Ovog dana se prisećamo događaja koji je pokrenuo protestantsku reformaciju – veliku duhovnu revoluciju koju je izvorni tekst Biblije zapalio u smelim umovima i iskrenim srcima Evrope, i koju su nastavili i osnažili prevodi Svetog pisma na mnoge narodne jezike.
Uzrok i povod
Propovedanje papskih indulgencija (oproštajnica) suprotstavljalo je vekovima bogoslove, biskupe i ispovednike. Za prve, papske oproštajnice mogle su da grešniku obezbede, izuzev “posebnih slučajeva”, samo otpuštanje ovozemaljske kazne (lat. pena) za grehe: opraštanje samog greha (lat. culpa) u smislu spasenja bilo je u vlasti sveštenika, i to posle ispovesti. Pape su više puta izjavile da njihove oproštajnice izbavljaju grešnika a culpa et pena, tj. i od ovozemaljske i od večne kazne, ali su na kraju stale na stranu teologa, što je konačno prihvatila cela Crkva. Međutim, i pored ovih oscilacija visoke teologije, mase su oproštajnicama pridavale vrednost potpunog opraštanja s ovu i s onu stranu groba, a propovednici oproštajnica vodili su računa da vernicima ne ukazuju na ograničeni domet oproštenja koje kupuju za sebe i svoje pokojnike.
Osim toga, teorija o oproštajnicama počivala je na tvrdnji papstva da u korist živih vernika i duša u čistilištu Crkva poseže za beskrajnom riznicom zasluga Hristovog stradanja, kao i zasluga Bogorodice i svetaca, i time pokriva ljudske grehe. Pape su dugo oklevale s ovom doktrinom, koju su zastupali Aleksandar Halski, Bonaventura i Toma Akvinski. Tek 1476. godine (četrdeset godina pre Teza) papa Sikst IV presudio je da plaćanje novcem, koje se izjednačilo s molitvom, može da pokojniku pruži posebne zasluge. Otuda, same po sebi upitne, oproštajnice postaju trgovina crkvenim svetinjama, ma kako pohvalna i društveno korisna bila dela pokore na koja je, delom, usmeravan novac dobijen za oproštenje greha. Julije II objavio je 1507. godine, radi rekonstrukcije crkve Svetog Petra u Rimu, oproštajnicu koju je potvrdio Lav X 1511. U severnoj Nemačkoj za ovo je bio zadužen nadbiskup grada Majnca, Albert od Brandenburga: kako je Fugerovima, najbogatijoj bankarskoj porodici nemačkih zemalja, Albert dugovao 21.000 florina kojima je svoju titulu platio rimskom dvoru, papa je Fugerovima prepustio pola iznosa sakupljenog od indulgencija na području nadbiskupije grada Majnca.
Sablažnjivost ove pogodbe uvećao je svojim postupcima dominikanac Hans Dic (Ditz) zvani Tecel (oko 1465-1529), zamenik sveštenika odgovornog za prodaju indulgencija. Uredivši da se, pre njegovog dolaska, u svakom mestu pročita bula o oproštajnicama uvijena u skerlet izvezen zlatom, prolazio je magdeburškom biskupijom i zemljama izbornog kneza Joakima Brandenburškog, nudeći okupljenima, po cenama od pola do 25 florina, oproštenje greha i ovozemaljskih kazni s plenarnom oproštajnicom za duše u Čistilištu. Ako je verovati tekstu Wider Hans Worst (1541), upravo je ovo putovanje pokrenulo odlučni Luterov potez […]
Vojvoda saksonski Fridrih Mudri, na čijoj je zemlji Luter živeo, bio je sakupio, u samom Vitenbergu, neverovatnu zbirku relikvija za čiji se obilazak i poklonjenje takođe dobijala oproštajnica. Već 1516. godine Luter je propovedao protiv relikvija. Tecelova pojava i rad mogli su, s druge strane, da pojačaju notu tih propovedi (Tecel je, primera radi, tvrdio da oproštajnice imaju moć da podare oproštenje onome ko bi silovao Bogorodicu), ali njegovo razmetanje nije sadržavalo ništa novo: čuvenu tvrdnju da duše poleću iz čistilišta čim novac zazveči na dnu kase skupljača indulgencija Sorbona je osudila još 1482, na štetu jednog drugog skupljača novca. Konačno, Tecel nikada nije došao u Vitenberg da bi Luteru dao neposredan povod za osudu takvog skandaloznog ponašanja.
