»Da se ne plaši srce vaše«

Zasnovano na Jovanu 13,31–38; 14. do 17. poglavlja

Gledajući svoje učenike s božanskom ljubavi i najnežnijim saučešćem, Hristos je rekao: »Sad se proslavi sin čovečij, i Bog se proslavi u njemu.« Juda je napustio gornju sobu, pa je Hristos ostao sam s jedanaestoricom. Pre no što je počeo govoriti o svom bliskom rastanku s njima, govorio je o velikom cilju svoje misije. Taj cilj stalno je imao pred sobom. Radovao se što će proslaviti Očevo ime svim svojim poniženjem i stradanjima. Na ovo je On najpre upravio misli svojih učenika.

Zatim prisno im se obraćajući izrazom »Dečice!«, nastavio je, »još malo sam s vama; tražićete me, i kao što rekoh Židovima: kuda ja idem vi ne možete doći, i vama govorim sad.«

Učenici se nisu mogli radovati kad su ovo čuli. Obuzeo ih je strah. Primicali su se oko Spasitelja. Njihov vođa i Gospod, njihov voljeni Učitelj i Prijatelj, bio im je draži od samog života. U svim svojim teškoćama, tugama i razočaranjima očekivali su pomoć i utehu od Njega. Sad je trebao da ih ostavi same u njihovoj usamljenosti i zavisnosti. Mračne su bile slutnje koje su ispunjavale njihovo srce.

Ali Spasitelj im je uputio reči pune nade. Znao je da će ih neprijatelj napadati, a Sotonino umeće najuspešnije je kod onih koji su pritisnuti teškoćama. Zato ih je odvratio od onoga »što se vidi« na »ono što se ne vidi«. (2. Korinćanima 4,18) Skrenuo je njihove misli sa zemaljskog izgnanstva na nebeski dom.

»Da se ne plaši srce vaše«, rekao je, »verujte Boga, i mene verujte. Mnogi su stanovi u kući oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam: idem da vam pripravim mesto. I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja. I kuda ja idem znate, i put znate.« Zbog vas sam došao na ovaj svet. Ja radim za vas. Kad otidem, ja ću još uvek istrajno raditi za vas. Došao sam na ovaj svet da vam otkrijem sebe, da biste mogli verovati. Idem Ocu da bih s Njim sarađivao za vas. Cilj Hristovog odlaka bio je suprotan onome čega su se učenici bojali. On nije značio konačni rastanak. Otišao je da im pripremi mesto, da bi mogao ponovo doći i uzeti ih k sebi. Dok im bude pripremao stanove, oni treba da izgrade karakter prema božanskom uzoru.

Učenici su još uvek bili zbunjeni. Toma, uvek mučen sumnjama, rekao je: »Gospode! ne znamo kuda ideš; i kako možemo put znati? Isus mu reče: ja sam put i istina i život; niko ne će doći k ocu do kroza me. Kad biste mene znali onda biste znali i oca mojega; i odsele poznajete ga, i videste ga.«

Nema mnogo puteva koji vode u Nebo. Ne može svako odabrati svoj put. Hristos kaže: »Ja sam put… niko ne će doći k ocu do kroza me.« Od prve evanđeoske propovedi, kad je u Edemu objavljeno da će ženino seme stati na glavu zmiji, Hristos je bio uzdignut kao put, istina i život. On je bio put kad je Adam živeo, kad je Abel prineo Bogu krv zaklanog jagnjeta koja je predstavljala krv Otkupitelja. Hristos je bio put spasenja patrijarsima i prorocima. On je jedini put kojim možemo doći Bogu.

»Kad biste mene znali«, rekao je Hristos, »onda biste znali i oca mojega: i odsele poznajete ga, i videste ga.« Ali učenici još nisu razumeli. »Gospode! pokaži nam oca«, uzviknuo je Filip, »i biće nam dosta.«

Začuđen njegovim slabim razumevanjem, Hristos je s bolnom iznenađenošću upitao: »Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe?« Zar je moguće da ne vidiš Oca u delima koja čini preko mene? Zar ne veruješ da sam došao da svedočim za Oca? »Pa kako ti govoriš: pokaži nam oca?« »Koji vide mene, vide oca.« Hristos nije prestao da bude Bogom kad je postao čovekom. Iako se ponizio uzevši ljudsku prirodu, božanstvo Mu je još uvek pripadalo. Samo Hristos može ljudskom rodu predstaviti Oca, a učenici su imali tu prednost da ovo predstavljanje posmatraju više od tri godine.

»Verujte meni da sam ja u ocu i otac u meni: ako li meni ne verujete, verujte mi po tim delima.« Njihova vera mogla je sigurno počivati na dokazima pruženim u Hristovim delima, delima koja nijedan čovek sam od sebe nikada nije učinio niti će ikada moći učiniti. Hristovo delo svedočilo je o Njegovom božanstvu. Kroz Njega se otkrio Otac.

Da su učenici verovali u ovu živu vezu između Oca i Sina, njihova vera ne bi klonula kad su videli Hristove patnje i smrt za spasenje sveta koji je ginuo. Hristos je želeo da ih povede iz njihove slabe vere u iskustvo koje bi stekli da su zaista shvatili ono što je On bio – Bog u ljudskom telu. Želeo je da uvide kako ih njihova vera mora dovesti do Boga i tu ih usidriti. S koliko ozbiljnosti i istrajnosti je naš saosećajni Spasitelj želeo da pripremi svoje učenike za buru iskušenja koja će se uskoro sručiti na njih! Želeo je da s Njim budu sakriveni u Bogu.

