Razvijanje uzdržljivosti kao jedne od osnovnih karakternih osobina vodi sigurnom uspehu u hrišćanskom životu. Za lično, porodično i društveno blagostanje uzdržljivost je nezamenljiva. U biblijskoj istoriji nalazimo primere prave uzdržljivosti i lako otkrivamo koliko je tesna veza između duhovnih i fizičkih moći.
Biblijska uzdržljivost nije sama sebi cilj. Od svakog biblijskog heroja duha i vere tražila se i najviša fizička sposobnost i snaga da se izdrže svi napori i pobede sve slabosti. Mnogo vekova pre savremene medicine Biblija je objavila da je uzdržljivost u jelu i piću lek za mnoge bolesti, a popuštanje apetitu najveći uzrok fizičke i duhovne slabosti. Ali, biblijska uzdržljivost ne svodi se samo na obuzdavanje u jelu i piću. Značaj principa uzdržljivosti je mnogo širi i obuhvata sva područja fizičkog i duhovnog života. Ovaj princip je od početka života na Zemlji bio utkan u čovekovo božansko obličje.
Biblija od samog svog početka govori da je čovek po svom prvobitnom karakteru ličio na svog Stvoritelja. Njegova priroda, crte njegovog karaktera bile su u potpunom skladu s voljom Božjom. Njegov um je bio sposoban da shvati ono što je božansko. Njegova osećanja bila su čista, a njegov apetit i nagoni bili su pod kontrolom razuma. Sve dok je živeo u saglasnosti s Božjom voljom, bio je savršeno zdrav i srećan. Onda je došlo prvo kušanje i to na izgled u tako jednostavnom pitanju kao što je pitanje jela. Ali pokazalo se da je ispit vrlo težak. Pitanje je bilo nesavladano i Adam je, kao i Eva, doživeo tragičan kraj.
Za Evu je bilo skoro svejedno da li će poslušati Boga ili ne u tako malom pitanju kao što je zalogaj od ploda sa zabranjenog drveta. Za Evu je ukus toga ploda bio daleko od toga da bude ukus smrti; čak ga je ponudila i svome mužu. Ko je onda mogao znati, u trenutku kušanja apetita, kakve će užasne posledice doneti samo jedan pogrešan korak, samo jedan stepen manje na skali uzdržljivosti?! Možda je upravo posmatrajući problem greha apostol Pavle dao jednu od velikih definicija uzdržljivosti: “Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali neću da što ovlada mnome.” 1. Korinćanima 6,12.
Neobično je ali istinito da i danas mnogi hrišćani dele Evino mišljenje da je pitanje jela i pića i suviše neznatno da bi trebalo da postanu probirači u jelu i piću, i da prave razliku između umerenosti i neumerenosti, uzdržljivosti i neuzdržljivosti. Oni kao da zaboravljaju da je i u Novom zavetu ponovljen starozavetni princip stroge uzdržljivosti rečima nadahnuća: “Proslavite dakle Boga u telesima svojim.” 1. Korinćanima 6,20.
Prema tome, pitanje “Šta ćemo jesti, šta ćemo piti” i “U šta ćemo se odenuti” (Matej 6,25)
— isto je tako religijsko pitanje kao i pitanje pokajanja. Samsonov otac Manoje s pravom je postavio Bogu pitanje koje se odnosilo na životne navike još narođenog Samsona: “Kad bude što si kazao (da će se roditi Samson), kako će biti pravilo za dete i šta će se činiti s njim?” Sudije 13,12.
Vekovima pre nego što je savremena medicina počela da se bavi pitanjem uticaja majčinih navika u jelu i piću na još nerođeno dete, Bog je objavio da postoji najtešnja povezanost između jela i karaktera, između pića i duhovnog, duševnog i fizičkog zdravlja dece. Bog je preko anđela odgovorio Manoju ono što danas možemo pročitati u svakom zdravstvenom časopisu: da se buduća majka čuva alkoholnog pića i da ne jede ništa “nečisto” (Sudije 13,14).
Apostol Petar takođe spominje “nečista” jela prenoseći u Novi zavet ne samo izraz nego i pravilo o čistoj i nečistoj hrani, prema Božjem spisku datom u Starom zavetu. Iako je bio Hristov apostol i odani hrišćanin, slobodan od obrednih propisa stare religije, ipak je u hrišćanstvo uneo strogu uzdržljivost prema zabranjenom jelu i piću rečima: ”Nipošto, Gospode! Jer nikad ne jedoh što pogano ili nečisto.” Dela apostolska 10,14. Pri tome je mislio na viziju “četvoronožnih životinja na Zemlji, i zverinja i bubina i ptica nebeskih” (10,12) koji su mu bili ponućeni za jelo, ali ne bukvalno, nego u simboličnom značenju koje je tek kasnije razumeo.
Nebeski anđeo je uputio ne samo Samsonovu buduću majku o pravilnoj ishrani deteta, nego je gotovo isto uputstvo ponovio Zahariji, ocu Jovana Krstitelja. I Samson i Jovan Krstitelj su još pre rođenja bili odrećeni za naročitu duhovnu misiju, u kojoj su fizička spremnost i duhovnost bile neophodne i međusobno povezane. Da bi Jovan Krstitelj mogao biti “veliki pred Bogom”, nije smeo “piti vina ni žestoka pića” (Luka 1,15).
Razlika između Samsona i Jovana Krstitelja nije bila u početku života nego na kraju, i to samo u pitanju uzdržljivosti. Samsonov kraj je bio više nego žalostan, dok je kraj Jovana Krstitelja bio više nego slavan. Sam Hristos je rekao za njega da “nijedan izmeću rođenih od žena nije veći prorok od Jovana Krstitelja” (Luka 7,28). Sa njegovom uzdržljivošću u hrani, piću i odelu mogli su se porediti samo najveći ljudi Biblije, kao što je to bio Danilo sa svoja tri druga. Oni su takođe pre svakog drugog ispita položili ispit u uzdržljivosti u jelu i piću, svesni odnosa koji postoji između hrane i morala, pića i duhovnosti. Iako demon nezdravog apetita ima džinovsku snagu, ovi mladići na vavilonskom dvoru pokazali su šta mogu mladi ljudi kad Boga načine svojom moralnom snagom i molitvu svojom svakodnevnom potrebom. Oni su pokazali da shvataju razliku između čiste i nečiste hrane, između alkoholnog pića i vode, i postali su primer šta može Božja milost da učini od svakog čoveka koji poštuje njegove naredbe.
Iz izveštaja o ovim principijelnim mladićima možemo crpsti snagu da se odupremo iskušenju oslanjajući se na Božju Reč, a ne na sebe. Da bismo postigli takvu visinu duhovne kulture i izgradili princip hrišćanske uzdržljivosti u svom karakteru, treba da imamo na umu božanake reči: “Jer one ću poštovati koji mene poštuju.” 1. Samuilova 2,30. Danilo i njegovi drugovi nisu samo postavili princip uzdržljivosti kao religijski princip koji ulazi u sve pore javnog i privatnog života, nego su ga i izvršili. U odnosu na sve njihove drugove po struci, pokazalo se da su “u svemu čemu treba mudrost i razum … deset puta bolji od svih vrača i zvezdara što ih beše u svemu carstvu njegovu” (Vavilonskom). Danilo 1,20.
Sledeća definicija uzdržljivosti predstavlja najviši domet hrišćanskog karaktera: “Očistimo sebe od svake poganštine tela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božjemu.” 2. Korinćanima 7,1. Nije li to cilj za koji se vredi boriti?