Luter je svoje teze istakao uoči praznika Svih svetih, tj. 31. oktobra 1517. Naime, 1. novembra svake godine, na Sve svete, vojvoda Fridrih Mudri izložio bi svoje relikvije u vitenberškoj dvorskoj crkvi, na čija je vrata Luter sada zakucao svoje teze. Taj čin sam po sebi nije bio revolucionaran jer su vrata služila kao oglasna tabla za Univerzitet na kom je Luter predavao: okolnosti su taj čin pretvorile pre svega u protest protiv lokalnog hodočašća, a manje protiv Tecelove kampanje. Tekst Teza bio je, prema tome, primena Luterove teologije na konkretne okolnosti.
Luterov uvod i izbor iz 95 teza
Iz ljubavi i revnovanja za istinu, i iz želje da se ona iznese na videlo, naredne teze biće predmet javne rasprave u Vitenbergu, pod rukovodstvom velečasnog Martina Lutera, magistra nauka i svete teologije, redovnog predavača iz ovih predmeta u istom mestu. On moli da oni koji ne mogu da prisustvuju raspravi, to učine pismeno.
U ime Gospoda našega Isusa Hrista. Amin!
1. Kada je rekao “Pokajte se”, naš Gospod i Učitelj Isus Hristos odredio je da ceo život njegovih učenika bude pokajanje.
6. Papa nikom ne može da oprosti nijedan greh, već jedino može da objavi i potvrdi da je taj greh oprostio Bog.
21. Greše dakle, propovednici oproštajnica koji kažu da papinim oproštajnicama čovek može da se oslobodi svake kazne i bude spasen.
26. Papa dobro čini što dušama daje oproštenje, ne u ime vlasti nad ključevima (koju nema), već u ime posredovanja.
27. Propovedaju ono što je ljudsko oni koji kažu da čim zazveči novac u kasi, istovremeno duša odleće iz čistilišta.
33. Treba se maksimalno paziti onih koji kažu da su papine oproštajnice neprocenjivi dar Božiji kojim se čovek može pomiriti s Bogom.
36. Bilo koji hrišćanin koji se zaista kaje ima potpuno oproštenje i od greha i od kazne za greh; on ih stiče čak i bez oproštajnica.
45. Hrišćane treba naučiti da, ako neko vidi siromaha i, ne obrativši na nj pažnju, plati za oproštajnicu, takav ne priziva na sebe papino oproštenje, već gnev Božji.
50. Hrišćane treba naučiti da bi papa, da zna koliko novaca uzimaju prodavci oproštajnica, više voleo da od njegove bazilike sv. Petra ostane samo pepeo, nego da gleda kako je prave od kože, kostiju i mesa njegovog stada.
51. Hrišćane treba naučiti da papa mora biti spreman, kao što je i dužan – makar ga to nateralo da proda baziliku sv. Petra – da da svoj vlastiti novac velikom broju onih kojima novac otimaju prodavci oproštajnica.
62. Međutim, istinsko blago crkve jeste sveto Jevanđelje slave i blagodati Božje.
63. Ipak, to Jevanđelje s razlogom se suočava s velikom odbojnošću jer prve pretvara u poslednje.
64. S druge strane, naprotiv, oproštajnice imaju veliki uspeh jer poslednje stavljaju na prvo mesto.
65. Zato su blaga Jevanđelja mreže kojima su nekada hvatali dobre ljude.
66. Blaga oproštajnica su mreže kojima se u današnje vreme love dobra ljudi.
81. Neminovno je da ovakvo bezumno propovedanje oproštajnica ne može da papu odbrani od optužbi i potpuno logičnih pitanja laika.
82. Takvo je pitanje: “Zašto papa ne isprazni čistilište u ime svete Božje ljubavi i potrebe da spase duše, što je najpravednija od svih pobuda, dok istovremeno otkupljuje beskrajan broj duša iz ljubavi prema novcu radi gradnje katedrale sv. Petra, što je najlošija od svih pobuda?”
86. Drugo pitanje: “Zašto papa koji je danas bogatiji nego Krez ne sagradi baziliku sv. Petra svojim sopstvenim novcem, a ne novcem siromašnih vernika?”
90. Ućutkati ovakva sasvim logična pitanja laika upotrebom sile i ne odgovoriti na njih razložno znači izložiti crkvu i papu neizbežnom podsmehu njegovih neprijatelja i ražalostiti hrišćane.
94. Treba podsticati hrišćane da se trude da slede svoga vođu Hrista kroz muke, smrt i zlo.
95. I nadati se da ćemo ući u nebo kroz brojne nevolje, a ne kroz prividnu sigurnost i mir.
Pripremila: Tatjana Samardžija, znakoviporedputa.com
