Getsimanija

Zasnovano na Mateju 26,36–56; Marku 14,32–50; Luki 22,39–53; Jovanu 18,1–12.

U društvu sa svojim učenicima Spasitelj je polako išao prema Getsimanskom vrtu. U vreme Pashe, uvek pun Mesec, sijao je s neba bez ijednog oblaka. Grad hodočasničkih šatora utonuo je u tišinu.

Isus je ozbiljno razgovarao sa svojim učenicima i poučavao ih, ali kad se približio Getsimaniji, postao je neobično šutljiv. Često je posećivao ovo mesto da razmišlja i da se moli, ali nikada sa srcem tako punim boli kao ove noći Njegove posmrtne samrtne borbe. Tokom celog svog života na zemlji hodao je u svetlosti Božjeg prisustva. Kad je došao i sukobio se s ljudima obuzetim pravim sotonskim duhom, mogao je kazati: »I onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi otac mene sama; jer ja svagda činim što je njemu ugodno.« (Jovan 8,29) Ali činilo se kao da Ga više ne podržava božanska svetlost. Sad se i On našao među prestupnicima. Morao je poneti krivicu palog čovečanstva. Na Njega koji nije znao za greh, moralo se staviti bezakonje svih nas. Greh Mu je izgledao tako strašan, a težina krivice koju je morao poneti tako velika, te je došao u iskušenje da se boji da će ga to zauvek odvojiti od Očeve ljubavi. Znajući kako je strašan Božji gnev prema prestupu, uzviknuo je: »Žalosna je duša moja do smrti.«

Dok su se približavali vrtu, učenici su zapazili promenu na svom Učitelju. Nikada ranije nisu Ga videli tako duboko ožalošćenog i šutljivog. Što je dalje išao, ova neobična tuga bivala je sve dublja, ali se nisu usuđivali upitati Ga za uzrok. Postao je kao da će se srušiti na zemlju. Stigavši u vrt, učenici su brižno tražili Njegovo uobičajeno mesto za odmor, da bi njihov Učitelj mogao otpočinuti. Svaki korak činio je s mučnim naporom. Glasno je ječao kao da pati pod pritiskom strašnog tereta. Da Ga dva puta Njegovi pratioci nisu pridržali, pao bi na zemlju.

Isus je blizu ulaza u vrt ostavio sve svoje učenike, osim trojice, nalažući im da se mole za sebe i Njega. S Petrom, Jakovom i Jovanom došao je na zaklonjeno mesto u vrtu. Ova tri učenika bili su Hristovi najbliži pratioci. Posmatrali su Njegovu slavu na gori preobraženja, videli su Mojsija i Iliju kako govore s Njim; čuli su glas s Neba; a sada u Njegovoj velikoj borbi Hristos je želeo da budu uz Njega. Na ovom povučenom mestu često su provodili noći zajedno s Njim. U tim prilikama, nakon bdijenja i molitava, oni bi mirno spavali u blizini svog Učitelja, dok ih On ujutro ne bi probudio da ponovo krenu na rad. Ali sad je želeo da u molitvi provedu noć s Njim. Ipak, nije mogao podneti da budu svedoci samrtne borbe koju je trebao podneti.

»Pričekajte ovde«, rekao je, »i stražite sa mnom.«

Otišao je malo dalje od njih, ne tako daleko da Ga ne bi mogli videti i čuti i pao je ničice na tlo. Osećao je da Ga je greh odvojio od Njegovog Oca. Ponor je bio tako širok, tako mračan, tako dubok da je Njegov duh uzdrhtao pred njim. Nije smeo upotrebiti svoju božansku silu da bi izbegao ovu veliku duševnu patnju. Kao čovek morao je podneti posledice čovekovog greha. Kao čovek morao je izdržati očev gnev zbog prestupa.

Hristos je sada bio u položaju u kojem se nikada ranije nije nalazio. Njegova patnja najbolje se može opisati rečima proroka: »Maču, ustani na pastira mojega i na čoveka druga mojega, govori Gospod nad vojskama.« (Zaharija 13,7) Kao zamena i jemac za grešnog čoveka, Hristos je patio pod božanskom pravdom. Uvideo je što je značila pravda. Dotada je bio posrednik za druge; sada je čeznuo da i sam ima posrednika.

