenili kao što bi trebalo. Često je bio žalostan zato što Mu učenici nisu pružali ono što je trebao primiti od njih. Znao je da bi i oni razumeli kad bi bili pod uticajem nebeskih anđela koji su Ga pratili, da nikakva žrtva ne bi imala dovoljnu vrednost da obznani duhovne osećaje srca.

Njihova naknadna spoznaja pružila im je pravi uvid o tome što su sve mogli učiniti za Isusa izražavajući ljubav i zahvalnost svojih srca, dok su bili kraj Njega. Kad Isus više nije bio s njima i kad su se zaista osećali kao ovce bez pastira, počeli su uviđati kako su Mu mogli pokazati pažnju koja bi donela radost Njegovom srcu. Nisu više okrivljavali Mariju, već sebe. O kad bi mogli povući svoje prigovore, svoje spominjanje siromašnih kao vrednijih da prime dar nego Hristos! osećali su žestok samoprekor dok su ranjeno telo svoga Gospoda skidali s krsta.

Ista potreba vidi se danas i u našem svetu. Samo malo njih pravilno ceni sve što je Hristos za njih. Kad bi to činili, onda bi se izrazila velika Marijina ljubav i pomazanje bi se obilno podarilo. Skupoceno mirisno ulje ne bi se smatralo propalim. Ništa se ne bi smatralo suviše dragocenim da se pokloni Hristu, nikakvo samoodricanje i samopožrtvovnost suviše velikima da se podnesu zbog Njega.

Reči izgovorene u gnevu: »Zašto se čini taka šteta« živo su predočile Hristovu najveću žrtvu koja je ikad učinjena – dar samoga sebe na žrtvu pomirnicu za izgubljeni svet. Gospod je bio tako darežljiv prema svojoj ljudskoj porodici da se za Njega ne može reći da je mogao učiniti više. Darujući Isusa, Bog je dao celo Nebo. S ljudske točke gledišta, takva žrtva predstavljala je nemilosrdno rasipanje. Po ljudskom razumevanju, celokupan plan spasenja predstavlja rasipanje blagodati i sredstva. Svuda se srećemo sa samoodricanjem i svesrdnom žrtvom. Nebeska vojska zaista može sa čuđenjem posmatrati ljudsku porodicu koja ne želi da bude uzdignuta i obogaćena neograničenom ljubavlju izraženom u Hristu. Oni stvarno mogu uzviknuti: Čemu ovo veliko rasipništvo?

Međutim, iskupljenje za izgubljeni svet trebalo je da bude puno, obilno i celovito. Hristov dar bio je tako obilan da je stigao do svake duše koju je Bog stvorio. On se nije rasipništvo zato što on ne postiže sve što je njime velikodušno osigurano. Mora da bude dovoljno, a i da pretekne.

Domaćin Simona bio je pod uticajem Judinog prigovaranja zbog Marijinog dara, i bio je iznenađen Isusovim ponašanjem. Njegov farisejski ponos bio je povređen. Znao je da mnogi od njegovih gostiju gledaju na Hrista s nepoverenjem i nezadovoljstvom. Simon je rekao u svom srcu: »Da je on prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče: jer je grešnica.«

Izlečivši Simona, od gube, Hristos ga je spasio od života jednakog smrti. Ali Simon se sad pitao da li je Spasitelj prorok. Simon je pao u iskušenje da misli kako Hristos nije prorok zato što je dopustio ovoj ženi da Mu se približi, zati što je nije gnevno i prezrivo odgurnuo kao onu čiju su gresi suviše veliki da bi bili oprošteni i zato što nije pokazivao kako shvata da je posrnula. Isus ništa ne zna o ovoj ženi koja je tako slobodna u svom ponašanju, pomislio je on, inače joj ne bi dopustio da Ga se dotakne.

Međutim, Simonovo nepoznavanje Boga i Hrista navelo ga je da misli onako kako je mislio. Nije shvatio da Božji Sin mora delovati na božanski način, sa sažaljenjem, nežnošću i milosrđem. Simonov način ogledao se u tome što nije pridavao nikakvu pažnju Marijinoj pokajničkoj službi. Njeno delo ljubljenja i pomazanja Hristovih nogu mirisom razdražilo je njegovu bezdušnost. Pomislio je da bi Hristos, kad bi bio prorok, prepoznao grešnike i ukorio ih.

Na ovu neizrečenu misao Spasitelj je odgovorio: »Simone! imam ti nešto kazati… Dvojica behu dužni jednome dužniku, jedan beše dužan pet stotina dinara, drugi pedeset. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži koji će ga od njih dvojice većma ljubiti. A Simon odgovarajući reče: mislim onaj kome najviše pokloni. A on mu reče: pravo si sudio.«

Kao što je Natan učinio s Davidom, tako je i Hristos svoju pouku u domu sakrio velom ove priče. Bacio je na svog domaćina teret izricanja presude samome sebi. Simon je naveo na greh ovu ženu koju je sada prezirao. Ona je doživela veliku nepravdu od njega. Simon i ova žena predstavljeni su dvojicom dužnika iz priče. Isus nije nameravao pružiti pouku o tome da ove dve osobe treba da osećaju različit stupanj obaveze, jer je svaka od njih imala dug zahvalnosti koji se nikada ne može vratiti. Međutim, Simon je smatrao sebe pravednijim od Marije, pa je Isus želeo da uvidi koliko je ustvari bila velika njegova krivica. Želeo mu je pokazati da je njegov greh bio veći od njenog, toliko veći koliko je dug od pet stotina dinara bio veći od duga od pedeset dinara.