Dok je izgovarao ove reči, s Hristovog lica blistala je Božja slava i svi prisutni osećali su sveto strahopoštovanje dok su budno slušali Njegove reči. Njihova srca bila su još snažnije privučena Njemu, a kad su u većoj ljubavi bili privučeni Hristu, bili su privučeni i jedni drugima. Osećali su da je Nebo vrlo blizu, i da su im reči koje su slušali bile poruka njihovog nebeskog Oca.

»Zaista, zaista vam kažem«, nastavio je Hristos, »koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti.« Spasitelj je duboko želeo da Njegovi učenici shvate razlog zbog kojeg je svoju božansku prirodu ujedinio s ljudskom. Došao je na svet da pokaže Božju slavu, da bi se čovek njenom silom koja obnavlja mogao uzdignuti. Bog se otkrio u Njemu da bi se On mogao otkriti u njima. Isus nije otkrio nikakve osobine, niti pokazao silu koju ljudi ne bi mogli dosegnuti verom u Njega. Svi Njegovi sledbenici mogu imati Njegovu savršenu ljudsku prirodu ako se pokore Bogu kao što je i On to učinio.

»I veća će od ovih tvoriti; jer ja idem k oce svojemu.« Hristos ovim nije hteo kazati da će rad učenika da bude uzvišenijeg karaktera od Njegovog, već da će da bude raširen na većem prostranstvu. Nije govorio samo o činjenju čuda, već o svemu što će se događati pod delovanjem Svetoga Duha.

Nakon Gospodnjeg vaznesenja učenici su shvatili ispunjenje Njegovog obećanja. Prizori Hristovog raspeća, vaskrsenja i vaznesenja bili su za njih živa stvarnost. Videli su da su se proročanstva doslovno ispunila. Istraživali su Pismo i verom i sigurnošću koje ranije nisu poznavali pratili su Njegovo učenje. Znali su da je božanski Učitelj bio sve ono što je tvrdio da jest. Dok su pričali svoje iskustvo i veličali Božju ljubav, ljudska srca su bila omekšana i savladana, i mnogi su poverovali u Isusa.

Spasiteljevo obećanje učenicima obećanje je Njegovoj crkvi do kraja vremena. Bog nije zamislio da Njegov veličanstveni nacrt o otkupljenju ljudi postigne samo neznatne rezultate. Svi koji će se posvetiti radu, ne uzdajući se u ono što sami mogu učiniti, već u ono što Bog može učiniti za njih i preko njih, sigurno će shvatiti ispunjenje Njegovog obećanja. »I veća će od ovih tvoriti«, izjavljuje On, »jer ja idem k ocu svojemu.«

Do tada učenici nisu poznavali Spasiteljeve neograničene izvore pomoći i sile. Rekao im je: »Doslije ne iskaste ništa u ime moje.« (Jovan 16,24) objasnio je da je tajna njihovog uspeha pred Ocem da se moli za njih. Molitvu poniznog molitelja On predstavlja kao svoju ličnu želju za tu dušu. Svaka iskrena molitva čuje se na Nebu. Možda neće tečno da bude izražena; ali ako je od srca, uzdići će se do Svetišta u kojem Isus služi, i On će je prineti Ocu savršenim rečima, divnu i mirisnu od kada Njegovog vlastitog savršenstva.

Staza iskrenosti i čestitosti nije staza bez prepreka, ali zato u svakoj teškoći treba da vidimo poziv na molitvu. Ne postoji nijedno biće koje ima neku moć a da nije primilo od Boga, i da izvor iz koga ona potiče nije dostupan i najslabijem ljudskom biću. »I štogod zaištete u oca u ime moje« kaže Isus, »ono ću vam učiniti, da se proslavi otac u sinu. I ako što zaištete u ime moje, ja ću učiniti.«

Hristos je nalogom – U ime moje – pokazao svojim učenicima kako da se mole. U Hristovo ime Njegovi sledbenici treba da stoje pred Bogom. U Gospodnjim očima oni imaju vrednost kroz vrednost žrtve koja je učinjena za njih. Oni su dragoceni zbog Hristove pravde koja im je uračunata. Hrista radi Gospod prašta onima koji Ga se boje. On u njima ne gleda zloću grešnika. U njima prepoznaje sličnost sa svojim Sinom u koga veruju.

Gospod je razočaran kad se Njegova deca malo cene. On želi da Njegovo izabrano nasledstvo ceni sebe prema ceni kojom oh je On procenio. Bog ih je želeo, inače ne bi poslao svoga Sina da ih iskupi u tako skupom pothvatu. On ima određeni zadatak za njih i vrlo je zadovoljan kad od Njega traže najviše prednosti u želji da proslave Njegovo ime. Oni mogu očekivati puno ako imaju veru u Njegova obećanja.

Međutim, moliti se u Hristovo ime znači mnogo. To znači da moramo usvojiti Njegov karakter, pokazati Njegov duh i činiti Njegova dela. Spasiteljevo obećanje je dato uslovno. »Ako imate ljubav k meni«, kaže On, »zapovesti moje držite.« On spasava ljude ne u grehu, nego od greha, a oni koji Ga vole, pokazaće poslušnošću svoju ljubav.

