Zasnovano na Mateju 9,18–26; Marku 5,21–43; Luki 8,40–56.
Vraćajući se iz Geraze na zapadnu obalu, Isus je zatekao mnoštvo okupljeno da Ga dočeka i ono Ga je pozdravilo s radošću. Ostao je izvesno vreme na obali učeći i lečeći, a zatim je krenuo prema kući Levija–Mateja da bi se na gozbi sreo sa carinicima. Tu ga je pronašao Jair, starešina sinagoge.
Ovaj jevrejski starešina u velikoj boli došao je k Isus, bacio se pred Njegove noge i uzviknuo: »Kći je moja na samrti; da dođeš i da metneš na nju ruke da ozdravi i živi.«
Isus je odmah krenuo s ovim poglavarem njegovom domu. iako su učenici videli toliko Njegovih dela milosrđa, bili su iznenađeni Njegovim odgovorom na molbu ovog oholog rabina; ipak pratili su svog Učitelja, a narod ih je sledio s nestrpljenjem i iščekivanjem.
Kuća starešine nije bila daleko, ali Isus i Njegova pratnja sporo su napredovali, jer Ga je mnoštvo ometalo sa svih strana. Zabrinuti otac bio je nestrpljiv zbog odlaganja; ali Isus, sažaljevajući narod, zastajao je tu i tamo da pomogne nekom patniku ili uteši neko ojađeno srce.
Dok su išli putem, jedan glasnik krčio je sebi put kroz mnoštvo, noseći Jairu vest da je njegova kći mrtva, i da ne zamara dalje Učitelja. Reč je doprla do Isusovog uha: »Ne boj se,« rekao je On, »samo veruj, i oživeće.«
Jair se pribio uz Spasitelja i zajedno su žurili prema domu ovog poglavara. Unajmljene narikače i svirači na fruli bili su već tu ispunjavajući vazduh svojim lelekom. Prisustvo mnoštva i jauk dirali su Isusov duh. Pokušao ih je umiriti govoreći: »Šta ste uzavreli te plačete? Devojka nije umrla, nego spava.« Ljutile su ih ove strančeve reči. Videli su dete u zagrljaju smrti i zato Mu se podsmevali. Zahtevajući da svi napuste kuću, Isus je poveo sa sobom oca i majku ove devojčice i tri učenika – Petra, Jakova i Jovana – i svi zajedno ušli u sobu umrle.
Isus se približio postelji i uzevši svojom rukom dečju ruku, nežno, uobičajenim jezikom njenog doma, izgovorio reči: »Devojko, tebi govorim, ustani.«
Drhtaj je odmah prošao kroz beživotno telo. Bilo života opet je kucalo. Usne su se razmakle u osmeh. Oči su se široko otvorile kao da se bude iz sna i devojka je u čudu posmatrala grupu kraj sebe. Ustala je a njeni roditelji zagrlili su je plačući od radosti.
Na putu prema kući ovog poglavara Isus je u mnoštvu sreo jednu nesrećnu ženu koju je dvanaest godina mučila bolest i učinila njen život teretom. Sva svoja sredstva potrošila je na lečnike i lekove, da bi na kraju samo bila proglašena neizlečivom. Međutim, njene nade su oživele kad je čula o isceljenjima koja je Hristos činio. Bila je uverena da, kad bi samo mogla doći do njega, bila bi izlečena. U slabosti i patnjama došla je do obale na kojoj je On učio. Pokušala je progurati se kroz mnoštvo, ali uzalud. Ponovo Ga je sledila od kuće Levija–Mateja, ali Ga još uvek nije mogla dostignuti. Počela je očajavati, kad joj se On, krčeći svoj put kroz mnoštvo, približio.
Zlatna prilika se pojavila. Bila je u prisustvu Velikog Lečnika! Ali usred te zbrke nije mogla govoriti s Njima, niti uhvatiti više od trenutačnog prolaska Njegove pojave. U strahu da ne izgubi jedinu priliku za svoje isceljenje, progurala se napred, govoreći u sebi: »Ako se samo dotaknem haljina njegovih ozdraviću.« Dok je prolazio, posegnula je napred i uspela dirnuti samo rub Njegove odeće. Tog trenutka znala je da je bila isceljena. U tom jednom dodiru bila je usredsređena vera njenog života i odmah su njenu bol i slabost zamenili snaga i savršeno zdravlje.
Sa zahvalnim srcem pokušala se izvući iz mnoštva, ali Isus je iznenada zastao i narod zajedno s Njim. Okrenuo se i gledajući okolo upitao glasom koji se razgovetno čuo iznad zbrke mnoštva: »Ko je to što se dotače mene?« Narod je odgovorio na ovo pitanje začuđenim pogledom. Pošto su Ga gurali sa svih strana i tu i tamo grubo pritiskivali, to pitanje bilo je čudno.
Petar, uvek spreman da govori rekao je: »Narod te opkolio i turka te, a ti kažeš: ko je to što se dotače mene?« Isus je odgovorio: »Neko se dotače mene; jer ja osetih silu koja izađe iz mene.« Spasitelj je mogao razlikovati dodir vere od nemarnog dodira neopreznog mnoštva. Takvo poverenje ne sme ostati nezapaženo. Želeo je da ovoj poniznoj ženi uputi reči utehe koje će za nju da bude izvor radosti – reči koje će da bude blagoslov za Njegove sledbenike sve do kraja vremena.
