Zasnovano na Jovanu 10,1–30.
»Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce.« »Ja sam pastir dobri, i znam svoje, i moje mene znaju. Kao što mene zna otac i ja znam oca; i dušu svoju polažem za ovce.«
Slikama iz svakidašnjeg života Isus je ponovo našao pristup umu svojih slušalaca. Uticaj Duha povezao je s hladnom, osvežavajućom vodom. Sebe je prikazao kao svetlost, izvor života i radost za prirodu i čoveka. Sad je krasnom pastirskom slikom prikazao svoju vezu s onima koji Ga veruju. Nijedna slika nije bila poznatija Njegovim slušaocima od ove i Hristove reči zauvek su je povezale s Njim. Učenici više nisu mogli gledati pastire kako se brinu za svoja stada a da se ne sete Spasiteljeve pouke. Oni će videti Hrista u svakom vernom pastiru, a sebe u svakom bespomoćnom i zavisnom stadu.
Ovu sliku prorok Isaija primenio je opisujući utešnim rečima Mesijino delo: »Sione, koji javljaš dobre glase; podigni silno glas svoj, Jerusalime, koji javljaš dobre glase; podigni, ne boj se. Kaži gradovima Judinim: evo Boga vašega… Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi.« (Isaija 40,9–11) David je pevao: »Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati.« (Psalam 23,1) A Sveti Duh preko Jezekilja objavio je: »I podignuću im jednoga pastira koji će ih pasti.« »Tražiću izgubljenu i dovešću natrag odagnanu, i ranjenu ću zaviti i bolesnu okrepiti.« »I učiniću s njima zavet mirni.« »I ne će više da bude plen narodima… nego će živeti bez straha i niko ih ne će plašiti.« (Jezekilj 34,23.16.25.28)
Hristos je primenio ova proročanstva na sebe i pokazao suprotnost između svog karaktera i karaktera izraelskih vođa. Fariseji su upravo oterali jednoga iz tora jer se usudio svedočiti o Hristovoj moći. Oni su oterali jednu dušu koju je pravi Pastir privlačio k sebi. Ovim su pokazali da ne poznaju zadatak koji im je poveren i nedostojnim poverenja da se nazivaju pastiri stadu. Isus je sada razlučio njih i dobrog Pastira i pokazao na sebe kao na stvarnog čuvara Gospodnjeg stada. Pa ipak, pre no što je to učinio, govorio je o sebi primenjujući drugu sliku.
On je rekao: »Ko ne ulazi na vrata u tor ovčij nego prelazi na drugom mestu on je lupež i hajduk; a koji ulazi na vrata jest pastir ovcama.« Fariseji nisu razabrali da su ove reči izgovorene protiv njih. Pošto su o njihovom značenju prosuđivali u svojim srcima, Isus im je otvoreno rekao: »Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći. Lupež ne dolazi ni za što drugo nego da ukrade i ubije i pogubi; ja dođoh da imaju život i izobilje.«
Hristos je vrata Božjeg tora. Kroz ova vrata sva Njegova deca, od najranijih vremena, nalazila su ulaz. U Hristu, kao što je to prikazano u slikama, kao što je navešteno u simbolima, kao što je jasno prikazano u proročkim otkrivenjima, kao što je otkriveno u poukama Njegovim učenicima i u čudima koja je činio za sinove ljudske, gledali su »Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta« (Jovan 1,29) i kroz Njega dovedeni u tor Njegove milosti. Mnogi su dolazili ističući druge ciljeve za veru sveta; ustanovljivali su se obredi i sistemi pomoću kojih su se ljudi nadali da će primiti opravdanje i pomirenje s Bogom, i tako naći pristup u Njegov tor. Međutim, Hristos predstavlja jedna vrata i svi koji su uspostavili nešto da zauzme Hristovo mesto, svi koji su pokušali ući u tor nekim drugim putem, jesu lupeži i hajduci.
Fariseji nisu ušli na ta vrata. Oni su se uvukli u tor nekim drugim putem, osim Hrista i nisu izvršavali delo pravog pastira. Sveštenici i poglavari, književnici i fariseji uništili su životne pašnjake i zagadili izvore vode života. Nadahnute reči verno opisuju te lažne pastire: »Slabih ne krepite, i bolesne ne lečite, ranjene ne zavijajte, odagnane ne dovodite natrag… nego silom i žestinom gospodarite nad njima.« (Jezekilj 34,4)
Kroz vekove filozofi i učitelji davali su ovom svetu teorije kojima su želeli ispuniti potrebe duše. Svaki mnogobožački narod imao je svoje velike učitelje i verske sisteme, sisteme koji su nudili neko drugo sredstvo spasenja a ne Hrista, skrećući oči ljudi sa Očevog lica i puneći njihova srca strahom od Onoga koji im je davao samo blagoslov. Težnja njihovog delovanja bila je da uskrate Bogu ono što je Njegovo i po stvaranju i po otkupljenju. Ovi lažnji učitelji isto tako uskraćuju i čoveka. Milijuni ljudskih bića robuju lažnim religijama u okovima ropskog straha, tupe ravnodušnosti, mučeći se kao tegleće životinje, lišeni nade, radosti i istinskog prava, ostajući samo s nejasnim strahom od budućnosti. Jedino evanđelje Božje milosti može uzdignuti dušu. Razmišljanje
o Božjoj ljubavi objavljenoj u Njegovom Sinu pokrenuće srce i kao ništa drugo uzdići duševne sile. Hristos je došao da obnovi Božji lik u čoveku; i onaj ko odvraća ljude od Hrista, odvraća ih od izvora pravog razvoja; takav ih prevarom lišava svake nade, cilja i slave života. On je lupež i hajduk.