Svaka prava poslušnost dolazi iz srca. To znači celim srcem raditi sa Hristom. Ako želimo, On će se tako izjednačiti s našim mislima i ciljevima, tako dovesti naša srca i umove u sklad sa svojom voljom da ćemo slušajući Njega ustvari postupati po svojim prirodnim podsticajima. Volja, očišćena i posvećena, naći će svoje majuzvišenije zadovoljstvo u službi Njemu. Kad upoznamo Boga, onako kako imamo prednost da Ga upoznamo, živećemo životom stalne poslušnosti. Poštovanjem Hristovog karaktera i zajednicom sa Bogom, greh će nam postati mrzak.

Kao što je Hristos živeo po zakonu u svojoj ljudskoj prirodi, tako to možemo i mi učniti ako se uhvatimo za Silnoga i potražimo silu. Ne smemo preneti odgovornost na druge i čekati od njih da nam kažu što bismo trebali činiti. Ne smemo zavisiti od ljudskih saveta. Gospod će nas poučiti našim dužnostima isto tako spremno kao što bi poučio nekog drugog. Ako Mu dođemo u veri, On će nam lično poveriti svoje tajne. Naše srce će često goreti u nama, kad se bude približio da razgovara s nama kao što je to činio s Enohom. Oni koji odluče da ne čine ništa što bi na bilo koji način vređalo Boga znaće, kad Mu iznesu svoj slučaj, kojim putem treba da idu. Oni ne samo što će primiti mudrost već i silu. Sila za poslušnost, za službu biće im podarena onako kako je Hristos obećao. Sve što je dato Hristu – »sve« što je potrebno da se udovolji potrebama palih ljudi – dato je Njemu kao Poglavaru i Predstavniku ljudskog roda. »I što god zaištemo, primićemo od njega, jer zapovest njegove držimo i činimo što je njemu ugodno.« (1. Jovanova 3,22)

Pre nego što je sebe prineo kao žrtvu, Hristos je želeo da svojim sledbenicima podari najvažniji i najpotpuniji dar, dar koji će im približiti neiscrpne izvore milosti. »I ja ću umoliti Oca«, rekao je On, »i daće vam drugoga utešitelja da bude s vama u vek. Duha istine, kojega svet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje; a vi ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti. Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama.« (Jovan 14,16–18)

Pre ovoga Duh je bio na svetu; od samog početka dela otkupljenja delovao je na ljudska srca. Ali, dok je Hristos bio na Zemlji, učenici nisu želeli nikakvog drugog pomoćnika. Tek kad budu bili bez Njega osetiće potrebu za Duhom, i tada će On doći.

Sveti Duh je Hristov predstavnik, ali ne u ljudskom obličju, pa je i od tog obličja nezavisan. Zato što je nosio ljudsku prirodu, Hristos nije mogao da bude lično na svakom mestu. Zato je za njih bilo bolje da ode Ocu i pošalje Duha da bude Njegov naslednik na Zemlji. Tada niko neće imati nikakvu prednost koju mu donosi prebivalište ili lični dodir sa Hristom. Posredstvom Duha svi će moći pristupiti Spasitelju. U ovom smislu On će im biti bliži nego da se nije uznio na Nebo.

»Koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav otac moj i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam.« Isus je čitao budućnost svojih učenika. Jednog je video dovedeng na gubilište, jednog na krstu, jednog u izgnanstvu među usamljenim morskim stenama, druge u progonstvu i smrti. Ohrabrio ih je obećanjem da će u svakom iskušenju da bude s njima. Ovo obećanje nije izgubilo ništa od svoje sile. Gospod sve zna o svojim vernim slugama koji su zbog Njega u zatvorima ili prognani na usamljene otoke. On ih teši svojim prisustvom. Kad vernik zbog istine seda na optuženičku klupu nepravednih sudova, Hristos stoji kraj njega. Sve optužbe koje padaju na njega, padaju na Hrista. Hristos se još jednom osuđuje u ličnosti svog učenika. Kad je neko zarobljen između zatvorskih zidina, Hristos ispunjava njegovo srce svojom ljubavlju. Ako neko pretrpi smrt zbog njega, Hristos kaže: »I živi, i bijah mrtav i evo sam živ u vek veka… i imam ključeve od pakla i od smrti.« (Otkrivenje 1,18) Život koji je žrtvovan za Mene sačuvan je za večnu slavu.

U sva vremena i na svakom mestu, u svim tugama i svim nevoljama, kad su izgledali mračni, a budućnost neizvesna, kad se osećamo bespomoćnima i osmljenima. Utešitelj će biti poslan kao odgovor na molitvu vere. Okolnosti nas mogu odvojiti od svakog zemaljskog prijatelja, ali nikakva prilika, nikakva udaljenost ne može nas odvojiti od nebeskog Utešitelja. Gde god se nalazili, kuda god išli, On nam je uvek s desne strane da nas podupre, podigne i obodri.

Učenici još nisu uspevali da u duhovnom smislu shvate Hristove reči pa im je On ponovo objasnio njihovo značenje. Rekao je da će im se otkriti preko Duha. »Utešitelj Duh sveti, kojega će otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu.« Više nećete reći: moći ćete »razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina i dubina i visina, i poznati pretežniju od razuma ljubav Hristovu«. (Efescima 3,18.19)

Učenici su trebali posvedočiti o Hristovom životu i radu. On će njihovim rečima govoriti svim ljudima na licu Zemlje. Ali Hristovo ponižavanje i smrt doneće im veliko iskušenje i razočaranje. Da bi nakon ovog iskustva njihova reč mogla da bude istinita, Isus je obećao da će Utešitelj napomenuti »sve što vam rekoh«.

