Zasnovano na Jovanu 4,43–54.
Galilejci koji su se vraćali s Pashe doneli su izveštaj o Isusovim čudesnim delima. Sud koji su nad Njegovim delima izrekli velikodostojnici u Jerusalimu otvorio Mu je put u Galileju. Mnogi ljudi tužili su zbog zlouporabe Hrama, gramzivosti i drskosti sveštenika. Nadali su se da je ovaj Čovek koji je poglavare nagnao u bekstvo, možda očekivani Oslobodilac. Sad su doprle do njih vesti koje su izgleda potvrđivale njihova najsvetlija iščekivanja. Pronosio se glas da je prorok proglasio sebe Mesijom.
Međutim, narod iz Nazareta nije verovao u Njega. Zbog toga Isus nije posetio Nazaret na svom putu u Kanu. Spasitelj je svojim učenicima izjavio da prorok nema časti na svojoj postojbini. Ljudi procenjuju karakter prema onome koliko mogu razumeti. Uskogrudi i svetovni ljudi sudili su o Hristu prema Njegovom skromnom poreklu, prema Njegovoj skromnoj odeći i svakodnevnom napornom radu. Nisu mogli proceniti čistoću tog duha na kome nije bila nijedna mrlja greha.
Vesti o Hristovom povratku u Kanu ubrzo su se pronele po celoj Galileji, donoseći nadu patnicima i nevoljnicima. U Kapernaumu vesti su privukle pažnju jednog jevrejskog plemića koji je bio u carevoj službi. Sin ovog službenika bolovao je od bolesti koja je izgleda bila neizlečiva. Lečnici su ga ostavili da umre, ali kad je otac doznao za Isusa, odlučio je potrežiti pomoć od Njega. Dete je bilo vrlo iscrpljeno i strahovalo se da neće ostati živo da njegovog povratka; ipak plemić je osećao da lično treba obrazložiti slučaj. Nadao se da će očeve molbe probuditi sažaljenje velikog Lečnika.
Stigavši u Kanu, zatekao je Isusa okruženog mnoštvom. Sa srcem punim strepnje probio se do Spasitelja. Njegova vera pokolebala se kad je video samo jednostavno odevenog čoveka, prašnjavog i umornog od puta. Posumnjao je da je ova Osoba može učiniti ono za što ju je došao moliti; ipak zadobivši priliku da razgovara sa Isusom rekao Mu je zašto je došao i zamolio Ga da pođe s njim u njegov dom. Međutim, njegova žalost bila je već poznata Isusu. Pre no što je službenik napustio svoj dom, Spasitelj je video njegovu nevolju.
Ali, On je isto tako znao da je otac u svom umu uslovio svoje verovanje u Njega. Ako ne ispuni njegovu molbu, on Ga neće prihvatiti kao Mesiju. Dok je službenik čekao mučen neizvesnošću, Isus je rekao: »Ako ne vidite znaka i čudesa ne verujte.«
I kraj svih dokaza da je Isus bio Hristos, molitelj je odlučio da svoju veru u Njega uslovljava ispunjenjem svog zahteva. Spasitelj je suprotstavio ovo podozrivo neverovanje jednostavnoj veri Samarjana koji nisu tražili nikakvo čudo ili znak. Njegova reč, večno prisutni dokaz Njegovog božanstva, imala je uverljivu moć koja je doprla do njihovih srca. Hrista je boljelo što će Njegov narod, kome su poverena sveta proročanstva, prečuti Božji glas koji im govori preko Njegovog Sina.
Ipak, plemić je imao izvesni stupanj vere, jer je došao zatražiti ono što mu se činilo najdragocenijim od svih blagoslova. Ali Isus je za njega imao veći dar. Želeo je ne samo da isceli dete već da službenika i njegov dom načini učesnicima u blagoslovima spasenja i upali svetlost u Kapernaumu, koji je trebao vrlo brzo postati poljem Njegovog rada. Međutim, pre no što bi poželeo Hristovu milost, plemić mora razumeti svoju potrebu. Ovaj dvorski čovek predstavljao je mnoge u svom narodu. Oni su bili zainteresirani za Isusa iz sebičnih pobuda. Nadali su se da će dobiti neku posebnu korist Njegovom silom i svoju veru vezali za dobijanje ove privremene pomoći, a nisu poznavali svoju duhovnu bolest i nisu videli svoju potrebu za božanskom milosti.
