Zasnovano na Luki 1,5–23.57–80; 3,1–18; Mateju 3,1–12; Marku 1,1–8
Među vernima u Izrailju koji su dugo očekivali Mesijin dolazak, pojavio se Hristov preteča. Ostareli sveštenik Zarija i njegova žena Jelisaveta »behu oboje pravedni pred Bogom« i u njihovom tihom i svetom životu svetlost vere zasjala je kao zvezda u tami tih zlih dana. Ovom bogougodnom bračnom paru dato je obećanje o sinu koji će ići pred licem Gospodnjim i »poravnati staze njegove«.
Zarija je živeo u »gornjoj Judeji«, ali otišao je u Jerusalim da sedam dana služi u Hramu; bila je to dužnost koja se od svih sveštenika zahtevala dva puta godišnje. »I dogodi se, kad on služaše po svome redu pred Bogom, da po običaju sveštenstva dođe na njega da izađe u crkvu Gospodnju da kadi.«
On je stajao ispred zlatnog oltara na svetom mestu u Svetinji. Oblak tamjana s molitvama Izrailja uzdizao se pred Bogom. Iznenada je postao svestan božanskog prisustva. Anđeo Gospodnji »stajaše s desne strane oltara kadionoga«. Položaj anđela označavao je naklonost, ali Zarija to nije zapazio. Godinama se molio za dolazak Otkupitelja; sada je Nebo poslalo svog vesnika da objavi da će ove molitve uskoro da budu uslišene; Božja milost izgledala mu je prevelika da bi mogao poverovati! Bio je ispunjen strahom i samoosudom.
Međutim, bio je pozdravljen radosnim uveravanjem: »Ne boj se, Zarija; jer je uslišena tvoja molitva: i žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i nadeni mu ime Jovan. I biće tebi radost i veselje, i mnogi će se obradovati njegovu rođenju. Jer će biti veliki pred Bogom, i neće piti vina i sikera; i napuniće se Duha svetoga… I mnoge će sinove Izrailjeve obratiti ka Gospodu Bogu njihovome; i on će napred doći pred njim u duhu i sili Ilijinoj da obrati srca otaca k deci, i nevernike k mudrosti pravednika, i da pripravi Gospodu narod gotov. I reče Zarija anđelu: po čemu ću ja to poznati? jer sam ja star i žena je moja vremenita.«
Zarija je dobro znao kako je Avramu u starosti poklonjeno dete, zato što je verovao da je veran Onaj koji je obećao. Međutim, za trenutak stari sveštenik skrenuo je svoju misao na slabost ljudskog roda. On zaboravlja da ono što je obećao Bog može da ispuni. Kakva suprotnost između ovog neverovanja i čiste detinjske vere Marije, devojke iz Nazareta, čiji je odgovor na čudesnu vest anđela bio: »Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po reči tvojoj.« (Luka 1,38)
Rođenje Zarijinog sina, kao i rođenje Avramovog deteta, i Marijinog deteta, trebalo je da pouči o velikoj duhovnoj istini, istini koju sporo učimo i brzo zaboravljamo. Sami smo nesposobni da činimo bilo šta dobro; ali ono što ne možemo učiniti, učiniće Božja sila u svakoj duši koja se potčini i veruje. Verom je poklonjeno dete obećanja. Verom se rađa duhovni život, a mi se osposobljavamo da činimo dela pravde.
Na Zarijino pitanje anđeo je je rekao: »Ja sam Gavrilo što stojim pred Bogom, i poslan sam da govorim s tobom i da ti javim ovu radost.« Pet stotina godina ranije Gavrilo je trebalo da objavi Danilu proročko razdoblje koje će trajati sve do Hristovog dolaska. Saznanje da je kraj ovog razdoblja blizu, pokrenulo je Zariju da se moli za Mesijin dolazak. Sada je sam vesnik preko koga je dato proročanstvo došao da najavi njegovo ispunjenje.
