“Budite zadovoljni onim što imate” — to je načelo koje se u Bibliji ponavlja iz knjige u knjigu, i od genaracije do generacije. “Neka vaše vladanje bude bez pohlepe za novcem!” (Jevrejima 13,5) — to je pravilo hrišćanskog ponašanja i Hristovog učenja. “Jer sam se ja navikao biti zadovoljan onim u čemu sam”, pisao je apostol Pavle. “Znam i postiti, znam i izobilovati … i sit biti i gladovati, i izobilovati i nemati. Sve mogu kroz Onoga koji mi daje moć.” Filibljanima 4,11-13.
I kad ništa nije imao od materijalnih dobara, imao je Hristovo obećanje: “Neću te ostaviti, niti ću od tebe odstupiti.” Jevrejima 13,5. Apostol Pavle je bio zadovoljan u ispunjavanju svojih dužnosti, a ne prohteva. Za njega je zadovoljstvo značilo radost da služi, a ne da mu služe. Njegov duh je bio zadavoljan bogatstvom Hristovog prisustva bez obzira na materijalne uslove i finansijsku situaciju. Oslobođen pohlepe i lakomosti svoga doba, iako je bio rimski građanin, mogao je da kaže kao hrišćanin: “A kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni.” 1. Timotiju 6,8.
Pre nego što je postao hrišćanin, Pavle je bio ne samo rimski građanin nego i član Velikog veća jevrejske nacionalne zajednice. Znao je da procenjuje šta vredi, a šta ne vredi, šta je dobitak, a šta gubitak. Svojim trudom i aktivnošću našao se na najvišem mestu na društvenim lestvicama, a onda, odjednom, odrekao se ne samo svoga mesta u Sinedrionu nego i svog jevrejskog imena. Od Savla postao je Pavle, od bogataša siromah. Biti hrišćanin u ono vreme značilo je izgubiti, ne samo imanje i položaj, materijalnu sigurnost i društvenu podršku, nego i pravo na egzistenciju. Nešto se krupno dogodilo sa ovim uglednim Jevrejinom i rimskim građaninom, sinom bogatog trgovca i učenikom slavnog Gamalaila kad je mogao da kaže: “Jer sve držim za štetu prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda svojega, kojega radi sve ostavih, i držim sve da su trice, samo da Hrista dobijem … No što mi beše dobitak ono primih za štetu Hrista radi.” Filibljanima 3,8.7.
“Sve držim za štetu”, govorio je Pavle jevrejskim velikodostojnicima. “Sve držim da su trice”, propovedao je neznabožačkom svetu svoga vremena. “Sve ostavih”, pisao je svojoj braći po Hristu. Ostavio je sve radi jednog. Ceo svet je dao samo da Hrista dobije, i dobio ga je! Odmah posle susreta sa Hristom pred Damaskom i krštenja u damaštanskoj reci Avani, novoobraćeni Pavle povukao se na razmišljanje i molitvu u pustinju. “Otidoh u Arapsku”, pisao je Galatima (1,17).
U koji kraj Arabijskog poluostrva je Pavle otišao, koliko je dugo tamo ostao, ne znamo, ali znamo da je tim putem pošao za Hristovim stopama. Isus je takođe odmah posle svog krštenja u Jordanu otišao u pustinju, vođen Duhom Svetim, da se preda razmišljanju o svome zadatku i molitvi za njegovo izvršenje. U pustinji je Isus ponovio staru istinu o pravom zadovoljstvu rečima: “Neće živeti čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči Božjoj.” Luka 4,4.
Hleb je samo simbol života, dok je reč Božja sam život, izvoran i nepatvoren. Isus je bio toliko zadovoljan hlebom Božjih reči da je zaboravio na pšenični hleb pomešan sa raži. Hristovo “jelo i piće” bilo je da čini dobro ljudima. Na Jakovljevom bunaru rekao je svojim učenicima: “Jelo je moje da izvršim volju Onoga koji me je poslao, i da svršim njegov posao.” Jovan 4,34. Pavle je pošao Hristovim stopama tražeći da sazna Božju volju i da je izvršava. Iz pustinje se vratio s novom vizijom i s novim poverenjem u Božju reč. Bio je zadovoljan što može da se oslanja na ruku Svemogućega.
Mnogi velikani uma i srca razvili su svoj karakter u surovoj školi pustinje. Ono što je Mojsije, nazvan princom pustinje, naučio i zaboravio za vreme osamdeset godina života u pustinji, još uvek zadivljuje svet! Isus je pošao iz pustinje da od Zemlje načini raj Božjeg carstva milosti, i pokrenuo je večnost na razmišljanje. U pustinji je Pavle otkrio svoju zavisnost od Boga i shvatio da je njegov zadatak mnogo veći od njega samog. Kad god pomislimo da je naš posao u našoj ruci i moći, takvo samozadovoljstvo nas vodi pravo u provaliju nezadovoljstva sa svim i svačim.
Međutim, Pavle je u pustinji naučio da pre nego što Bog može išta da učini kroz nas, mora da radi u nama. Pravo zadovoljstvo ima svoju cenu, i Bog ne može da radi s onima koji ne žele da je plate. Pavle je stavio sve što je imao u Božje ruke, i za uzvrat dobio karakter sličan Hristovom. To ga je učinilo najzadovoljnijim čovekom na svetu. Njegovo bogatstvo ogledalo se u njegovom zadovoljstvu. On se saglašavao sa Božjim Zakonom i telom i duhom i dušom. Zato je mogao da savetuje: “Da ne caruje, dakle, greh u vašem smrtnom telu, da slušate želje njegove, niti dajte udova svojih grehu za oružje nepravednosti, nego dajte sebe Bogu, kao živi iz mrtvih, i ude svoje Bogu za oružje pravednosti.” Rimljanima 6,12.13.
Zadovoljstvo je otkrivati da Reč Božja ima još visina koje nisu dosegnute, dubina koje još nisu otpečaćene, i lepota koje prevazilaze sve što je do sada viđeno. Pravo zadovoljstvo je zadovoljstvo duha, a ne tela, služba istini, a ne željama i sklonostima svoje fizičke prirode. Zadovoljstvo je imati dostojanstvo jednog cara u odori sluge. Isus je bio zadovoljan da bude kršten rukama Jovana Krstitelja, a Jovan Krstitelj je smatrao da “nije dostojan njemu obuće poneti”. Matej 3,11. Svoje zadovoljstvo Jovan je izrazio rečima: “Ti treba mene da krstiš, a Ti li dolaziš k meni?” Matej 3,14.
Zadovoljni Jovan govorio je rimskim vojnicima koji su dolazili da ih krsti: “Budite zadovoljni svojom platom.” Luka 3,14. Dolazeći iz Jordanske pustinje, odisao je božanskim zadovoljstvom. Iako nije bio obučen u ”meke haljine”, nije bio ni “trska koju ljulja vetar” (Luka 7,25.24), nego granitna stena sa Judejskih brda. Za njega je Isus posvedočio da “nijedan izmeću rođenih od žena nije veći prorok od Jovana Krstitelja” (7,28). I apostol Pavle je bio velik kad je rekao: “A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.” Galatima 2,20. To je bila Pavlova definicija pravog zadovoljstva i on ga je smatrao najvećom nagradom na svetu.
