Vekovi se obeležavaju herojima, a ličnosti herojstvom. Hrišćanski heroizam znači vladanje nad sobom prema načelima Božje Reči. Heroji su oni mladi ljudi i žene koji umeju da vladaju sobom, čije su odluke čvrste i namere nepokolebljive. Oni su neprekidno budni i traže Hristovo prisustvo u svakodnevnim dužnostima i poslovima. Svaki mladić i devojka mora da bije svoju ličnu bitku za pobedu nad sobom, ali ni Bog ne može da nas učini herojima ako ne tražimo njegovu pomoć i saradnju.
Heroizam znači daleko više od fizičke snage. On znači da “reč Božja u vama stoji” i da ste “nadvladali nečastivoga”. 1. Jovanova 2,14. Biblijski heroizam znači um koji je navikao da misli jasno i trezveno prema načelima „zdravog duha u zdravom telu”. Hrišćanski heroizam znači posedovanje božanske prirode i vernost Božjim zahtevima do kraja. Heroizam pita za put, a ne za cenu, i kao što se magnetska igla drži severa, tako se heroizam drži pravde makar se nebo srušilo. Herojske ličnosti se ne mogu ni kupiti ni prodati. Verni i pošteni do srži, oni zastupaju istinu čvrsti kao stena i svojim primerom svetle onima koji su u tami.
Mnogi zanemaruju male dužnosti zato što su male, ali hrišćanski heroizam znači vernost u najmanjoj stvari. Vođeni pravim načelima u malim stvarima, četvorica mladića na vavilonskom dvoru stvorili su navike, navike su formirale karakter, a karakter je odlučio njihovu sudbinu za sva vremena. Bog je doveo Danila i njegove drugove u vezu sa velikim ljudima Vavilonskog carstva da bi ih upoznao sa pravim načelima herojske religije. Njihovo herojsko ispunjavanje malih dužnosti donelo im je visoko priznanje i zvanje heroja hrišćanskih načela.
Kako se postaje heroj hrišćanskog zvanja? Danilo je od roba postao slobodnjak i od sluge gospodar onog trenutka kada je “u srcu odlučio da se neće okaljati kraljevim jelima i vinom s njegova stola”. Danilo 1,8. Pravo herojstvo počinje u srcu skriveno od bilo čijeg pogleda osim Božjeg. Danilova biografija počinje podacima da je bio dete iz porodice judejskih careva, ali to nije bila osnova za njegovu odluku. Međutim, njegova odluka govori da je bio vaspitan u duhu vernosti Božjim načelima prave trezvenosti i umerenosti.
Kao student na vavilonskom univerzitetu cara Navuhodonosora, zajedno s ostalim jevrejskim studentima smatran je članom carske kuće sa posebnim prednostima. Trebalo je da se hrani za carskom trpezom za sve vreme školovanja, koje je trajalo tri godine, a onda da “stoji pred carem” (Danilo 1,5). Ali ovaj budući heroj vere znao je da je hrana i piće sa carskog stola simbol sjedinjenja sa carem i njegovom neznabožačkom religijom. Suočen sa idolopokloničkim bogosluženjem, Danilo je odlučio da ostane veran Bogu i sjedinjen s njegovom silom i mudrošću.
Iako je hrana sa carevog stola značila carevu naklonost prema ovim mladićima i brigu za njihov fizički i duhovni napredak, pre iznošenja na sto ona je posvećivana idolima i služila se u čast vavilonskih bogova. U ovakvom slučaju, vernost prema jedinom Bogu zabranjivala je Danilu i njegovim drugovima da je prihvate. Čak i sama želja za tom hranom značila bi odricanje od vere i gaženje načela Božjeg Zakona. Osim toga, iz roditeljskog doma Danilo je poneo prava načela trezvenosti i umerenosti u ishrani. Bio je svestan svoje odgovornosti Bogu za sve urođene i stečene sposobnosti tela i duha.