»Još vam mnogo imam kazati«, nastavio je«, »ali sad ne možete nositi. A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti što čuje, i javiće vam šta će biti unapredak. On će me proslaviti, jer će od mojega uzeti, i javiće vam.« Isus je pred svojim učenicima otvorio široko područje istine. Ali za njih je bilo vrlo teško da Njegove pouke odvoje od predanja i književničkih i farisejskih pravila ponašanja. Bili su vaspitani da učenje rabina prihvate kao Božji glas i to je još uvek vladalo njihovim umovima i oblikovalo njihova mišljenja. Svetovne ideje i prolaznost još uvek su zauzimali značajno mesto u njihovim mislima. Oni nisu shvatali duhovnu prirodu Hristovog carstva, koju im je tako često objašnjavao. Nastala je zbrka u njihovim umovima. Nisu shvatali vrednost Pisma koje im je Hristos otkrivao. Izgledalo je kao da mnoge od Njegovih pouka skoro i ne dopiru do njih. Isus je video da ne shvataju pravo značenje Njegovih reči. Milostivo je obećao da će im Sveti Duh napomenuti sve što im je govorio. On nije rekao mnoge pojedinosti, jer ih učenici ne bi mogli razumeti. Sveti Duh će im i njih otkriti. Duh treba da oživi njihovo razumevanje, tako da mogu ceniti nebeske istine. »A kad dođe on, Duh istine«, rekao je Isus, »uputiće vas na svaku istinu.«

Utešitelj je nazvan »Duhom istine.« Njegov zadatak je da definiše i održi istinu. On se najpre nastanjuje u srcu kao Duh istine i tako postaje Utešiteljem. Uteha i mir nalaze se u istini, jer se pravi mir i uteha ne mogu naći u zabludi. Lažnim teorijama i predanjima Sotona porobljava um. Usmeravajući ljude lažnim merilima, on kvari karakter. Sveti Duh govori umu preko Svetoga pisma i urezuje istinu u srce. Tako On otkriva zabludu i izgoni je iz duše. Duhom istine koji deluje preko Božje reči, Hristos zadobija svoj izabrani narod.

Opisujući svojim učenicima službu Svetoga Duha, Isus ih je želeo nadahnuti radošću i nadom koja je nadahnjivala i Njegovo srce. Radovao se za tu obilnu pomoć koju je osigurao svojoj Crkvi. Sveti Duh bio je najveći od svih darova koje je mogao izmoliti od svog Oca za uzdizanje svog naroda. Sveti Duh treba im biri podaren kao sila koja preporađa, jer bi bez nje Hristova žrtva bila beskorisna. Sila zla vekovima je jačala i ljudi su se začuđujućom pokornošću potčinjavali sotonskom ropstvu. Čovek se može odupreti i pobediti greh jedino moćnim delovanjem Trećeg lica Božanstva, koje će doći neizmenjenom silom u punini božanske moći. Duh čini delotvornim ono što je izvojevao Otkupitelj sveta. Duh Sveti čisti srce. Posredstvom Duha vernik postaje učesnikom u božanskoj prirodi. Hristos je podario svog Duha kao božansku silu u savlađivanju svih nasleđenih i stečenih sklonosti ka zlu i da Crkva primi pečat Njegovog karaktera.

Hristos je rekao o Duhu: »On će me proslaviti.« Kao što je Spasitelj došao da proslavi Oca otkrivanjem Njegove ljubavi, tako je i Duh trebao proslaviti Hrista otkrivanjem Njegove milosti svetu. U čovečanstvu treba da se obnovi Božji lik. Božja čast i Hristova čast povezana je sa savršenstvom karaktera Njegovog naroda.

»I kad on /Duh istine/ dođe pokaraće svet za greh, i za pravdu, i za sud.« Propovedanje reči bilo bi beskorisno bez stalnog prisustva i pomoći Svetog Duha. To je jedini uspešni učitelj božanske istine. Jedino kad Duh prati istinu do srca, ona će probuditi savest ili preobraziti život. Čovek može da bude spreman da iznese slovo Božje reči, on može da bude upoznat sa svim njenim zapovestima i obećanjima, ali ako Sveti Duh ne usadi istinu, nijedna duša neće pasti na Stenu i razbiti se. Nikakvo obrazovanje, nikakve prednosti, ma kako velike, ne mogu bez saradnje Božjeg Duha učiniti čoveka kanalom svetlosti. Sejanje evanđeoskog semena neće da bude uspešno ako nebeska rosa ne pokrene život u semenu. Pre no što je ijedna knjiga Novoga zaveta bila napisana, pre no što je ijedna propoved izrečena nakon Hristovog vaznesenja, Sveti Duh se izlio na apostole koji su se molili. Tada je svedočanstvo njihovih neprijatelja bilo: »Gle, napuniste Jerusalim svojom naukom.« (Dela 5,28)