Budući da je osećao da je Njegova zajednica s Ocem prekinuta, Hristos se bojao da njegova ljudska priroda neće izdržati u nastupajućem sukobu sa silama tame. U pustinji kušanja odlučivala se sudbina ljudskog roda. Hristos je tada bio pobednik. Sad je kušač stupio u poslednji strašan okršaj. Za ovo se pripremao tokom Hristove trogodišnje službe. Sad je u to uložio sve. Ako ovde pretrpi neuspeh, njegova nada da bude gospodar biće izgubljena; zemaljska carstva na kraju će postati Hristova: a on sam biće zbačen i prognan. Međutim, kad bi Hristos mogao da bude pobeđen, Zemlja bi postala Sotonino carstvo, a ljudski rod zauvek bi ostao pod njegovom vlašću. Znajući suštinu sukoba koji Ga je očekivao, Hristova duša bila je ispunjena strašnom pretnjom odvajanja od Boga. Sotona Mu je rekao da će odvajanje da bude večno ako postane jemac za grešni svet. Poistovetiće se sa Sotoninim carstvom i nikada više neće biti jedno sa Bogom.

Što će se dobiti ovom žrtvom? Kako je beznadežno izgledala krivica i nezahvalnost ljudi! Najsurovije prikazanim prilikama Sotona je opterećivao Otkupitelja: odbacio Te je narod koji tvrdi da je iznad svih drugih u zemaljskim i duhovnim prednostima, On želi da uništi Tebe, temelj, centar i pečat obećanja koja su dana kao naročitom narodu. Jedan od Tvojih učenika koji je slušao Tvoje pouke i bio među prvima u crkvenim delatnostima, izdaće te. Odreći će Te se jedan od Tvojih najrevnijih sledbenika. Svi će te napustiti. Celo Hristovo biće uzdrhtalo je od užasa na tu pomisao. Probolo Mu je dušu to što će se oni koje je nastojao spasiti, oni koje je tako silno voleo, sjediniti u zaveri sa Sotonom. Bila je to strahovita borba. Ona se merila krivicom sveta koji je ležao u zlu. Ljudski gresi teško su pritiskivali Hrista, a osećaj Božjeg gneva na greh razarao je Njegov život.

Posmatrajte Ga kako razmišlja o ceni koju treba platiti za ljudsku dušu. U svojoj dubokoj duševnoj borbi bacio se na hladno tlo, kao da će time sprečiti da ne bude još više udaljen od Boga. Hladna noćna rosa padala je na Njegovo telo dok je ležao ničice, ali On na to nije obraćao pažnju. S Njegovih bledih usana oteo se bolan uzvik: »Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova.« Ipak i sad je dodao: »Ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti.«

Kad pati, ljudsko srce čezne za saosećanjem. Ovu čežnju Hristos je osećao iz dubine svog bića. U najdubljoj duševnoj boli, došao je svojim učenicima s velikom željom da čuje neku reč utehe od onih koje je tako često blagosiljao, tešio i štitio u žalosti i nevolji. Onaj koji je uvek imao reči saučešća za njih, podnosio je natčovečanske duševne patnje i čeznuo da znba da li se mole za Njega i sebe. Kako je bila mračna zloćudnost greha! Bio je u strašnom iskušenju da ljudski rod prepusti posledicama vlastite krivice, a On da ostane nevin pred Bogom. On bi bio osnažen kad bi samo mogao znati da to njegovi učenici razumeju i cene.

Ustajući s bolnim naporom, posrtao je do mesta na kome je ostavio svoje pratioce. Ali, »nađe ih gde spavaju«. Da ih je našao kako se mole, osetio bi olakšanje. Da su tražili utočište u Bogu, da sotonske sile ne ovladaju njima, bio bi utešen njihovom postojanom verom. Međutim, oni nisu obratili pažnju na Njegovu ponovljenu opomenu: »Stražite i molite se.« U početku su bili vrlo zabrinuti kad su videli svog Učitelja, koji je obično bio tako miran i dostojanstven, kako se bori s tugom koja je nadilazila moć razumevanja. Molili su se kad su čuli snažne uzvike Patnika. Nisu nameravali napustiti svoga Gospoda, ali su izgledali paralizirani pospanošću koju su mogli odagnati da su se nastavili moliti Bogu. Nisu shvatili potrebu straženja i ozbiljne molitve da bi se oduprli iskušenju.