Gledajući prema ženi, Isus je nastojao da sazna ko Ga je dodirnuo. Uviđajući da je zatajivanje uzaludno, ona je dršćući stupila napred i bacila se pred Njegove noge. Sa suzama zahvalnicama opisala je svoje patnje i kako je našla isceljenje. Isus joj je nežno rekao: »Ne boj se, kćeri! vera tvoja pomože ti; idi s mirom.« Nije pružio priliku za sujeverje u kome bi se isceljenje smatralo podarenim zbog samog čina dodira Njegove odeće. Isceljenje je ostvareno ne samim dodirom s Njim, već verom koja se uhvatila za Njegovu božansku silu.
Začuđeno mnoštvo koje se tiskalo oko Isusa nije prepoznalo nikakvo strujanje životne snage. Međutim, kad je bolesna žena ispružila svoju ruku i dodirnula Ga, verujući da će ozdraviti, osetila je silu ozdravljenja. Tako je i u duhovnom životu. Govoriti površno o veri, moliti se bez duševne gladi i žive vere, ne sadrži nikakvu vrednost. Formalna vera u Hrista koja Ga prihvata samo kao Spasitelja sveta ne može nikada doneti izlečenje duši. Vera koja spašava nije samo pristajanje razumom uz istinu. Onaj koji čeka da stekne celovito znanje pre no što će pokazati veru ne može primiti blagoslov od Boga. Nije dovoljno samo verovati o Hristu; mi moramo verovati u Njega. Jedina vera koja će nam koristiti je ona koja Ga prihvata kao ličnog Spasitelja, koja usvaja Njegove zasluge. Mnogi drže da je vera određeno mišljenje. Spasonosna vera jest sporazum po kojem se oni koji prime Hrista sami prisružuju zavetnom odnosu sa Bogom. Prava vera je život. Živa vera znači povećanje životne sile, potpuno poverenje pomoću koga duša postaje pobedonosna sila.
Nakon izlečenja žene Isus je želeo da ona objavi blagoslov koji je primila. Darovi koje nudi evanđelje ne smeju se primiti kradom ili uživati u tajnosti. Tako nas Gospod poziva da priznamo Njegovu dobrotu: »Vi ste mi svedoci, veli Gospod, i ja sam Bog.« (Isaija 43,12)
Naše priznanje Njegove vernosti izabrano je nebesko sredstvo za otkrivanje Hrista svetu. Mi treba da prepoznamo Njegovu milost onako kako su je obznanili sveti ljudi iz davnina; ali ono što je najdelotvornije jest svedočanstvo našeg ličnog iskustva. Mi smo Božji svedoci dok u sebi otkrivamo delovanje božanske sile. Svaki pojedinac ima život koji se izdvaja od svih drugih i iskustvo koje se bitno razlikuje od njihovog. Bog želi da se naša hvala uzdiže k Njemu obeležena našom osobitošću. Takva dragocena objavljivanja na hvalu lepote Njegove milosti, podržana hrišćanskim životom, imaju neodoljivu silu koja deluje za spasenje duša.
Kad je deset gubavaca došlo Isusu da ih izleči, naložio im je da idu i pokažu se sveštenicima. Usput su se očistili; ali samo jedan od njih vratio se da Mu oda slavu. Drugi su otišli svojim putem, zaboravivši Onoga koji ih je izlečio. Koliko je mnogo onih koji još uvek čine to isto! Gospod stalno deluje za dobro ljudskog roda. On uvek daje svoje darove. On podiže bolesne iz postelje iznemoglosti, oslobađa ljude od opasnosti koje se ne vide, šalje nebeske anđele da ih sačuvaju od nesreća, zaštite od »pomora koji ide po mraku« i »bolesti koja u podne mori« (Psalam 91,6); ali njihova srca ostaju nedirnuta. On je dao sva bogatstva Neba da ih otkupi, pa ipak su ravnodušni prema Njegovoj velikoj ljubavi. Svojom nezahvalnošću zatvaraju svoja srca pred Božjom milosti. Kao vres u pustinji ne osećaju kad dođe dobro i njihove duše nastanjuju suva mesta u pustinji.
Za naše je lično dobro da u svežem sećanju sačuvamo svaki Božji dar. Tako se vera snaži da traži i primi sve više i više. Za nas se veće ohrabrenje nalazi u najmanjem blagoslovu koji smo lično primili od Boga nego u svim izveštajima koje možemo da čitamo o veri i iskustvu drugih. Duša koja se odaziva Božjoj milosti, biće slična zalivenom vrtu. Njeno zdravlje brzo će procvasti; njena svetlost zasjaće u tami i Gospodnja slava videće se na njoj. Setimo se tada velike naklonosti i ljubavi Gospodnje i bogatstva njegove nežne milosti. Kao i izraelski narod postavimo naše kamenje za spomen i upišimo na njemu dragocenu istoriju o tome što nam je Bog učinio. Dok posmatramo Njegovo postupanje prema nama u našem putovanju kroz ovaj svet, izjavimo iz srca omekšanog zahvalnošću: »Šta ću vratiti Gospodu za sva dobra što mi je učinio? Uzeću čašu spasenja, i prizvaću ime Gospodnje. Izvršiću obećanja svoja Gospodu pred svim narodom njegovim.« (Psalam 116,12– 14)