Pripreme za pretapanje Danila i njegovih drugova u podanike ovog neznabožačkog carstva i religije bile su smišljene i postupne. Upravitelj dvora im je najpre nadenuo vavilonoka imena. Danilo je postao Valtasar, ali promena imena nije mogla da promeni njegov karakter. Jevrejsko ime Danilo značilo je “Bog je moj sudija”, i Danilo nije izneverio nade svojih roditelja.
Stupajući u dvor svojih pobednika, Danilo se nije osećao kao pobeđen. Bio je voljan da sluša sve one koji su imali pravo da mu zapovedaju, ali nije dozvoljavao da ga iko skrene s puta dužnosti, pravde i istine.
Danilovi novi gospodari brzo su uvideli da ga nikakva pretnja silom neće odvojiti od biblijskih načela koja je usvojio u roditeljskom domu. Iako je to moglo značiti uvredu za cara i gubitak čak i života, Danilo je odlučio da ostane veran božanskim prirodnim i moralnim principima. Mogao je naći mnoga izvinjenja za skretanje od svoje privrženosti jednostavnosti i umerenosti, ali ih on nije tražio. Strah Božji bio je temelj njegovog herojskog držanja pred opasnošću. “Danilo je u srcu odlučio da se neće okaljati kraljevim jelima i vinom s njegova stola, pa zamoli dvoraničkog starešinu da ga poštedi te se ne okalja.” Danilo 1,8.
Ni u jednom trenutku Danilo nije postupao nepromišljeno. On nije želeo da se istakne niti je hteo da bude osobenjak. Jedino što je tražio bilo je da ne uvredi Boga. Znao je da bi i najmanje odstupanje od principa oslabilo njegove moralne snage. Zato se čuvao prvog pogrešnog koraka, i nije zažalio. Njegovo herojstvo bilo je bogato nagrađeno.
Mnogo kasnije, u dubokoj starosti, napisao je u svojoj knjizi: “I dade Bog Danilu te naće milost i ljubav u starešine nad dvoranima.” Danilo 1,9. Svoj uspeh Danilo nije pripisao sebi nego Bogu. Bilo je to njegovo herojstvo, ali on ga je nazvao Božjom milošću! Uzimajući “povrće za jelo” i “vodu za piće”, postao je sa svojim drugovima “lepši i ugojeniji nego svi dečaci koji jeđahu od kraljevih jela”. Danilo 1,12.15. A kad je došlo vreme polaganja ispita pred carem, “u svemu mudrom i umnom o čemu ih ispitivaše kralj, nađe se da su deset puta vrsniji od svih”. Danilo 1,20.
Svojom razboritošću i pravednošću, čistotom i dobrotom u svakodnevnom životu Danilo je dokazao da je veran principima naučenim u detinjstvu. Veran i odlučan, on se potčinio božanskom vođstvu, tako da je Bog mogao kroz njega da izvede svoje namere.
Danilov život je ilustracija onoga šta sačinjava posvećen karakter. On je lekcija za sve nas, naročito za mlade. Striktno usaglašavanje sa Božjim zahtevima je blagotvorno za zdravlje duha i tela. Da bismo postigli visok moralni i intelektualni nivo, potrebno je da tražimo od Boga snagu da poštujemo strogu uzdržljivost u svim životnim navikama. U iskustvu Danila i njegovih drugova vidimo trijumf principa nad iskušenjem apetita. Njihov primer pokazuje da mladi ljudi, držeći se religioznih principa, mogu da pobede želje tela i da ostanu verni Božjim zahtevima, bez obzira na cenu.
Najveća potreba sveta je potreba za ljudima — ljudima koji se ne mogu ni kupiti ni prodati, ljudima koji su iz dubine duše verni i poslušni, ljudima koji se ne boje da nazovu greh njegovim pravim imenom, ljudima čija je savest verna dužnosti kao magnetska igla polu, ljudima koji će se držati pravde makar se i nebo srušilo.
Uspeh ne dolazi slučajem niti zdravlje srećom. Herojstvo se ne stiče preko noći, ali nagrada traje večno.