Pre no što se uputio prema vrtu, Isus je rekao svojim učenicima: »Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć.« S uverenjem dali su Mu najčvršće obećanje da bi s Njim išli i u zatvor i u smrt. A jadni, samouvereni Petar dodao je: »Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti.« (Marko 14,27.29) Učenici su imali poverenja u sebe. Nisu podignuli pogled k moćnom Pomoćniku, kako im je to Hristos savetovao. Tako, kad je Spasitelj imao potrebu za njihovim saosećanjem i molitvama, našao ih je kako spavaju. Čak je i Petar spavao.

I Jovan, ljubljeni učenik koji je ležao na Hristovim grudima, spavao je. Svakako, ljubav prema Učitelju trebala je Jovana držati budnim. Njegove ozbiljne molitve trebale su se sjediniti s molitvama voljenog Spasitelja, u trenutku Njegove najveće boli. Otkupitelj je provodio čitave noći moleći se za svoje učenike da njihova vera ne prestane. Da je sad Isus postavio Jakovu i Jovanu pitanje koje im je već jednom postavio: »Možete li piti čašu koju ću ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim?« oni se ne bi usudili odgovoriti: »Možemo.« (Matej 20,22)

Učenici su se probudili na Isusov glas, ali jedva da su Ga prepoznali jer je bol potpuno izmenila Njegovo lice. Obraćajući se Petru, Isus je rekao: »Simone! Zar spavaš? Ne možeš li jednoga časa postražiti? Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast: jer je duh srčan ali je telo slabo.« Slabost učenika probudila je u Isusu sažaljenje. Bojao se da neće biti u stanju izdržati kušanje koje će doći na njih zbog Njegove izdaje i smrti. Nije ih ukorio, već je rekao: »Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« Čak i u svojoj velikoj duševnoj boli tražio je da opravda njihovu slabost. »Jer je duh srčan«, rekao je, »ali je telo slabo.«

Ponovo je Božjeg Sina obuzela natčovečanska patnja i, malaksao i iscrpljen, posrćući vratio se na mesto svoje ranije borbe. Njegova patnja postala je čak i veća. Kad Ga je obuzela velika bol duše »znoj pak njegov beše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju«. Čempresi i palme bili su nemi svedoci njegove velike duševne borbe. S njihovih lisnatih grana kapala je krupna rosa na Njegovo iznureno telo, kao da je priroda plakala nad svojim Tvorcem koji se sam borio sa silama tame.

Samo malo pre toga Isus je stajao kao moćni cedar, odupirući se oluji protivljenja koja je besnela nad Njim. Uporna volja i srca ispunjena zlobom i lukavstvom uzalud su se trudili da Ga zbune i savladaju. Stajao je nepokolebljivo u božanskom veličanstvu kao Božji Sin. Sad je bio sličan trsci koju šiba i povija besna oluja. Zadobijajući na svakom koraku pobedu nad silama tame, pobednički se približavao kraju svoga dela. Kao Onaj koji je već proslavljen, polagao je pravo da bude jedno sa Bogom. Odlučnim glasom izrazio je svoje hvalospeve. Ohrabrujućim i nežnim rečima govorio je svojim učenicima. Sad je nastupio čas sile tame. Sad u tihoj večeri njegov glas nije zvučao pobedonosno, već je bio ispunjen ljudskom boli. Do ušiju pospanih učenika dopirale su Spasiteljeve reči: »Oče moj! ako me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja tvoja.«

Učenici su najpre želeli da pođu s Njim, ali On im je zapovedio da ostanu i straže u molitvi. Kad je došao k njima, isus ih je našao kako još uvek spavaju. Opet je osetio potrebu za društvom svojih učenika, da čuje njihove reči koje bi Mu donele olakšanje i odagnale tamu koja Ga je pritiskivala. Ali njihove oči su otežale »i ne znadijahu što bi mu odgovorili«. Njegovo prisustvo ih je probudilo. Videli su Njegovo lice obeleženo krvavim znojem duševne muke i to ih je ispunilo strahom. Nisu mogli razumeti njegovu veliku duševnu bol. »Beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka, i u stasu mimo sinove čovečije.« (Isaija 52,14)

