Zasnovano na Mateju 14.1.2.12.13; Marku 6,30–32; Luki 9,7–10.
Na povratku sa svog misionarskog puta »skupiše se apostoli k Isusu, i javiše mu sve što učiniše i šta učiniše i šta ljude naučiše. I reče im: dođite vi sami nasamo, i počinite malo. Jer beše mnogo koji dolaze i odlaze, i ne imahu kad ni jesti.«
Učenici su došli ka Isusu i sve Mu ispričali. Njihova prisna veza s Njim ohrabrila ih je da Mu iznesu svoja dobra i nepovoljna iskustva, svoju radost posmatrajući rezultat svog truda i svoju žalost zbog svog neuspeha, svojih pogrešaka i svojih slabosti. Počinili su greške u svom prvom radu kao evanđelisti, a pošto su Hristu iskreno govorili o svim iskustvima, On je video da ih još treba poučavati. On je takođe video da su se umorili od rada i da im je potreban odmor.
Međutim, tamo gde su se tada nalazili nisu mogli imati potreban mir, »jer ih beše mnogo koji dolaze i odlaze, i ne imahu kad ni jesti.« Narod je u gomilama sledio Hrista, željni da ih isceli i da čuju Njegove reči. Mnogo su osećali da ih On privlači; jer im je izgledalo da je On izvor svih blagoslova. Mnogi od onih koji su se tada okupljali oko Hrista da prime dragoceni blagoslov zdravlja, prihvatili su Ga kao svoga Spasitelja. Mnogi drugi, tada u strahu od fariseja da Ga priznaju, obratili su se prilikom izlivanja Svetog Duha i pred gnevnim sveštenicima i poglavarima priznali Ga kao Božjeg Sina.
Međutim, sada je Isus čeznuo za mirom, da bi mogao da bude sa svojim učenicima, jer im je puno što imao da kaže. U svom radu prošli su kroz probe sukoba i sretali su se s različitim protivljenjem. Dosad su se u svemu savetovali s Hristom; ali izvesno vreme bili su sami, pokatkad mučeni dvojbom što da čine. U svom radu stekli su mnogo ohrabrenja, jer Hristos ih nije poslao bez svoga Duha, i verom u Njega činili su mnoga čuda; ali sad su imali potrebu da se nahrane Hlebom života. Bilo im je potrebno da odu na neko mirno mesto, na kome bi u zajednici sa Hristom dobili uputstva za budući rad.
»I reče im: dođite vi sami nasamo, i počinite malo.« Hristos je pun nežnosti i saučešća prema svima koji su u Njegovoj službi. Želeo je pokazati svojim učenicima da Bog ne zahteva žrtvu, već milost. Svim srcem radili su za narod, a to je iscrpljivalo njihovu telesnu i umnu snagu. Njihova dužnost bila je da se odmore.
Videći uspeh u svom radu, učenici su bili u opasnosti da to pripišu sebi, u opasnosti da gaje duhovni ponos i tako pokleknu pod Sotoninim iskušenjima. Pred njima se nalazio veliki zadatak, pa su najpre morali naučiti da njihova sila ne počiva u njima samima, već u Bogu. Kao i Mojsije u Sinajskoj pustinji, kao i David među judejskim brežuljcima ili Ilija kod potoka Karita, učenicima je bilo potrebno da se odvoje od prizora svoje stalne delatnosti i budu u zajednici sa Hristom, prirodom i svojim srcima.
Dok su učenici bili odsutni zbog svog misionarskog puta, Isus je posećivao druge gradove i sela, propovedajući evanđelje o carstvu. Otprilike u to vreme primio je vest o smrti Jovana Krstitelja. Ovaj događaj oživeo je pred Njim kraj kome su bili usmereni Njegovi koraci. Na Njegovoj stazi gomilale su se tamne senke. Sveštenici i rabini nastojali su svim silama da izazovu Njegovu smrt, uhode su Ga pratile u stopu, i na sve strane umnožavale su se zavere za Njegovo uništenje. Vesti o propovedanju apostola kroz celu Galileju, doprle su i do Iroda, skrećući njegovu pažnju na Isusa i Njegov rad. »Jovan Krstitelj«, rekao je on, »iz mrtvih usta«. Izrazio je želju da vidi Isusa. Irod je osećao stalni strah od pobune koja bi tajno izbila, sa ciljem da ga zbaci s prestola i slomi rimski jaram s jevrejskog naroda, u kojemu je bio rasprostranjem duh nezadovoljstva i pobune. Bilo je očito da Hristov javni rad u Galileji neće moći još dugo trajati. Prizori Njegovih patnji približavali su se i On je čeznuo da se za izvesno vreme odvoji od buke mnoštva.