Reči anđela: »Ja sam Gavrilo što stojim pred Bogom«, pokazuju da se on nalazi na položaju s visokim počastima u nebeskim dvorovima. Kad je došao Danilo s visokim počastima u nebeskim dvorovima. kad je došao Danilu s vešću, rekao je: »Nema nikoga da junački radi sa mnom u tom osim Mihaila kneza vašega.« (Danilo 10,21) O Gavrilu Spasitelj govori u Otkrivenju i kaže: »Pokaza, poslavši po anđelu svojemu sluzi svojemu Jovanu.« (Otkrivenje 1,1) Jovanu anđeo objavljuje: »Jer sam i ja sluga kao i ti i braća tvoja proroci.« (Otkrivenje 22,9) Veličanstvena je misao – anđeo koji stoji u časti do Božjega Sina izabran je da otkrije Božje namere grešnim ljudima.
Zarija je izrazio sumnju u reči anđela. On neće progovoriti sve dok se one ne ispune. »I evo«, rekao je anđeo, »onemećeš… dok se to ne zbude; jer nisi verovao mojim rečima koje će se zbiti u svoje vreme.« Sveštenikova dužnost prilikom ove službe bila je da se moli za oproštenje javnih i narodnih grehova i za dolazak Mesije; ali kad je Zarija pokušao to da učini, nije mogao da izgovori nijednu reč.
Izašavši da blagoslovi narod »on namigivaše im; i osta nem.« Dugo su čekali i počeli strahovati da ga nije pogodio Božji sud. Kad je izašao iz Svetinje, njegovo lice je sijalo od Božje slave »i razumeše da mu se nešto utvorilo (dobio viziju) u crkvi.« Zarija im je saopštio šta je video i čuo i »kad se navršiše dani njegove službe, otide kući svojoj.«
Uskoro nakon rođenja obećanog deteta, očev jezik se oslobodio »i govoraše hvaleći Boga. I uđe strah u sve susede njihove; i po svoj gornjoj Judeji razglasi se ovaj sav događaj. I svi koji čuše metnuše u srce svoje govoreći: šta će biti iz ovoga deteta?« Sve to trebalo je da doprinese usmeravanju pažnje na Mesijin dolazak, za koji je Jovan trebalo da pripremi put.
Sveti Duh počinuo je na Zariji i ovim veličanstvenim rečima prorekao je misiju svoga sina:
»I ti, dete, nazvaćeš se prorokom najvišega;
Jer ćeš ići napred pred licem Gospodnjim da mu pripraviš put;
Da daš razum spasenja narodu njegovu,
Za oproštenje greha njegovih,
Po dubokoj milosti Boga našega,
Po kojoj nas je pohodio istok s visine; Da obasjaš one koji sede u tami i u senu smrtnome;
Da uputiš noge naše na put mira.«
»A dete rastijaše i jačaše duhom, i beše u pustinji dotle dok se ne pokaza Izrailju.« Pre Jovanovog rođenja, anđeo je rekao: »Jer će biti veliki pred Bogom, i neće piti vina i sikera; i napuniće se Duha Svetoga.« Bog je pozvao Zarijinog sina na veliki zadatak, najveći zadatak koji je ikada bio poveren ljudima. Da bi ispunio ovo delo, Bog je morao da radi s njim. Božji Duh biće s njim ako bude poštovao upustvo anđela.
Jovan je trebalo da ide kao vesnik Jahve, da nosi Božju svetlost ljudima. On će dati novi pravac njihovim mislima. On je upečatljivo morao da im prenese svetost Božjih zahteva i njihovu potrebu za Njegovom savršenom pravdom. Takav vesnik mora da bude svet. On mora da bude hram u kome će prebivati Božji Duh. Da bi ispunio svoj zadatak, On mora imati zdrav telesni sastav, umnu i duhovnu silu. Zato je bilo neophodno da vlada svojim moćima tako da može stajati među ljudima nepokrenut okolnostima kao stene i planine u pustinji.