Okrenuvši se Isus je opet potražio svoje tiho mesto i pao ničice savladan užasom duboke tame. Ljudska priroda Božjeg Sina zadrhtala je u tom času iskušenja. Sad se nije molio za svoje učenike da njihova vera ne klone, već za svoju dušu koja je bila u iskušenju i velikoj patnji. Strašan trenutak je prispeo – trenutak odluke o sudbini sveta. Sudbina čovečanstva podrhtavala je na merilima. Hristos je mogao čak i sada da odbije čašu dodeljenu grešnom čoveku. Još nije bilo prekasno. Mogao je otrti krvavi znoj sa svog čela i ostaviti čoveka da pogine u svom bezakonju. Mogao je kazati: Neka prestupnik primi kaznu za svoj greh, a ja se vraćam svom Ocu. Da li će Sin Božji ispiti gorku čašu poniženja i agonije.? Da li će Nevini snositi posledice prokletstva greha da spasi krivca? Blede Isusove usne drhtavim glasom izgovorile su reči: »Oče moj, ako me ova čaša ne može mimoići da je ne ispijem neka bude volja tvoja.«

Tri puta je izustio ovu molitvu. Tri puta je ljudska priroda ustuknula pred poslednjom, najvećom žrtvom. Ali sad pred Otkupiteljem sveta pojavila se istorija ljudskog roda. Video je da će prekršitelji Zakona morati poginuti ako budu prepušteni sami sebi. Video je čovekovu bespomoćnost. Video je silu greha. Gledao je sudbinu koja ga očekuje i doneo je odluku. Spasiće čoveka po svaku cenu. Prihvatio je svoje krštenje, krvlju, da bi kroz Njega milijuni onih koji su osuđeni na smrt mogli dobiti večni život. Napustio je nebeske dvorove, u kojima je sve čisto, srećno i slavno, da bi spasio jednu izgubljenu ovcu, jedan svet koji je pao usled prestupa. On neće napustiti svoju misiju. Postaće žrtva pomirenja za ljudski rod koji je odlučio da zgreši. Njegova molitva sada odiše poslušnošću: »Ako me ova čaša ne može mimoići da je ne ispijem neka bude volja tvoja.«

Pošto je doneo odluku, pao je kao mrtav na tlo s koga se delomično podignuo. Gde su sada bili Njegovi učenici da nežno pridrže glavu svog klonulog Učitelja i umiju to čelo koje je zaista bilo nagrđeno mimo sinova ljudskih? Spasitelj je sam gazio u kaci, i nijedan čovek nije bio s Njim.

Ali Bog je patio sa svojim Sinom. Anđeli su posmatrali Spasiteljeve muke. Videli su svoga Gospoda okruženog legionima sotonskih sila. Njegovu prirodu opterećenu užasom, tajanstvenom teskobom. Na nebu je vladala tišina. Nije taknuta nijedna harfa. Kad bi smrtnici mogli da vide čuđenje anđeoskih četa koje u tihoj boli posmatraju kako Otac uskraćuje zrake svetlosti, ljubavi i slave svom ljubljenom Sinu, bolje bi shvatili koliko je greh odvratan u Njegovim očima.

Bezgrešni svetovi i nebeski anđeli s velikim zanimanjem posmatrali su završetak ovog sukoba. Sotona i njegov savez zla, pripadnici legiona otpalih, pažljivo su posmatrali ovu veliku krizu u delu otkupljenja. Sile dobra i zla čekale su da vide kakav će odgovor doći na tri puta ponovljenu Hristovu molitvu. Anđeli su čeznuli da olakšaju patnje božanskom Biću koje strada, ali to nije bilo moguće. Nije pronađen nikakav put izbavljenja za Božjeg Sina. U ovoj strahovitoj krizi, kad je sve stajalo pred odlukom, kad je tajanstvena čaša podrhtavala u ruci čoveka boli, otvorilo se Nebo, svetlost je zasjala usred olujne tame ovog kritičnog časa i silni anđeo, koji stoji u Božjoj prisutnosti, na položaju s koga je Sotona pao, došao je i stao kraj Hrista. Anđeo je došao ne da uzme čašu iz Hristove ruke, već da Ga ojača da je ispije, uveravajući Ga u Očevu ljubav. Došao je da podari silu božansko-ljudskom Molitelju. Pokazao mu je otvoreno Nebo, govoreći mu o dušama koje će biti spasene Njegovim patnjama. Uveravao Ga je da je Njegov Otac veći i silniji od Sotone, da će Njegova smrt naneti potpuni poraz Sotoni i da će carstvo ovog sveta biti predano svecima Višnjega. Rekao Mu je da će da vidi trud duše svoje i biti zadovoljan, jer će videti mnoštvo pripadnika ljudskog roda spasenih za svu večnost.