Žalosna srca Jovanovi učenici preneli su njegovo unakaženo telo i sahranili ga. Tada »dođoše Isusu te javiše«. Ovi učenici bili su ljubomorni na Hrista kad im se činilo da odvlači narod od Jovana. Stali su na stranu fariseja, osuđujući Ga kad je sedeo sa carinicima na Matejevoj gozbi. Sumnjali su u Njegovu božansku misiju zato što nije oslobodio Krstitelja. Međutim, sada kad je njihov učitelj bio mrtav, kad su čeznuli za utehom u svojoj velikoj boli i za vodstvom u svom budućem radu, došli su Isusu i sjedinili svoje interese s Njegovima. njima je takođe bilo potrebno izvesno vreme mira za zajednicu sa Spasiteljem.
U blizini Vitsaide, na sjevernom delu jezera, nalazio se jedan usamljeni krajolik, koji je sada, lep u svojem svežem proljetnom zelenilu, bio prikladno mesto za odmor Isusu i Njegovim učenicima. Krenuli su čamcem preko vode prema tom mestu. Tu bi oni bili daleko od prometa na putovima, gradske užurbanosti i nemira. Prizori iz prirode bili su sami po sebi odmor, promena dobrodošla čulima. Tu su mogli da prate Hristove reči bez slušanja ljutitih upadica, odgovora i optužbi književnika i fariseja. Tu su mogli uživati kratko vreme u dragocenoj zajednici i druženju sa svojim Gospodom.
Odmor koji su uzeli Hristos i Njegovi učenici nije bio odmor zbog ugađanja sebi. Vreme koje su proveli u povučenosti nije bilo posvećeno traženju zadovoljstva. Razgovarali su zajedno o Božjem delu i o mogućnosti za njegovo unapređenje. Učenici su bili sa Hristom i oni su Ga mogli razumeti; njima nije bilo potrebno da govori u pričama. Ispravljao je njihove greške i objasnio im kako treba pristupati ljudima. On im je otkrio mnogo potpunije dragoceno blago božanske istine. Bili su oživljeni božanskom silom i nadahnuti nadom i hrabrošću.
Iako je Isus mogao činiti čuda, iako je opunomoćio učenike da čine čuda, ipak je svoje iscrpljene sluge uputio da se izdvoje, odu u prirodu i odmore. Kad je govorio da je žetva velika i da je poslanika malo, nije svojim učenicima nametnuo potrebu za neprestanim trudom, već je rekao: »Molite se dakle gospodaru od žetve da izvede poslanike na svoju žetvu.« (Matej 9,38) Bog je svakom čoveku odredio zadatak prema njegovim sposobnostima (Efescima 4,11–13) i On ne želi da neke optereti odgovornostima a da drugi nemaju nikakvog tereta, nikakvog napora duše.
Hristove reči saučešća upućene su Njegovim poslanicima danas isto tako pouzdano kao što su bile progovorene Njegovim učenicima. »Dođite vi sami nasamo, i počinite malo.« On govori onima koji su iscrpljeni i umorni. Nije mudro biti stalno pod pritiskom rada i uzbuđenja, čak i u služenju duhovnim potrebama ljudi; jer se tako zanemaruje lična pobožnost, a umne, duševne i telesne snage preopterećuju. Od Hristovih učenika traži se samoodricanje, a žrtve se moraju podneti; ali isto tako mora se voditi briga da zbog njihove preterane revnosti, Sotona ne iskoristi slabost ljudske prirode i nanese štetu Božjem delu.