U vreme Jovan Krstitelja bila je vrlo raširena pohlepa za bogatstvom, ljubav prema raskoši i razmetljivosti. Čulna zadovoljstva, gozbe i pijanke izazvale su bolesti tela i izopačenost, umrtvljujući duhovno zapažanje i umanjujući osetljivost prema grehu. Jovan je trebalo da stoji kao reformator. Svojim uzdržanim životom i običnim odelom trebalo je da ukori preterivanja svog vremena. Zbog toga uputstva data Jovanovim roditeljima predstavljaju pouku o umerenosti koju je dao anđeo s nebeskog prestola.
U detinjstvu i mladosti karakter je najspremniji da prima utiske. Tada treba steći moć vladanja nad samim sobom. Kraj ognjišta i za porodičnom trpezom vrši se uticaj čiji je rezultat trajan kao večnost. Više od bilo kog prirodnog dara, navike stečene u detinjstvu odlučuju da li će neki čovek da bude pobednik ili pobeđen u životnoj borbi. Mladost je vreme setve. Ona određuje prirodu žetve za ovaj život i život koji će doći.
Kao prorok, Jovan je trebalo »da obrati srca otaca k deci, i nevernike k mudrosti pravednika, i da pripravi Gospodu narod gotov.« U pripremanju puta za prvi Hristov dolazak, on je bio predstavnik onih koji će pripremiti narod za drugi Hristov dolazak. Svet se predao ispunjavanju svojih želja. Zablude i laži kipte. Umnožavaju se Sotonine zamke za uništenje duša. Svi koji žele savršenu svetost u strahu Božjem moraju da nauče pouku umerenosti i samosavlađivanja. Više sile uma moraju da potčine želje i strasti. Osnova za sticanje umne snage i duhovne pronicljivosti je ta samodisciplina koja će nam omogućiti da razumemo i sprovedemo u život svete istine Božje reči. Zbog toga umerenost nalazi svoje mesto u delu pripreme za drugi Hristov dolazak.
Po prirodnom redosledu Zarijin sin bio bi vaspitan za svešteničku službu. Međutim, vaspitanje u rabinskim školama učinilo bi ga nespremnim za njegovo delo. Bog ga nije poslao učiteljima teologije da ga nauče kako da tumači Pisma. Pozvao ga je u pustinju da bi mogao učiti o prirodi i o Bogu te prirode.
Našao je svoj dom u usamljenom predelu, usred neplodnih brežuljaka, divljih klisura i stenovitih pećina. Međutim, njegov izbor bio je da se odrekne životnih uživanja i raskoši i prihvati nemilosrdnu stegu pustinje. Ovde je njegova okolina doprinosila navikama jednostavnosti i samoodricanja. Neometan bukom sveta, mogao je ovde da proručava pouke iz prirode, otkrivenja i proviđenja. Reči koje je anđeo uputio Zariji često su Jovanu ponavljali njegovi bogobojazni roditelji. Od detinjstva oni su mu ukazivali na njegovu misiju i on je prihvatio sveto poverenje. Samoća pustinje bila je za njega dobrodošlo utočište od društva u kome su gotovo prevladali sumnja, neverstvo i nečistoća. Nije verovao u svoju snagu da se odupre iskušenju, izbegavajući stalni dodir s grehom, da ne bi izgubio osećaj njegove strašne grešnosti.
Posvećen Bogu od svog rođenja kao nazirej, prihvatio je ovaj zavet kao svoj zavet doživotnog posvećenja. Njegova odeća bila je odeća starih proroka – haljina od kamilje dlake, opasana kožnim remenom. On »jeđaše skakavce i med divlji« koji je nalazio u pustinji i pio čistu vodu s brežuljaka.