Hristos je svojoj Crkvi obećao dar Svetoga Duha i to obećanje pripada i nama koliko i prvim učenicima. Ali kao i svako drugo obećanje i ovo je dato pod izvesnim uslovima. Ima mnogo onih koji veruju i tvrde da polažu pravo na Gospodnje obećanje; oni govore o Hristu i o Svetome Duhu, ali od toga nema nikakve koristi. Oni ne pokoravaju svoju dušu božanskim silama da je vode i upravljaju njome. Mi ne možemo upotrebljavati Svetoga Duha. Duh treba nas upotrebiti. Bog svojim Duhom deluje na svoj narod da hoće i učini »kao što mu je ugodno«. (Filibljanima 2,13) Ali mnogi se ne žele potčiniti ovome. oni žele upravljati sami sobom. To je razlog što ne primaju ovaj nebeski dar. Duh se daje samo onima koji ponizno čekaju Boga, koji očekuju Njegovo vodstvo i milost. Božja sila očekuje njihov zahtev i prihvatanje. Ovaj obećani blagoslov, koji tražimo verom, donoseći sobom sve druge blagoslove. On se daje prema bogatstvu Hristove milosti, i On Ga je spreman dati svakome prema meri u kojoj Ga može primiti.

U svom govoru učenicima, Isus nije izrekao nikakav tužni nagoveštaj o svojim patnjama i smrti. Poslednje zaveštanje za njih bilo je zaveštanje mira. rekao je: »Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji.«

Pre nego što je napustio gornju sobu, Spasitelj je svoje učenike poveo u pesmi hvale. Njegov glas nije bio začinjen tugovanjem, već radosnim tonovima pashalnog slavopoja:

»Hvalite Gospoda svi narodi,

Slavite ga sva plemena;

Jer je velika milost njegova k nama

I istina Gospodnja traje do veka.

Aliluja!«

(Psalam 117)

Posle himne izašli su. Probijali su se kroz zakrčene ulice, i prošavši kroz gradsku kapiju, uputili se prema Maslinskoj gori. Išli su lagano, svaki obuzet svojim mislima. Kad su se počeli spuštati prema brdu, Isus je rekao glasom punim duboke boli: udariću pastira i ovce od stada razbjeći će se.« (Matej 26,31) Učenici su slušali s bolom i čuđenjem. Setili su se kako su se u Kapernaumu mnogi u Sinagogi sablaznili i okrenuli od Isusa, kad je govorio o sebi kao hlebu života. Međutim, ova dvanaestorica nisu se pokazali nevernima. Petar je tada, govoreći u ime svoje braće, izrazio svoju odanost Hristu. Tada je Spasitelj rekao: »Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu i jedan je od vas đavo?« (Jovan 6,70) U gornjoj sobi Isus je rekao da će Ga jedan od dvanaestorice izdati, a Petar Ga se odreći. Ali sad su se Njegove reči odnosile na sve.

Sad je čuo Petrov glas kako se ogorčeno protivi: »Ako se i svi sablazne, ali ja neću.« U gornjoj sobi izjavio je: »Dušu ću svoju položiti za te.« Isus ga je opomenuo da će se te iste noći odreći svog Spasitelja. Sada Hristos ponavlja opomenu: »Zaista ti kažem: noćas dok dvaput pijetao ne zapeva tri puta ćeš me se odreći.« Ali Petar »još većma govoraše: da bih znao s tobom i umreti neću te se odreći. Tako i svi govorahu.« (Marko 14,29.31) U svom samopouzdanju opovrgli su ponovljenu tvrdnju Onoga koji je znao. Bili su nespremni za probu; kad ih iskušenje bude savladalo, shvatiće vlastiru slabost.

Kad je Petar rekao da će slediti svoga Gospoda i u tamnici i u smrti, on je to mislio svakom reči koju je izrekao; ali nije poznavao sebe. U njegovom srcu bili su sakriveni elementi zla koje će okolnosti probuditi u život. Ako ne bude shvatio opasnost, to će se pokazati kao njegova večna propast. spasitelj je u njemu video samoljublje i samopouzdanje koje će nadvladati čak i njegovu prema Hristu. U njegovom iskustvu otkrilo se mnogo slabosti, nesavladanog greha, bezbrižnosti duha, neposvećene naravi, nesmotrenog ulaženja u iskušenja. Hristova svečana opomena bila je poziv na preispitivanje srca. Bilo je nužno da Petar manje veruje u sebe, a pokaže dublju veru u Hrista. Da je u poniznosti prihvatio upozorenje, on bi zamolio Pastira stada da čuva svoje ovce. Kad je na Galilejskom jezeru gotovo potonuo, povikao je: »Gospode, pomagaj!« (Matej 14,30) Tada je Hristos ispružio svoju ruku da uhvati njegovu. Tako da je i sada povikao Isus: »Spasi me od mene samoga«, bio bi sačuvan. Međutim, Petar je osećao da mu se ne veruje pomislivši kako je to vrlo okrutno. Već je bio uvređen, pa je postao još uporniji u svom samopouzdanju.

Isus je sa saosećanjem posmatrao svoje učenike. On ih nije mogao spasiti iskušenja, ali ih nije ostavio bez utehe. Uveravao ih je da će raskovati okove groba i da Njegova ljubav prema njima neće prestati.« A po vaskrsenju svojemu«, rekao je, »ja idem pred vama u Galileju.« (Matej 26,32) Pre odricanja dobili su uveravanje o oproštenju. Nakon Njegove smrti i vaskrsenja znali su da im je oprošteno i da su dragi Hristovom srcu.