Po mišljenju rabina biti uvek užurban i zauzet poslom predstavljalo je vrhunac religije. Da bi pokazali svoju uzvišeniju pobožnost bili su zavisni od nekih spolja vidljivih radnji. Tako su svoje duše odvajali od Boga i izgrađivali svoju samodovoljnost. Iste opasnosti još uvek postoje. Kad god se povećava delatnost i kad ljudi postignu uspeh u ma kom radu za Boga, postoji opasnost uzdanja u ljudske planove i metode. Tada postoji sklonost da se manje moli i da se ima manje vere. Kao i učenici, mi se nalazimo u opasnosti da izgubimo iz vida svoju zavisnost od Boga i pokušavamo da od svoje delatnosti načinimo Spasitelja. Potrebno je da stalno gledamo na Isusa, shvatajući da je Njegova sila ta koja vrši rad. Dok ozbiljno radimo na spašavanju izgubljenih, moramo odvojiti vreme i za razmišljanje, molitvu i proučavanje Božje reči. Samo rad izvršen sa mnogo molitava i posvećen Hristovom zaslugom, na kraju će se pokazati uspešnim za dobro.
Nijedan drugi život nije bio toliko ispunjen radom i odgovornošću kao što je bio Isusov život; pa ipak koliko često su Ga zatjecali na molitvi! Koliko je postojana bila Njegova zejadnica sa Bogom!
U istoriji Njegovog zemaljskog života stalno se ponavljaju bilješke kao što su ove: »A u jutru vrlo rano ustavši iziđe, i otide na samo, i onde se moljaše Bogu.« »Mnoštvo naroda sticaše se da ga slušaju i da ih isceljuje od njihovih bolesti. A on odlažaše u pustinju i moljaše se Bogu.« »Tih pak dana iziđe na goru da se pomoli Bogu; i provede svu noć na molitvi Božijoj« (Marko 1,35; Luka 5,15.16;6,12)
U životu koji je u celosti bio posvećen dobru drugih, Spasitelj je smatrao nužnim da se povuče od prometa na putovima i mnoštva koje Ga je iz dana u dan pratilo. On je morao da se okrene od života neprekidnog rada i dodira s ljudskim potrebama, da potraži mir i neraskidivu zajednicu sa svojim Ocem. Kao jedan od nas, kao učesnik u našim potrebama i slabostima, bio je potpuno zavisan od Boga i na tajnom mestu molitve tražio je božansku silu da bi mogao poći osnažen za dužnosti i probe. U grešnom svetu Isus je izdržao borbe i duševne patnje. U zajednici sa Bogom mogao je skinuti teret boli koji Ga je pritiskao. Tu je nalazio utehu i radost.
U Hristu je vapaj ljudskog roda dopro do Oca beskonačne milosti. Kao čovek upućivao je molitve Božjem prestolu, dok se Njegova ljudska priroda nije ispunila strujom nebeske sile koja treba da spaja ljudsko i božansko. Stalnom vezom primao je život od Boga, kako bi mogao pružitit život svetu. Njegovo iskustvo mora postati i naše iskustvo.
»Dođite vi sami nasamo« – poziva nas On. Ako poslušamo Njegovu reč, postaćemo jači i korisniji. Apostoli su tražili Isusa i ispričali Mu sve; a On ih je hrabrio i poučavao. Kad bismo danas uzeli vremena da idemo Isus i kažemo Mu sve svoje potrebe, ne bismo bili razočarani; On bi se našao, s naše desne strane da nam pomogne. Nama je potrebno više jednostavnosti, više poverenja i pouzdanja u našeg Spsitelja. On, čije je ime »Bog silnim otac večni, knez mirni«; On za koga stoji napisano da Mu »je vlast na ramenu« Divni je Savetnik. Pozvani smo da tražimo mudrost od Njega. On »daje svakome bez razlike i ne kori nikoga«. (Isaija 9,6; Jakov 1,5)
Svi oni koje Bog odgaja moraju otkriti život koji nije u skladu sa svetom, njegovim običajima i postupcima; i svako treba imati lično iskustvo u sticanju znanj o Božjoj volji. Mi moramo lično da Ga čujemo kako govori srcu. Kad utihne svaki drugi glas i kad u miru čekamo pred Njim, tišina duše čini Božji glas razgovetnijim. On nam nalaže: »Utolite i poznajte da sam ja Bog.« Psalam 46,10) Samo se tu može naći pravi pokoj. To je najuspešnija priprema za sve one koji rade za Boga. Usred užurbanog mnoštva i napora snažnog životnog delovanja, duša koja se tako osvežila, biće okružena atmosferom svetlosti i mira. Život će odisati mirisom i otkrivaće božansku silu koja će dopreti do ljudskih srca.
