Daleko u Južnom Pacifiku, na spoljnoj ivici Tuamotu arhipelaga, nalazi se malo ostrvo, dugo oko tri kilometra i kilometar i po široko, po imenu Pitkern.
Ime ostrvu dao je kapetan istraživač, Karter, 1767. godine, u čast jednog od svojih kadeta. Dvadeset i dve godine kasnije, ovo je ostrvo postalo zanimljivo gotovo čitavom tadašnjem svetu, jer je odigralo važnu ulogu u dramatičnoj istoriji pobunjenika sa broda Baunti. Ostrvo je postalo njihov dom i štitilo ih dugi niz godina od onih koji su želeli da im se osvete zbog pobune. Potomci pobunjenika sa Bauntija i danas žive na tom ostrvu, ali na njemu sada nema zatvora, policajaca i suda, jer svi stanovnici žive po načelima Biblije.
Kako je tekla zanimljiva istorija pobune i pronalaženja Biblije na ovom ostrvu?
Počeci priče govore da je engleska vlada 1787. godine donela odluku da se opremi jedan brod koji će otploviti do Tahitija, tamo uzeti sadnice hlebnog drveta, i preneti ih na ostrvo Jamajku. Plodovi hlebnog drveta su trebali da posluže kao jeftina hrana za robove na američkom tlu.
Za zapovednika ovog broda određen je poručnik Viljem Blaj, nekoliko mlađih oficira, među kojima se najviše isticao Flečer Kristijan, i četrdeset i pet mornara.
Englesku su napustili 23. decembra 1787. Na Tahiti su stigli deset meseci kasnije. Tahićani su ih prijateljski dočekali i pomogli im u pronalaženju sadnica hlebnog drveta.
Do 4. aprila 1789. brodski botaničar, Nelson, uspeo je da sakupi dovoljan broj sadnica, a pored njih još i neke primerke neobične tahićanske flore. Toga dana krenuli su nazad za Englesku. Brod Baunti je napustio Matavajski zaliv. Niko tada nije naslućivao da će već nakon dvadeset i tri dana doći do pobune na brodu.
Kapetan Blaj je nedugo po isplovljavanju počeo da vrši neizdrživi pritisak na Kristijana. Postavljao mu je toliko nemoguće zahteve da je ovome, da bi ih zadovoljio, život često bio u opasnosti. Blaj ga je psovao i ružio pred celom posadom, čak ga je jednom prilikom optužio za krađu kokosovih oraha. Smanjio je obroke, kako posadi tako i oficirima. Flečer Kristijan je tada doneo odluku da pobegne s broda. Tu odluku je saopštio jednom svom prijatelju, koji ga je savetovao da bi bilo bolje da preotmu brod, jer ih je većina koji su nezadovoljni komandom kapetana Blaja.
Kristijan je prihvatio taj plan i već iste noći brod je bio u rukama pobunjenika. Kapetana Blaja i njegove pristalice su potrpali u čamac za spasavanje sa malom količinom hrane i prepustili ih na milost i nemilost ćudima mora. Uz velike napore i stradanja ovima je uspelo da doplove do ostrva Timora; kasnije su uspeli da se vrate u Englesku i daju opširan izveštaj o pobuni.
Šta se, međutim, dogodilo sa Flečerom Kristijanom i njegovim prijateljima koji su ostali na Bauntiju?
Oni su preoteti brod usmerili ka Tahitiju. Šesnaest mornara je odlučilo da ostane na Tahitiju. Drugih osam odlučili su da svoju sudbinu povežu sa Kristijanom.
Kristijan i njegovi prijatelji su znali da neće biti sigurni na Tahitiju, pa su zato otplovili sa tog ostrva, zajedno sa svojim ženama. Kristijan se oženio poglavičinom kćerkom Mi-Miti.
23. januara 1790. godine Kristijan je doplovio do ostrva Pitkern. Iskrcali su se na ostrvo i, posle pronalaska pitke vode i dovoljno hrane, odlučili su da se nastane na njemu. Ostrvo pre njih nije bilo nastanjeno. Sav tovar sa broda Baunti bio je prenet na ostrvo, sve što se moglo iskoristiti. Baunti je spaljen i potopljen kako bi mu se zameo svaki trag.
Kristijan je organizovao svoje društvo u grupe. Ostrvo je podeljeno na deset delova. Napravljene su kuće. So su vadili iz mora, bilo je dovoljno ribe, zemlja je bila iskrčena, pa su zasađene bašte i voćnjaci. Život je počeo da teče nekim normalnim tokom, ali veoma daleko od ostalog civilizovanog sveta.
Jednoga dana, pretražujući po svom mornarskom sanduku, Kristijan je pronašao Bibliju koju mu je majka spakovala pred polazak na put. To mu je bila poslednja veza sa majkom i porodicom u domovini. Znao je da ih možda više nikada neće videti zbog onoga što je uradio. Često je uzimao ovu knjigu, odlazio u jednu pećinu i tu je provodio sate i sate čitajući Sveto pismo. Ono mu je donosilo utehu i ohrabrenje. Ponekad mu se pridruživao i Džon Adams.