Hristove velike duševne patnje nisu prestale, ali su Ga napustili potištenost i obeshrabrenje. Bura se nije stišavala. Ali je On na koga se obrušila bio ojačan da se suprotstavi njenoj žestini. Izašao je tih i miran. Na njegovom licu umrljanom krvlju počivao je nebeski mir. Podneo je ono što nijedno ljudsko biće ne bi moglo podneti, jer je za svakog čoveka okusio samrtne patnje.

Zaspale učenike iznenada je probudila svetlost koja je okružavala Spasitelja. Videli su anđela nagnutog nad Učiteljem koji je bio na zemlji. Videli su anđela kako podiže Spasiteljevu glavu na svoje grudi i pokazuje prema Nebu. Čuli su njegov glas, kao najslađu muziku, kako izgovara reči utehe i nade. Učenici su se setili prizora s Gore preobraženja. Setili su se slave koja je okružavala Isusa u Hramu i Božjeg glasa koji je govorio iz oblaka. Sad se ponovo otkrila ista slava i više se nisu bojali za svog Učitelja. On je bio pod Božjim staranjem; silni anđeo poslan je da Ga zaštiti. Učenici su ponovo u svom umoru podlegli neobičnoj pospanosti koja ih je savladavala. Isus ih je opet našao kako spavaju.

Peomatrajući ih s tugom, rekao je: »Jednako spavate i počivate; evo se približi čas, i sin čovečij predaje se u ruke grešnika.«

Još dok je izgovarao ove reči, začuo je korake svetine koja Ga je tražila pa je nastavio: »Ustanite da idemo; evo se približi izdajnik moj.«

Kad je istupio da dočeka svog izdajnika, na Isusu se nisu videli tragovi Njegove nedavne velike duševne borbe. Stojeći ispred svojih učenika, rekao je: »Koga tražite?« Odgovorili su: »Isusa Nazarećanina.« Isus je odgovorio: »Ja sam.« Kad je izgovorio ove reči, anđeo koji je doskora služio Isusu, stao je između Njega i svetine. Božanska svetlost obasjala je Spasiteljevo lice i prilika u obliku goluba osenila je Njegovo lice. U prisustvu ove božanske slave, zločinački nastrojena svetina nije mogla stajati ni trenutka. Ustuknuli su. Sveštenici, starešine, vojnici, pa čak i Juda, pali su kao mrtvi na zemlju.

Anđeo se povukao i svetlost je iščezla. Isus je imao priliku da pobegne, ali je ostao miran i priseban. Kao Proslavljeni stajao je usred te okorele gomile koja je sada bespomoćno ležela kraj Njegovih nogu. Učenici su posmatrali zanemjeli od čuđenja i straha.

Međutim, prizor se brzo promenio. Svetina se prenula. Rimski vojnici, sveštenici i Juda okupili su se oko Hrista. Izgledali su postiđeni svojom slabosti i uplašeni da im se pobegne. Otkupitelj je opet postavio pitanje: »Koga tražite?« opet su odgovorili: »Isusa Nazarećanina.« Spasitelj je tada rekao pokazujući na učenike: »Kazah vam da sam ja. Ako dakle mene tražite, ostavite ove nek idu.«

Znao je da im je vera bila slaba, pa je nastojao da ih zaštiti od iskušenja i nevolje. Bio je spreman da se žrtvuje za njih.

Izdajnik Juda nije zaboravio ulogu koju je trebao odigrati. Kad je gomila ušla u vrt, on joj je bio vodič, kojeg je neposredno pratio prvosveštenik. Isusovim progoniteljima dao je znak rekavši: »Koga ja celivam onaj je; držite ga.« (Matej 26,48) Sad se ponašao kao da nema nikakve veze s njima. Prišavši Isusu, uzeo Ga je za ruku kao bliskog prijatelja. Oslovivši Ga: »Zdravo rabi!« poljubio je Isusa više puta i kao da je plakao, sažaljevajući Ga zbog opasnosti u kojoj se nalazi.