»A koji ulazi na vrata jest pastir ovcama.« Hristos je vrata i pastir. On ulazi kroz samoga sebe. Svojom žrtvom On je postao pastir ovcama. »Njemu vratar otvara, i ovce glas njegov slušaju, i svoje ovce zove po imenu, i izgoni ih; i kad svoje ovce istera, ide pred njima, i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov.«
Od svih stvorenja ovca je jedna od najbojažljivijih i najbespomoćnijih pa je na Istoku pastirovo stvaranje za stado neumorno i neprekidno. U stara vremena izvan utvrđenih gradova bilo je malo sigurnosti. Pljačkaši iz skitačkih pograničnih plemena ili grabljive zveri iz svojih skrovišta u stenama, čekali su u zasedi da oplene stada. Pastir je budno motrio na ono što mu je povereno, znajući da tako izlaže svoj život opasnosti. Jakov koji je čuvao Labanova stada na haranskim pašnjacima, rekao je opisujući svoj neumoran, mukotrpan rad: »Danju me ubijaše vrućina a noću mraz; i san mi ne padaše na oči.« (1. Mojsijeva 31,40) Zbog toga se i David čuvajući stado svog oca, goloruk sukobio s lavom i medvjedom spasivši iz njihovih čeljusti ukradeno jagnje.
Dok pastir vodi svoje stado preko stenovitih brežuljaka, kroz šume i divlje uvale, na travna skrovišta kraj reke, dok ga čuva u planinama u toku usamljenih noći, štiteći ga od pljačkaša, nežno se starajući za bolesnike i slabe u stadu, njegov život postaje jedno s njihovim. Čvrsta i nežna privrženost sjedinjuju ga sa stvorenjima za koje se stara. Ma koliko veliko bilo stado, pastir poznaje svaku ovcu. Svaka ima svoje ime i odaziva se prema svom imenu na pastirov zov.
Kao što zemaljski pastir poznaje svoje stado, tako i božanski pastir poznaje svoje stado koje je rasejano po celom svetu. »A vi ste stado moje, ovce paše moje, vi ljudi, a ja sam Bog vaš govori Gospod Gospod.« Isus kaže: »Pozvah te po imenu tvom; moj si.« »Na dlanovima sam te izrezao.« (Jezekilj 34,31; Isaija 43,1; 49,16)
Isus nas pojedinačno poznaje i dirnut je osećajem naše nemoći. On nas zna sve po imenu. On zna i samu kuću u kojoj stanujemo, ime svakog njenog stanovnika. On je ponekad davao uputstva svojim slugama da pođu u određenu ulicu u određenom gradu, u tu i tu kuću i pronađu jednu od Njegovih ovaca.
Svaku dušu Isus tako savršeno poznaje kao da je ona jedina za koju je Spasitelj umro. Bol svake duše dira Njegovo srce. Svako preklinjanje za pomoć dopire do Njegovog uha. On je došao da privuče sve ljude k sebi. On im nalaže »hajdete za mnom«, a Njegov Duh deluje na njihova srca da ih privuče da dođu k Njemu. Mnogi odbacuju mogućnost da budu privučeni. Isus zna ko su oni. On takođe zna one koji rado čuju Njegov zov i spremni su da dođu pred Njegovo pastirsko staranje. On kaže: »Ovce moje slušaju glas moj, i ja poznajem njih, i za mnom idu.« On se brine za svaku od njih kao da ne postoji nijedna druga na licu zemaljskom.
»Svoje ovce zove po imenu, i izgoni ih… i ovce idu za njim jer poznaju glas njegov.« Pastir na Istoku ne tera svoje ovce. On se ne oslanja na silu ili strah, već idući ispred njih on ih zove. Tako čini i Spasitelj–Pastir sa svojim ovcama. Pismo kaže: »Vodio si narod svoj kao ovce rukom Mojsijevom i Aronovom. Preko proroka Isus objavljuje: »Ljubim te ljubavlju večnom, a za to ti jednako činim milost.« On nikoga ne primorava da ide za Njim. »Vukoh ih«, kaže On, »uzicama čovečijim, užima ljubavnim.« (Psalam 77,20; Jeremija 31,3; Osija 11,4)
Strah od kazne ili ljubav prema večnoj nagradi nije ono što navodi Hristove učenike da Ga slede. Oni posmatraju Spasiteljevu neuporedivu ljubav, otkrivenu kroz Njegov boravak na zemlji, od jasala u Vitlejemu do krsta na Golgoti, a Njegova pojava privlači, omekšava i pokorava dušu. Ljubav se budi u srcu onih koji posmatraju. Oni čuju Njegov glas i slede Ga.