Međutim, Jovan svoj život nije proveo u dokolici, u isposničkoj sumornosti i sebičnom izdvajanju. S vremena na vreme odlazio je da se sretne s ljudima; uvek je bio zainteresiran posmatrač onoga što se dešavalo u svetu. Iz svog tihog utočišta pratio je razvoj događaja. Svojim pogledom rasvetljenim božanskim Duhom, pručavao je karakter ljudi, da bi mogao da pronađe način kako da dopre do nihovog srca nebeskom vešću. Teret njegove misije počivao je na njemu. U usamljenosti, razmišljanjem i molitvom, trudio se da pripremi svoju dušu za životno delo koje je bilo pred njim.
Iako u pustinji, nije bio pošteđen iskušenja. Koliko je god bilo moguće, zatvorio je svaki put kojim bi Sotona mogao da uđe, pa ipak kušač ga je napadao. Njegova duhovna shvatanja bila su jasna; razvio je snagu i odlučnost karaktera, a uz pomoć Svetoga Duha, mogao je da primeti Sotonin pristup i odupre se njegovoj sili.
U pustinji Jovan je pronašao svoju školu i svoju svetinju. Kao i Mojsije usred madijanskih planina, bio je zaklonjen Božjim prisustvom i okružen dokazima Njegove moći. Njemu nije palo u deo da kao veliki vođa Izrailja prebiva usred svečane veličanstvenosti planinske osame; već su pred njime ležali vrhovi Moava, s one strane Jordana, govoreći mu o Onome »koji je postavio gore« /Psalam 65,6/ i opasao ih silom. Sumorni i strašni izgled prirode u njegovom pustinjskom domu živo je prikazivao stanje Izrailja. Gospodnji rodni vinograd postao je neobrađena pustoš. Međutim, iznad pustinje natkrililo se sjajno i divno nebo. Oblaci koji su se navlačili, olujno tamni, bili su natkriljeni dugom obećanja. Tako je nad Izrailjevim poniženjem sijala obećana slava Mesijine vladavine. Oblake gneva rasterala je duga Njegove zavetne milosti.
Sam u tihoj noći čitao je Božje obećanje Avramu o potomstvu bezbrojnom kao zvezde. Svetlost zore, pozlaćuje moavske planine, govorila mu je o Onome koji će da bude kao »svetlost jutrenja kad sunce izlazi jutrom bez oblaka.« (2. Samuilova 23,4) A u podnevnoj svetlosti video je raskoš Njegovog javljanja, kad će se javiti »slava Gospodnja, i svako će telo videti.« (Isaija 40,5)
Sa duhom punim strahopoštovanja, ali i radosti, istraživao je u proročkim svicima otkrivenja o dolasku Mesije – obećanog semena koji će smrskati glavu zmiji; Šiloha, »Darodavca mira«, koji je trebalo da se pojavi pre no što nestane cara na Davidovu prestolu. Sada je došlo vreme. Rimski vladar sedeo je u dvoru na brdu Sion. Na osnovi sigurne Božje Reči, Hristos je već bio rođen.
Isaijini oduševljeni opisi Mesijine slave bili su predmet njegovog danonoćnog proučavanja – te Šibljike iz korena Jesejevog; Cara koji će vladati po pravdi… kao sen od velike stene u zemlji«, i biće »kao zaklon od vetra… kao sen od velike stene u zemlji sasušenoj«; Izrailj se neće više nazvati »ostavljenom«, niti njegova zemlja »pustoši«, nego će je Gospod zvati »milinom svojom«, a njegovu zemlju »udata.« (Isaija 11,4; 32,2; 62,4) Srce usamljenog izgnanika bilo je ispunjeno slavnim viđenjem. Zaboravljajući na sebe posmatrao je Cara u Njegovoj lepoti. Gledao je je veličanstvenost svetosti, a sebe je smatrao neuspešnim i nedostojnim. Bio je spreman da pođe kao nebeski vesnik, ne bojeći se ljudskog, zato što je gledao na Božanstvenog. Mogao je da stoji uspravno i neustrašivo u prisustvu zemaljskih vladara, zato što se duboko klanjao pred Carem nad carevima.