Kao bljesak svetlosti, Spasiteljeve reči upućene plemiću razotkrile su njegovo srce. Uvideo je da je iz sebičnih pobuda tražio Isusa. Njegova kolebljiva vera pojavila se pred njim u svom pravom karakteru. S dubokim bolom shvatio je da bi njegova sumnja mogla njegovog sina stajati života. Znao je da se nalazi u prisustvu Onoga koji može da čita misli i kome je sve moguće. U dubokoj duševnoj patnji uzviknuo je ponizno moleći: »Gospode! siđi dok nije umrlo dete moje!« Njegova vera čvrsto se uhvatila za Hrista, kao što je to učinio i Jakov kad je, boreći se s Anđelom, uzviknuo: »Ne ću te pustiti dokle me ne blagosloviš.« (1 Mojsijeva 32, 26)
Kao i Jakov, on je nadvladao. Spasitelj se ne može udaljiti od duše koja se iznoseći svoju veliku potrebu čvrsto drži Njega. »Idi«, rekao je On, »sin je tvoj zdrav.« Plemić je s mirom i radošću, koju nikada ranije nije poznavao otišao od Spasitelja. Ne samo što je verovao da će njegov sin ozdraviti već je sa čvrstim poverenjem verovao u Hrista kao svog Otkupitelja.
Istog časa oni koji su u domu u Kapernaumu bdeli kraj deteta koje je umiralo, primetili su iznenadnu i tajanstvenu promenu. Senka smrti podignuta je s lica patnika. Grozničavost je zamenilo nežno rumenilo zdravlja koje se vraćalo. Usahle oči zasjale su razboritošću i snaga se opet vratilla u slabo, isrcpljeno telo. Na detetu se više nisu zapažali nikakvi znaci bolesti. Njegovo goruće telo postalo je opušteno i vlažno i on je utonuo u miran san. Groznica ga je napustila usred najveće vreline dana. Obitelj je bila ushićena i nastala je velika radost.
Kana nije bila tako daleko od Kapernauma da se službenik nije mogao vratiti kući te večeri nakon svog razgovora sa Isusom; ali on se nije žurio na svom putu ka domu. Tek narednog jutra stigao je u Kapernaum. Kakav je to dolazak bio! Kad je otišao da nađe Isusa, njegovo srce bilo je prepuno tuge. Sunčev sjaj činio mu se okrutnim, a pesme ptica ismehivanjem. Kako su sasvim drukčiji sad njegovi osećaji! Cela priroda kao da ima novi izgled. On gleda novim očima. Dok putuje u tiho i rano jutro, kao da cela priroda hvali Boga zajedno s njim. Dok je još uvek na izvesnoj udaljenosti od svog doma, sluge mu izlaze u susret, u želji da otklone strepnju koju, u to su bili sigurni, on mora osećati. On nije bio iznenađen vestima koje su mu doneli, ali s dubokim zanimanjem koje oni nisu mogli razumeti, upitao je u koji čas je detetu bilo bolje. Odgovorili su: »Juče u sedmom sahatu pusti ga groznica,« Istog trenutka kad se očeva vera uhvatila za sigurno obećanje »Sin je tvoj zdrav«, božanska ljubav dotakla je dete što je umiralo.
Otac je požurio da pozdravi svog sina. Prigrlio ga je na svoje srce kao onoga koji je vraćen iz mrtvih i bez prestanka je zahvaljivao Bogu za ovo čudesno ozdravljenje.
Plemić je čeznuo da dozna više o Hristu. Kad je kasnije čuo Njegovo učenje, on i svi njegovi ukućani postali su Isusovi učenici. Njihova nesreća bila je blagoslovljena obraćenjem cele porodice. Vesti o čudu širile su se; i u Kapernaumu, u kome je Hristos učinio toliko moćnih dela, bio Mu je pripremljen put za ličnu službu.
Onaj koji je blagoslovio plemića u Kapernaumu isto toliko čezne da blagoslovi i nas. Međutim, kao i ucveljeni otac, mi često tražimo Isusa u želji za nekim zemaljskim dobrom, i tek nakon uslišenja našeg zahteva polažemo poverenje u Njegovu ljubav. Spasitelj čezne da nam da veći blagoslov nego što tražimo; odgađajući odgovor na naše traženje da bi nam pokazao zlo naših srca i našu duboku potrebu za Njegovom milošću. On želi da odbacimo sebičnost, što će nas navesti da Ga potražimo. Priznavanjem svoje bespomoćnosti i preke potrebe, treba da se potpuno poverimo Njegovoj ljubavi.
Plemić je želeo da vidi ispunjenje svoje molitve pre nego što bi poverovao, ali morao je prihvatiti Isusuovu reč da je njegova molba uslišena i da mu je poklonjem blagoslov. Mi takođe trebamo naučiti ovu pouku. Ne trebamo verovati zato što vidimo ili osećamo da nas Bog čuje. Mi se moramo uzdati u Njegova obećanja. Kad Mu pristupimo u veri, svaka molba ulazi u Božje srce. Kad tražimo Njegov blagoslov, trebamo verovati da ga primamo i da Mu se zahvalimo što smo ga primili. Tada treba da prihvatimo svoje dužnosti, uvereni da ćemo blagoslov primiti kad nam bude najpotrebniji. Kad naučimo tako činiti, znaćemo da su naše molitve uslišene. Bog će »još izobilnije sve činiti«, »po bogatstvu slave svoje« i »po činjenju prevelike sile njegove.« (Efescima 3,20,16; 1,19)