Isus i učenici nalazili su se na putu prema Getsimaniji, u podnožju Maslinske gore, prema jednom usamljenom mestu za razmišljanje i molitvu koje je On često posećivao. Spasitelj je svojim učenicima objašnjavao svoju misiju za svet i duhovnu vezu koju moraju održavati s Njim. Sad je slikovito prikazivao ovu pouku. Mesec je jasno svetlio i otkrivao Mu rodni čokot. Skrećući pažnju svojih učenika na njega, On ga je predstavio kao simbol.

»Ja sam pravi čokot«, rekao je. Umesto vitke palme, veličanstvenog cedra ili snažnog hrasta, Isus je odabrao razgranati čokot da predstavi sebe. Palma, cedar i hrast stoje sami. Njima nije potreban nikakav oslonac. Ali čokot se obavija oko kolja i tako penje prema nebu. Tako je i Hristos u svojoj ljudskoj prirodi zavisio od božanske sile. »Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe«, izjavio je (Jovan 5,30).

»Ja sam pravi čokot.« Jevreji su uvek smatrali vinovu lozu najplemenitijom biljkom, slikom svega što je moćno, uzvišeno i plodno. Izrailj je bio predstavljen čokotom koji je Bog zasadio u Obećanoj zemlji. Jevreji su zasnovali svoju nadu u spasenje na činjenici što su povezani sa Izrailjem. Ali Isus kaže: »Ja sam pravi čokot. Ne smatrajte da ćete vezom sa Izrailjem moći postati učesnicima u životu od Boga i naslednicima Njegovih obećanja. Samo kroz Mene možete primiti duhovni život.

»Ja sam pravi čokot, i otac je moj vinogradar.« Na brežuljcima Palestine naš Nebeski Otac zasadio je ovaj plemeniti Čokot, a On sam bio je Vinogradar. Mnoge je privlačila lepota ovog čokota i zato su objavljivali Njegovo nebesko poreklo. Ali vođama u Izrailju On je izgledao kao koren iz suve zemlje. Izvadili su šibljiku, odbacili je i zgazili svojim nesvetim nogama. Mislili su da je zauvek unište. Međutim, nebeski Vinogradar nikada nije izgubio iz vida svoju sadnicu. Pošto su ljudi mislili da su je uništili. On ju je uzeo i s druge strane zida ponovo zasadio. Čokot više nije trebao da bude vidljiv. Bio je sakriven od grubih nasrtaja ljudi. Ali, loze ovog Čokota izrasle su preko zida. Trebalo je da predstavljaju Čokot. Preko njih mladice su se još uvek mogle sjediniti sa čokotom. Donosile su rod. Taj rod brali su prolaznici.

»Ja sam čokot a vi loze«, rekao je Hristos svojim učenicima. Iako se uskroro trebao uzeti od njih, njihovo duhovno jedinstvo s Njim trebalo je ostati nepromenjeno. Veza između loze i čokota, rekao je, predstavlja vezu koju treba da održavate sa Mnom. Kalem se pricjepljuje na živu lozu i vlakno po vlakno, žila po žila urasta u čokot. Život čokota postaje život loze. Tako i duša mrtva u prestupima i gresima dobija život preko veze sa Hristom. Ta veza uspostavlja se verom u Njega kao ličnog Spsitelja. Grešnik sjedinjuje svoju slabost sa Hristovom snagom, svoju prazninu sa Hristovom puninom, svoju nepostojanost sa Hristovom postojanom moći. Tada on ima Hristov um. Hristova ljudska priroda je božansku prirodu. Tako silom Svetoga Duha čovek postaje učesnikom u božanskoj prirodi. On je prihvaćen u Ljubljenom.

Ta zajednica sa Hristom, jednom uspostavljena, mora se održavati. Hristos kaže: »Budite u meni i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako meni ne budete.« To nije nikakav slučajni dodir, nikakva povremena veza. Loza postaje deo život čokota. Prenošenje života, snage i rodnosti sa čokota na loze je neometano i stalno. Loza ne može živeti odvojena od čokota. Tako i vi, kaže Isus, ne možete živeti bez mene. Život koji ste primili od Mene može se sačuvati samo stalnom zajednicom. Bez Mene ne možete savladati nijedan greh ili se odupreti ijednom iskušenju.

»Budite u meni i ja ću u vama.« Biti u Hristu znači stalno primanje Njegovg Duha, znači život potpunog predanja Njegovoj službi. Kanali koji povezuju čoveka i Njegovog Boga moraju da budu stalno otvoreni. Kao što loza stalno crpi sok sa životodavnog čokota, tako se i mi trebamo čvrsto držati Isusa i verom primiti od Njega silu i savršenstvo Njegovog karaktera.

Koren šalje hranu preko loze do najudaljenije grančice.Tako i Hristos prenosi reke duhovne sile do svakog vernika. Dok je duša sjedinjena sa Hristom, ne postoji opasnost da uvene ili propadne.

Život čokota pokazaće se u divnom plodu na lozama. »I koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod«, rekao je Isus, »jer bez mene ne možete činiti ništa.« Ako živimo verom u Božjeg Sina u našem životu pokazaće se rodovi Duha i nijedan neće nedostajati.