Jovan nije potpuno razumeo prirodu Mesijinog carstva. On je očekivao da Izrailj bude oslobođen od narodnih neprijatelja; ali dolazak Cara u pravdi i uspostavljanje Izrailja kao svetog naroda, bio je veliki cilj njegove nade. Na taj način verovao je da će se ispuniti proročanstvo izrečeno prilikom njegovog rođenja:
»I opomenuti se svetoga zaveta svojega,
Da se izbavimo iz ruku neprijatelja svojih, I da mu služimo bez straha,
U svetosti i u pravdi pred njim dok smo živi.«
Video je svoj narod zaveden, samodovoljan i zaspao u svojim gresima. Čeznuo je da ga probudi za svetiji život. Vest koju mu je Bog dao da je nosi bila je određena da ih probudi iz uspavanosti i pokrene ih da zadrhte zbog svoje velike zloće. Pre nego što seme Evanđelja pronađe mesto, zemljište srca mora da se usitni. Pre nego što potraže isceljenje od Isusa, morali su da postanu svesni opasnosti od rana greha.
Bog ne šalje vernike da laskaju grešnicima. On ne šalje vest mira da bi kobnom sigurnišću uljuljkao neposvećene. On opterećuje savest prestupnika teškim bremenom i probada dušu strelama osvedočenja. Anđeli koji služe iznose mu strašne Božje sudove da bi produbili osećaj potrebe i podstakli ga da uzvikne: »Šta mi treba činiti da se spasim?« Tada Ruka koja ga je ponizila do praha podiže pokajnika. Glas koji je ukoravao greh i posramio gordost i slavoljublje, pita s najnežnijim saučešćem. »Šta hoćeš da ti učinim?«
Kad je Jovanova služba otpočela, narod se nalazio u stanju uznemirenosti i nezadovoljstva, pred samim ustankom. Nakon svrgnuća Arhelaja, Judeja je potpala pod neposrednu vlast Rima. Svirepa vladavina i nasilje rimskih guvernera i njihovi odlučni napori da uvedu neznabožačka znamenja i običaje, potpalili su pobunu koja je bila ugušena u krvi hiljada najhrabrijih Izrailjaca. Sve ovo pojačalo je mržnju naroda prema Rimu i čežnju da se oslobode njegove sile.
Usred nesloge i svađe čuo se glas iz pustinje, potresan, i ozbiljan, a ipak pun nade: »Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko!« On je pokrenuo ljude novom, čudnovatom silom. Proroci su ukazivali na Hristov dolazak kao na događaj u dalekoj budućnosti; ali ovde je postojala objava da je On tu. Sam Jovanov izgled podsećao je umove njegovih slušalaca na stare videoce. Svojim ponašanjem i odećom bio je sličan proroku Iliji. Duhom i silom Ilijinom optuživao je iskvarenost naroda i karao zbog greha koji su prevladali. Njegove reči bile su jednostavne, neposredne i uverljive. Mnogi su verovali da je on jedan od proroka koji je vaskrsao iz mrtvih. Ceo narod bio je pokrenut. Mnoštvo se sjatilo u pustinju.
Jovan je objavljivao dolazak Mesije i pozivao narod na pokajanje. Kao znak očišćenja od greha, krštavao ih je u vodama Jordana. Tako je značajnom, očiglednom poukom objavio da su oni koji su sebe proglašavali Božjim izabranim narodom, bili uprljani grehom i da bez očišćenja srca i života ne mogu imati dela u Mesijinom carstvu.
Knezovi i rabini, vojnici, carinici i seljaci dolazili su da čuju proroka. Svečana opomena od Boga uznemiravala ih je za izvesno vreme. Mnogi su dovedeni do pokajanja i prihvatili krštenje. Osobe iz svih društvenih slojeva pokorile su se zahtevima Krstitelja da bi imali udela u carstvu koje je objavljivao.