Kao što pastir ide ispred svojih ovaca, susrećući se prvi sa opasnostima na putu, tako čini i Hristos sa svojim narodom. »Kad svoje ovce istera, ide pred njima.« Put prema Nebu osvećen je Spasiteljevim stopama. Staza može da bude strma i neravna, ali Isus je prošao već njom; Njegova stopala ugazila su oštro trnje, da bi učinio naš put lakšim. Svaki teret koji smo pozvani da ponesemo i On je sam nosio.
Iako se sad uznio na Nebo u Božje prisustvo deleći presto svemira, Isus nije ništa izgubio od svoje saosećajne prirode. Danas je isto nežno, saosećajno srce otvoreno za sve patnje čovečanstva. Ruka koja je bila probuđena danas ispružena je da mnogo obilnije blagoslovi Njegov narod koji je na svetu.« »I nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje.« Duša koja se predala Hristu u Njegovim očima je dragocenija od celog sveta. Spasitelj bi prošao kroz samrtne muke na Golgoti da bi jedan čovek mogao da bude spasen za Njegovo carstvo. On nikad neće napustiti čoveka za koga je umro. Ako Njegovi sledbenici ne reše da Ga napuste, On će ih čvrsto držati.
U svim našim iskušenjima imamo sigurnog Pomoćnika. On nas neće ostaviti same da se borimo sa iskušenjima, da se borimo sa zlom i na kraju budemo slomljeni teretom i tugom. Iako je sada sakriven od očiju smrtnika, uho vere može čuti Njegov glas kako govori: Ne boj se, Ja sam s tobom. »I živi; i bijah mrtav i evo sam živ u vek veka.« (Otkrivenje 1,18) Ja sam podneo vaše žalosti, iskusio vaše borbe, sretao se s vašim iskušenjima. Ja poznajem vaše suze, jer sam i sam plakao. Poznajem boli koje su tako duboke da se ne mogu poveriti nijednom ljudskom uhu. Ne mislite da ste napušteni i ostavljeni. Iako vaša bol nije taknula nijednu osetljivu strunu nekog srca na Zemlji, pogledajte u Mene i živite. »Ako će se i gore pomaknuti i humovi se pokolebati, opet milost moja ne će se odmaknuti od tebe, i zavet mira mojega neće se pokolebati, veli Gospod, koji ti je milostiv.« (Isaija 54,10)
Koliko god pastir može voleti svoje ovce, On još više voli svoje sinove i kćeri. Isus nije samo naš pastir, On je »otac večni«. On kaže: »Znam svoje, i moje mene znaju. Kao što mene otac i ja znam oca.« (Jovan 10,14.15) Kakva je to izjava – jedinorodni Sin, On koji je u Očevom naručju, On koga je Bog objavio kao »čoveka druga mojega« (Zaharija 13,7) – zajednica između Njega i večnog Boga prikazuje zajednicu između Hrista i Njegove dece na Zemlji!
Isus nas voli zato što smo dar Njegovog Oca i nagrada za Njegov rad. On nas voli kao svoju decu. Čitaoče, On te voli. Samo Nebo ne može podariti ništa veće, ništa bolje. Zato imaj poverenja!
Isus je mislio na ljude po celom svetu koje su zaveli lažni pastiri. Oni koje je On čeznuo sabrati kao ovce svoje paše, rasejani su među vukove i On je rakao: »I druge ovce imam koji nisu iz ovoga tora, i one mi valja dovesti; i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir.« (Jovan 10,16)
»Zato me otac ljubi, jer ja dušu svoju polažem da je opet uzmem.« To znači, moj Otac toliko vas je voleo da Mena još više voli zato što sam postao vaša zamena i sigurnost, što polažući svoj život uzimam vaša obaveze, vaše prestupe.
»Ja dušu svoju polažem da je opet uzmem. Niko je ne otima od mene, nego je ja sam od sebe polažem. Vlast imam položiti je, i vlast imam uzeti je opet.« Dok je kao član ljudske zajednice bio smrtnik, On je kao Bog bio izvor života za svet. On se mogao odupreti nadiranju smrti i nije se morao potčiniti njenoj vlasti, ali On je dobrovoljno položio svoj život, da bi izneo na videlo život i besmrtnost. On je poneo greh sveta, podneo njegovo prokletstvo, položio svoj život kao žrtvu, da ljudi ne moraju zauvek umirati.« »A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se… Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svih nas.« (Isaija 53,4–6)