Za vreme ovih časova provođenih u čitanju Biblije, Kristijan je postepeno usađivao u Adamsovo srce seme evanđeoske istine, koje je kasnije značilo tako mnogo za ovog čoveka i omogućilo mu da izmeni čitav tok istorije ostrva.
U sledećih nekoliko godina trojica Kristijanovih prijatelja su se odala piću, i od tih dana su se na ostrvu ređale nesreća za nesrećom. Otimali su žene jedni drugima, tukli su se i međusobno ubijali. U razdoblju ovih nasilnih ispada nastradao je Flečer Kristijan, a Adams je bio ranjen u rame, međutim, uspeo je da se skloni. Od svih preživelih muškaraca na ostrvu, ostali su jedino Adams i Jang.
Deset godina je prošlo otkako su se pobunjenici iskrcali na ostrvo Pitkern. Džon Adams i Jang su bili jedini preživeli od petnaest muškaraca koji su se iskrcali. Uskoro je Jang umro savladan groznicom; to je bio prvi stanovnik ostrva koji je umro prirodnom smrću.
Džon Adams je sada ostao sam sa svojom porodicom, sa jedanaest udovica poginulih ljudi, i sa sinovima i kćerima svojih prijatelja. Počeo je da uviđa da na njemu počiva ogromna odgovornost i da ima dužnost da ih vodi ka boljem životu. Jednog dana, otišao je na ono isto mesto na kome je ranije sa Kristijanom proučavao Bibliju.
Ubrzo je zaspao. Kasnije je pričao: »Tada sam usnio san koji je promenio ceo moj život. Činilo mi se da pored mene stoji jedan anđeo koji me je podsećao na moj raniji život i zatim me pozvao da se pokajem i da pođem i učim decu putu Kristijanove Biblije.«
Adams je naročito voleo Kristijanovog sina, Četvrtka Oktobra Kristijana. To ime je dobio zato što se rodio jednog četvrtka u oktobru. Adams ga je počeo poučavati čitanju iz Kristijanove Biblije.
Proučavajući Bibliju, Adams je u njoj otkrio neprocenjivo blago istine i postao duhovan čovek. Upoznao se sa Spasiteljem i Njegovom ljubavlju. Nastojao je da u mlada srca oko sebe usadi ljubav i strah Božji. Molio se za njih, osnovao je školu za njih, uveo je jutarnje i večernje bogosluženje, običaj koji i danas postoji na ostrvu.
Brinuo se o potrebama svih, jednom rečju: postao je patrijarh ostrva. Zahvaljujući njegovom uticaju i uticaju Božje reči, narasla je nova generacija ostrvljana, oplemenjena blagim uticajem Svete knjige i silom Božje ljubavi.
Kad je 1808. britanski brod Topaz pristao u luku na Pitkernu, bio je to prvi brod koji je od pobune na Bauntiju došao u vezu sa potomcima pobunjenika. Kapetan Topaza bio je zadivljen onim što je video i kasnije je u Engleskoj podneo obiman izveštaj o promenjenom životu ostrvljana i plemenitom uticaju Knjige nad knjigama.
Uostalom niko od prvobitnih pobunjenika nije bio živ da podnese kaznu za sve ono što su učinili, ali je zahvaljujući uticaju Kristijanove Biblije život na ostrvu krenuo pozitivnim smerom.
Dok su prolazile godine, sve je poznatiji postajao u svetu položaj Pitkerna i njegova uzbudljiva istorija. Ostrvljani su tako putem pisanih poruka došli u vezu sa revnim istraživačima Biblije, i ubrzo oduševljeno prihvatili pravi biblijski dan sedmičnog odmora i nadu u skori Hristov dolazak. Zbog toga je do danas jedan od najlepših zvukova na ostrvu ostao za sve žitelje zvuk zvona koje ih poziva u crkvu na proučavanje Biblije.
Ostrvo Pitkern danas ima svoju jednostavnu upravu. Na njemu postoji samo jedna crkva u kojoj se čuva Biblija Flečera Kristijana, jedna pošta i jedna škola, ali zato nema zatvora i kriminalaca. Stanovnika ima oko sto tridesetak i svi oni veruju u spasenje kroz Isusa Hrista.
Mnogi brodovi na putu za Australiju zaustavljaju se kod Pitkerna. Stanovnici ovog ostrva ih obično ispraćaju predivnim duhovnim pesmama koje mnogim putnicima ovlaže oči suzama. Veličanstvena svetlost koja danas obasjava srca potomaka nekadašnjih pobunjenika sa broda Baunti, uliva novu nadu svima koji dolaze s njima u dodir.