Mnogi književnici i fariseji dolazili su ispovedajući svoje grehe i tražeći krštenje. Oni su sebe uzvisivali kao bolje od ostalih ljudi i navodili ljude da gaje visoko mišljenje o njihovoj pobožnosti; sad su tajni gresi njihovog života bili otkriveni. Međutim, Sveti Duh pokazao je Jovanu da mnogi od ovih ljudi nemaju pravo osvedočenje o grehu. Bili su prevrtljivci. Kao prorokovi prijatelji nadali su se da će naći milost kod Kneza koji će doći. Primanjem krštenja iz ruku ovog omiljenog mladog učitelja, smatrali su da će pojačati svoj uticaj na narod.
Jovan ih je dočekao oštrim pitanjem: »Porodi aspidini! ko vam kaza da bežite od gneva koji ide? Rodite dakle rodove dostojne pokajanja, i ne govorite u sebi: oca imamo Avrama; jer vam kažem da Bog može i od ovoga kamenja podignuti decu Avramu.«
Jevreji su pogrešno protumačili Božje obećanje o večnoj naklonosti prema Izrailju: »Ovako veli Gospod, koji daje sunce da svetli danju, i uredbe mesecu i zvezdama da svetle noću, koji raskida more i buče valovi njegovi, kojemu je ime Gospod nad vojskama: Ako tih uredaba nestane ispred mene, govori Gospod: ako se može izmeriti nebo gore i izvideti temelji zemaljski dole; tada ću i ja odbaciti sve seme Izrailjevo za sve što su učinili, veli Gospod.« (Jeremija 31, 35–37) Jevreji su smatrali da im njihovo prirodno poreklo od Avrama daje pravo na ovo obećanje. Međutim, prevideli su uslove koje je Bog odredio. Pre no što je dao obećanje, On je rekao: »Metnuću zavet svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod… jer ću im oprostiti bezakonja njihova, i greha njihovih neću više pominjati.« (Jeremija 31,33.34)
Njegova milost osigurana je narodu u čijem je srcu zapisan Božji zakon. Oni su jedno s Njim. Međutim, Jevreji su se sami odvojili od Boga. Zbog svojih greha patili su pod Njegovim sudovima. To je bio uzrok njihovog ropstva pod neznabožačkim narodom. Njihovi umovi bili su pomračeni prestupom, a kako im je Gospod u prošlim vremenima ukazivao tako veliku naklonost, opravdavali su svoje grehe. Laskali su sami sebi da su bolji od drugih ljudi i da im to daje pravo na Njegove blagoslove.
Ovo »napisa se za nauku nama, na koje pošljedak sveta dođe«. (1. Korinćanima 10,11) Kako često pogrešno tumačimo Božje blagoslove i laskamo sebi da zbog neke dobrote u nama uživamo nakolonost! Bog ne može da učini za nas ono što želi da učini. Mi upotrebljavamo Njegove darove da bismo udovoljili svojim željama i da bi naše srce otvrdnulo u neverstvu i grehu.
Jovan je objavio učiteljima u Izrailju da njihova oholost, sebičnost i surovost pokazuju da su oni porodi aspidini, smrtno prokletstvo za narod, a ne deca pravednog i poslušnog Adama. S obzirom na svetlost koju su primili od Boga, bili su čak gori od neznabožaca od kojih su se osećali mnogo višim. Zaboravili su stenu od koje su bili isklesani i jamu iz koje su iskopani. Bog nije zavisio od njih u postizanju svog cilja. Kao što je Avrama pozvao iz neznabožačkog naroda, tako je mogao da pozove i druge u svoju službu. Njihova srca mogu izgledati beživotna kao stenje u pustinji, ali Njihov Duh može da ih pokrene da izvrše Njegovu volju i prime ispunjenje Njegovog obećanja.