Isus mu je rekao: »Prijatelju, šta ćeš ti ovde?« Njegov glas drhtao je od žalosti kad je dodao: »Juda! zar celivom izdaješ sina čovečijega?« Ovaj poziv trebao je probuditi savest izdajnika i dirnuti njegovo okorelo srce; ali čast, vernost i ljudska nežnost napustili su ga. Stajao je drsko i izazivački, ne pokazujući nikakvu spremnost da popusti. Predao se Sotoni i više nije imao sile da mu se odupre. Isus nije odbio izdajnikov poljubac.

Gomila se ohrabrila kad je videla da Juda dodiruje osobu koja je samo pre nekoliko trenutaka bila proslavljena pred njihovim očima. Uhvatili su Isusa i počeli vezivati te plemenite ruke koje su uvek činile samo dobro.

Učenici su mislili da njihov Učitelj neće dopustiti da Ga uhvate. Ista sila koja je učinila da ovi ljudi popadaju kao mrtvi mogla ih je i dalje držati nemoćnima, sve dok Isus i oni kao Njegovi pratioci ne pobegnu. Bili su razočarani i ozlojađeni kad su videli konopce kojima su počeli vezivati ruke Onoga kojeg su voleli. Razljućeni Petar naglo je potegao mač i pokušao odbraniti svog Učitelja, ali odsekao je samo uho prvosveštenikovom sluzi. Kad je Isus video što se dogodilo, oslobodio je svoje ruke, iako su ih rimski vojnici čvrsto držali i rekao: »Ostavite to!« Zatim je dodirnuo ranjeno uho i ono je odmah ozdravilo. A onda je rekao Petru: »Vrati nož svoj na mesto njegovo; jer svi koji se maše za nož od noža će izginuti. Ili misliš da ti ja ne mogu sad umoliti oca svojega da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela?« Umesto svakog učenika – jedan legion! O, zašto, mislili su učenici, ne spašava sebe i nas? Odgovarajući na njihovu neizrečenu misao, On je dodao: »Ali kako bi se ispunilo što stoji u pismu da ovo treba da bude?« »Čašu koju mi dade otac zar da je ne pijem?«

Dostojanstvo zvanja jevrejskih vođa nije ih sprečavalo da se pridruže Isusovim goniteljima. Njegovo hvatanje bilo je suviše važno da bi ga poverili potčinjenima. Lukavi sveštenici i starešine pridružili su se čuvarima reda u Hramu i gomili koja je pratila Judu do Getsimanije. Kakvo je to bilo društvo za te dostojanstvenike sjedinjene s gomilom koja je čeznula za uzbuđenjima i bila naoružana svakovrsnim oružjem, kao da goni divlju životinju!

Okrenuvši se sveštenicima i starešinama, Hristos ih je gledao prodornim pogledom. Reči koje je izgoorio pamtiće dokle god su živi. Bile su kao oštre strele Svemogućega. Dostojanstveno je rekao: »Izišli ste na mene s mačevima i koljem kao na lopova i razbojnika. Iz dana u dan sedeo sam i učio u Hramu. Imali ste prilike da Me uhvatite, a ništa niste poduzeli. Noć je podesnija za vaš posao. Ali je sad vaš čas i oblast tame.«

Učenici su se uplašili kad su videli kako Isus dopušta da Ga uhvate i vežu. Bili su uvređeni što je morao podneti ovo svoje i njihovo ponižavanje. Nisu mogli razumeti Njegovo ponašanje i oni su Ga okrivljavali što se pokorio svetini. U svojoj ozlojeđenosti i strahu, Petar je predložio da ga sami spašavaju. Poslušavši ovaj predlog »ostavivši ga učenici svi pobegoše.« Ali Hristos je predskazao ovo napuštanje. »Evo«, rekao je, »ide čas, i već je nastao, da se razbegnete svaki na svoju stranu i mene sama ostavite; ali nisam sam, jer je otac sa mnom.« (Jovan 16,32)