»Otac je moj vinogradar: svaku lozu na meni koja ne rađa roda otseći će je.« Dok je mladica samo iznapolja povezana s lozom, ne može postojati životna veza. U tom slučaju nema rasta niti plodnosti. Tako može postojati samo prividna veza sa Hristom, bez stvarne zajednice s Njim kroz veru. Ispovedanje vere dovodi ljude u crkvu, ali karakter i ponašanje pokazuju da li su oni u vezi sa Hristom. Ako ne donose nikakav rod, oni su nerodne loze. Njihovo odvajanje od Hrista podrazumeva njihovu potpunu propast koja je prikazana osušenom lozom. »Ko u meni ne ostane«, kaže Hristos, »izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti i spaliti.«

»I svaku koja rađa rod očistiće je da više roda rodi.« Od izabrane dvanaestorice koji su pratili Isusa, jednog kao osušenu lozu uskoro je trebalo odstraniti, a ostali će morati proći ispod orezivačkog noža gorkih iskušenja. Sa svečanom nežnošću Isus je objasnio nameru vinogradara. Orezivanje će izazvati bol, ali Otac je taj koji upotrebljava nož. On ne radi nemilostivom rukom ili ravnodušnim srcem. Postoje loze koje se vuku po tlu i zato ih treba odvojiti od zemaljske potpore prema nebu i pronađu svoju potporu u Bogu. Suvišno lišće koje izvlači životni sok iz ploda, mora se odstraniti. Bujno izrasli delovi biljke moraju se odseći da bi omogućili prodor zracima Sunca pravde. Vinogradar odseca štetne izdanke da bi plod bio bogatiji i obilniji.

»Tim će se otac moj proslaviti«, rekao je Hristos, »da rod mnogi rodite.« Bog želi da preko vas pokaže svetost, dobrotu i milostivost svog karaktera. Ipak, Spasitelj ne nalaže apostolima da naporno rade da bi doneli rod. Poziva ih da ostanu u Njemu i kaže: »Ako ostanete u meni, i reči moje u vama ostanu, što god hoćete ištite, i biće vam.« Hristos prebiva u svojim sledbenicima preko svoje Reči. Ovo je ista životna zajednica koja je prikazana jedenjem Njegovog tela i pijenjem Njegove krvi. Hristove reči duh su i život su. Prihvataju ih, primate život Čokota. Vi živite »o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih«. (Matej 4,4) Hristov život u vama donosi isti rod kao u Njemu. Ako živite u Hristu, ako ste privrženi Hristu, ako vas Hristos podupre, ako crpite hranu od Hrista, rodićete sličan rod Hristovom.

Na poslednjem sastanku sa svojim učenicima, Hristos je izrazio svoju veliku želju da ljube jedan drugoga kao što ih je On ljubio. Često je govorio o ovome. »Ovo je zapovest moja«, ponovo je rekao, »da imate ljubav među sobom.« Prvi nalog koji im je uputio u gornjoj sobi dok su bili sami glasio je: »Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što je vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.« Učenicima je ova zapovest bila nova, jer se međusobno nisu voleli kao što ih je Hristos voleo. Video je da među njima moraju zavladati nove misli i pobude, da u život treba sprovesti nova načela; kroz Njegov život i smrt trebali su primiti nov pojam o ljubavi. U svetlosti Njegovog samopožrtvovanja zapovest da ljube jedan drugoga dobila je novo značenje. Celokupno delo milosti je stalna služba ljubavi, samoodricanja i samopožrtvovnosti. U svakom trenutku Hristovog boravka na Zemlji, od Njega se kao nezadrživa reka izlivala Božja ljubav. Svi koji su ispunjeni Njegovim Duhom, voleće onako kako je On voleo. Istim načelom koje je pokretalo Hrista, biće i oni nadahnuti u svim svojim međusobnim odnosima.

Ova ljubav je dokaz njihovog učeništva. »Po tom će svi poznati da ste moji učenici«, rekao je Isus »ako uzimate ljubav među sobom.« Kad su ljudi međusobno povezani, ne silom ili ličnim interesima, nego ljubavlju, pokazuju delovanje jednog uticaja koji je uzvišeniji od svakog ljudskog uticaja. Tamo gde postoji to jedinstvo, dokaz je da je Božji lik obnovljen u ljudskom rodu i da im je usađeno novo životno načelo. To pokazuje da u božanskoj prirodi postoji sila koja se može suprotstaviti natprirodnim silama zla i da Božja milost pokorava sebičnost svojstvenu prirodi ljudskog srca.

Ova ljubav, izražena u crkvi, sigurno će izazvati Sotonin bes. Hristos nije označio laku stazu svojim učenicima. »Ako svet na vas uzmrzi«, rekao je, »znajte da na mene omrznu pre vas. Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio: a kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet. Opominjite se reči koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene izgnaše, i vas će izgnati: ako moju reč održaše, i vašu će održati. Ali sve će vam ovo činiti za ime moje, jer ne poznaju onoga koji me posla.« Evanđelje treba nezadrživo napredovati usred protivljenja, opasnosti, gubitaka i patnji. Međutim, oni koji obavljaju ovaj rad samo slede stope svoga Učitelja.