»Već«, kaže prorok, »i sekira kod korena drvetu stoji; svako dakle drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj baca.« Vrednost drveta ne određuje se njegovim imenom, već njegovim rodom. Ako je drvo beskorisno, ime ga ne može spasiti od uništenja. Jovan je objavio Jevrejima da o njihovom položaju pred Bogom odlučuje njihov karakter i život. Samo ispovedanje vere nema nikakve vrednosti. Ako njihov život i karakter nije u skladu s Božjim zakonom, oni nisu Njegov narod.
Rečima koje ispituju srce uverio je svoje slušaoce. Oni su dolazili k njemu s pitanjem: »Šta ćemo dakle činiti?« Odgovorio je: »Koji ima dve haljine neka da jednu onome koji nema; i ko ima hrane neka čini tako.« Opominjao je carinike da ne čine nepravdu, a vojnike da ne čine nasilja.
Svi koji budu postali podanici Hristovog carstva, rekao je, pružiće dokaze o svojoj veri i pokajanju. Ljubaznost, poštenje i vernost pokazaće se u njihovom životu. Služiće nevoljnima i donosiće svoje prinose Bogu. Oni će štititi nemoćne i pružiće dokaze o preobražavajućoj sili Svetoga Duha. U svakodnevnom životu videće se pravda, milosrđe i Božja ljubav. Ako ne bude tako, oni će biti kao pleva koja se baca u vatru.
»Ja dakle krštavam vas vodom za pokajanje«, govorio je Jovan, »a onaj što ide za mnom, jači je od mene: ja nisam dostojan njemu obuće poneti; on će vas krstiti Duhom svetim i ognjem.« (Matej 3,11) Prorok Isaija izjavljuje da će Gospod očistiti svoj narod od njihovih greha, »duhom koji sudi i sažiže«. Reč Gospodnja Izrailju je glasila: »Okrenuću ruku svoju na te, i sažeći ću troske tvoje da te prečistim, i ukloniću sve olovo tvoje.« (Isaija 4,4; 1,25) Za greh ma gde se našao »Bog naš je oganj koji spaljuje«. (Jevrejima 12,29) U svima koji se potčine Njegovoj sili Božji Duh spaliće greh. Ali ako se ljudi čvrsto drže greha, oni će se poistovetiti s njim. Tada Božja slava koja uništava greh mora da uništi i njih. Jakov je posle noći borbe s anđelom, uzviknuo: »Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi«. (1. Mojsijeva 32,20) Jakov je bio kriv zbog velikog greha koji je učinio u svom ponašanju prema Isavu, ali se pokajao. Njegov prestup je oprošten i greh očišćen; zato je mogao da podnese otkrivenje Božjeg prisustva. Međutim, kad god su ljudi dolazili pred Boga, a namerno gajili zlo, bili su uništeni. Prilikom drugog Hristovog dolaska zli će biti uništeni »duhom usta Njegovih« i iskorenjeni »svetlošću dolaska Njegova«. (2. Solunjanima 2,8) Svetlost Božje slave koja daje život pravednicima, uništiće grešnike.
U vreme Jovana Krstitelja, Hristos je upravo trebalo da se pojavi kao Onaj koji će otkriti Božji karakter. Sama Njegova pojava otkrivaće ljudima njihov greh. Jedino ako budu voljni da se očiste od greha moći će da uđu u zajednicu s Njim. Samo oni koji su čistoga srca mogu prebivati u Njegovoj prisutnosti.
Tako je Krstitelj objavljivao Božju vest Izrailju. Mnogi su pazili na njegove pouke. Mnogi su sve žrtvovali da bi poslušali. Mnoštvo je sledilo ovog novog učitelja od mesta do mesta i nije bilo malo onih koji su gajili nadu da bi on mogao da bude novi Mesija. Kad je Jovan video narod kako se okreće k njemu, koristio je svaku priliku da njegovu veru upravi prema Onome koji će doći.