Simon je sad počeo posmatrati sebe u novoj svetlosti. Video je kako je Mariju posmatrao Onaj koji je bio više nego prorok. On je uvideo da Hristos svojim oštrim proročkim okom čita njeno srce prepuno ljubavi i odanosti. Obuzeo ga je stid i shvatio je da se nalazi u prisustvu Onoga koji je uzvišeniji od njega.

»Ja uđoh u tvoju kuću«, nastavio je Hristos, »ni vode mi na noge nisi dao«, a Marija suzama pokajanja pokrenutog ljubavlju, oprala Mi je noge i otrla ih kosom sa svoje glave. »Celiva mi nisi dao; a ona«, koju ti prezireš, »otkako uđe ne presta celivati mi nogu.« Hristos je nabrajao prilike koje je Simon imao da pokaže svoju ljubav prema svom Gospodu i svoje priznanje za ono što je učinjeno za njega. Otvoreno, ali s nežnom učtivosti, Spasitelj je uveravao svoje učenike da je Njegovo srce žalosno kad Njegova deca zanemare da Mu iskažu svoju zahvalnost rečima i delima ljubavi.

Onaj koji ispituje srce čitao je pobude koje su pokrenule Marijino delo, a On je video i duh koji je podstaknuo Simonove reči. »Vidiš li ovu ženu?«, pitao ga je On. Ona je grešnica. »Kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.«

Simonova hladnoća i nemarnost prema Spasitelju pokazale su kako je malo cenio milost koju je primio. On je mislio da je počastio Isusa pozivajući Ga u svoj dom. Ali sad je video sebe kakav je zaista bio. Dok je mislio da čita svog Gosta, njegov Gost je čitao njega. Uvideo je svu tačnost Hristovog suda o njemu. Njegova vera bila je haljina farisejstva. On je prezirao Isusovo sažaljenje. Nije ga prepoznao kao predstavnika Boga. Dok je Marija bila grešnica kojoj je oprošteno, on je bio grešnik koji nije dobio oproštaj. Strogo pravilo pravde koje je želeo usmeriti protiv nje, osudilo je njega.

Simon je bio dirnut Hristovom ljubaznošću, budući da ga nije javno ukorio pred gostima. S njim se nije postupalo onako kako je on želeo da se postupi prema Mariji. Video je da Isus ne želi izložiti njegovu krivicu pred druge, već je želeo da istinitim prosuđivanjem o ovom slučaju osvedoči njegov um i ljubaznošću punom sažaljenja pokori njegovo srce. Strogo žigosanje učinilo bi da Simon otvrdne prema pokajanju, dok ga je strpljiva opomena uverila u njegovu krivicu. Uvideo je veličinu svog duga prema Gospodu. Njegova gordost je ponižena, on se pokajao i gordi farisej postao je ponizni, samopožrtvovni učenik.

Mariju su smatrali velikom grešnicom, ali Hristos je poznavao okolnosti koje su oblikovale njen život. On je mogao ugasiti svaku iskru nade u njenoj duši, ali to nije učinio. On je bio taj koji ju je podignuo iz očaja i propasti. Sedam puta čula je kako je ukorio zle duhove koji su vladali njenim srcem i umom. Čula je Njegovu snažnu viku Ocu za nju. Znala je koliko je greh odvratan Njegovoj neumrljanoj čistoći i u Njegovoj sili pobedila je.

Kad je u ljudskim očima njen slučaj izgledao beznadežan, Hristos je u Mariji video mogućnosti da čini dobro. On je video bolje osobine njenog karaktera. Plan otkupljenja podario je ljudskom rodu velike mogućnosti, a u Mariji su se trebale ostvariti ove mogućnosti. Njegovom milošću postala je učesnicom u božanskoj prirodi. Ona koja je pala i čiji je um bio prebivalište zlih duhova, bila je u zajednici i službi dovedena vrlo blizu Spasitelja. Bila je to Marija koja je sedila kraj Njegovif nogu i učila se od Njega. Bila je to Marija koja je izlila skupoceno ulje pomazanja na Njegovu glavu i kvasila Njegove noge svojim suzama. Marija je stajala kraj krsta i ona Ga je pratila do groba. Marija je bila prva koja je objavila vaskrslog Spasitelja.

Isus poznaje stanje svake duše. Možeš reći: Ja sam grešan, vrlo grešan. Možda i jesi; ali što si gori, utoliko ti je više potreban Isus. On ne odbacuje nikoga koji plače i koji se kaje. Nikome ne kazuje sve što bi mogao otkriti, već svakoj ustreptaloj duši nalaže da se ohrabri. Iskreno će oprostiti svima koji dođu k Njemu tražeći oproštaj i obnovljenje.

Hristos može izdati nalog nebeskim anđelima da izliju čaše Njegovog gneva na naš svet, da unište one koje ispunjava mržnja prema Bogu. On bi mogao izbrisati ovu tamnu mrlju iz svog svemira. Međutim, On to ne čini. On danas stoji kraj kadionog oltara, iznoseći pred Boga molitve onih koji žele Njegovu pomoć.

Ljude koji Mu se obraćaju tražeći utočište Isus uzdiže iznad optužbi i razmirica. Nijedan čovek ni zli anđeo ne može optužiti ove duše. Hristos ih sjedinjuje sa svojom božansko-ljudskom prirodom. One stoje pred velikim Nosiocem greha u svetlosti koja izlazi od Božjeg prestola. »Ko će optužiti izbrane Božije? Bog koji pravda? Ko će osuditi? Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas?« (Rimljanima 8,33.34)