Kao Otkupitelj sveta, Hristos je stalno bio suočen s prividnim neuspehom. On, vesnik milosti našem svetu, kao da je izvršio malo od dela koje je čeznuo da izvrši podižući i spašavajući. Sotonski uticaji stalno su delovali stvarajući prepreke na Njegovom putu. Ali On se nije obeshrabrivao. Kroz Isaijino proročanstvo On objavljuje: »Uzalud se trudih i naprazno potroših silu svoju; ali opet sud je moj u Gospoda i posao moj u Boga mojega… Ako se Izrailj i ne sabere, opet ću se proslaviti pred Gospodom, i Bog će moj biti sila moja.« Hristu je dato obećanje: »Ovako veli Gospod, izbavitelj Izrailjev, svetac njegov, onome kojega preziru, na koga se gadi narod… Ovako veli Gospod… Čuvaću te i daću te da budeš zavet narodu da utvrdiš zemlju i naslediš opustelo nasledstvo; da kažeš sužnjima; iziđite; onima koji su u mraku: pokažite se… Neće biti gladni ni žedni, neće ih biti vrućina ni sunce; jer kome ih je žao, on će ih voditi, i pokraj izvora vodenih provodiće ih.« (Isaija 49,4.5.7–10)

Hristos se oslanjao na ovu reč i nije ustupio pred Sotonom. Pre poslednjih trenutaka Hristovog poniženja, kad je najdublja tuga obuzimala Njegovu dušu, rekao je učenicima: »Ide knez ovoga sveta i u meni nema ništa.« »Knez ovoga sveta je osuđen.« Sad će on biti isteran (Jovan 14,30; 16,11; 12,31). Proročkim okom Hristos je prelazio preko prizora koji će se dogoditi u Njegovom poslednjem velikom sukobu. Znao je da će celo Nebo slaviti pobedu kad bude uzviknuo: »Svrši se!« Do Njegovog uha dopirala je muzika i pobednički uzvici iz nebeskih dvorova. Znao je da će se tada oglasiti posmrtno zvono sotonskom carstvu, a Hristovo ime objaviti kroz ceo svemir od sveta od sveta.

Hristos se radovao što za svoje sledbenike može učiniti više nego što mogu tražiti ili zamisliti. Govorio je sa čvrstim pouzdanjem, znajući da je veličanstvena odluka donesena pre no što je svet stvoren. Znao je da će istina, naoružana svemoćnom silom Svetoga Duha pobediti u borbi sa zlom i da će se krvlju umrljana zastava pobedonosno zalepršati iznad njegovih sledbenika. Znao je da će život Njegovih vernih učenika da bude sličan Njegovom, nizu stalnih pobeda, do kojih se ovde nije držalo, ali koje će biti prepoznate u velikoj budućnosti.

»Ovo vam kazah«, rekao je »da u meni mir imate. U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja nadvladah svet.« Hristos nije pretrpeo neuspeh niti je bio obeshrabren, pa Njegovi sledbenici treba da pokazuju veru iste istrajne prirode. Oni treba da žive kao što je On živeo i rade kao što je i On radio, zato što oni zavise od Njega kao velikog Predradnika. Moraju posedovati hrabrost, snagu i istrajnost. Iako očevidne nemogućnosti zapreče njihov put, Njegovom milošću moraju ići napred. Umesto da se žale na teškoće, pozvani su da ih savladaju. Ne treba ni zbog čega da očajavaju, a da se nadaju svemu. Zlatnim lancem svoje neuporedive ljubavi, Hristos ih je povezao s Božjim prestolom. Njegova namera je da imaju najviši uticaj u svemiru koji proističe iz izvora svake sile. Oni treba da imaju silu da se odupru zlu, silu koju neće savladati ni zemlja, ni smrt, ni pakao, silu koja će ih pripremiti da pobede kao što je i Hristos pobedio.

Hristos je zamislio da se u Njegovoj crkvi na Zemlji pokažu nebeski red, nebeski nacrt upravljanja, nebeski božanski sklad. Tako će se On proslaviti u svom narodu. Preko njih Sunce pravde zasjaće nepomućenim sjajem ovom svetu. Hristos je svojoj Crkvi dao izobilne darove, da bi mogao primiti veliki dobitak slave od svog izbavljenog, otkupljenog vlasništva. On je svom narodu podario mogućnosti i blagoslove da bi mogao predstaviti Onoga koji sve ima u punini. Crkva obdarena Hristovom pravdom Njegova je riznica u kojoj u punini i konačnom prikazu treba da se pojave bogatstva Njegove milosti, Njegove blagodati i Njegove ljubavi. U čistoći i savršenstvu svog naroda, Hristos vidi nagradu za svoje poniženje i dodatak svojoj slavi – Hristos, veliki Centar, iz kojeg zrači sva slava.

Svoja uputstva Spasitelj je završio snažnim rečima punim nade. Zatim je u molitvi za svoje učenike izlio teret svoje duše. Podižući svoje oči prema Nebu rekao je: »Oče! dođe čas, proslavi sina svojega, da i sin tvoj proslavi tebe; kao što si mu dao vlast nad svakim telom da poznaju tebe jedinoga istinoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.«

Hristos je završio delo koje Mu je bilo povereno. On je proslavio Boga na Zemlji. Obznanio je Očevo ime. Sakupio je one koji će nastaviti njegovo delo među ljudima. Rekao je: »Ja se proslavih u njima. I više nisam na svetu, a oni su na svetu, a ja idem k tebi. Oče sveti! sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi.« »Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji me uzveruju njihove reči radi; da svi jedno budu… Ja u njima i ti u meni; da budu sasvim ujedno, i da pozna svet da si me ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i meni što si ljubav imao.«

Tako je jezikom čoveka koji ima božanski autoritet, Hristos svoju izabranu Crkvu stavio u Očevo naručje. Kao posvećeni Prvosveštenik On posreduje za svoj narod. Kao verni pastir On okuplja svoje stado u seni Svemogućega, u čvrsto i sigurno pribežište. Njemu sad predstoji konačna bitka sa Sotonom i On odlazi da je prihvati.