Razmatranje Božjeg načina komuniciranja s nama

Sveto pismo i priroda zajedno pružaju čitavo bogatstvo dokaza o Stvoritelju koji voli

Bog želi da nam obznani Sebe. On to čini na bar tri načina: (1) preko svog Sina Isusa Hrista; (2) kroz rad Duha Svetog; (3) u svojoj pisanoj Reči.

Sveto pismo dalje ukazuje da se Bog može isto tako objaviti i preko onoga što je stvorio. Ovo se da zaključiti iz Rimljanima 1,20: „Jer što se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.“ Interakcija ova dva izvora otkrivenja – Svetog pisma i Božje „druge knjige“, prirode – predmet su vredan razmatranja.

Razmatranje Božjeg načina komuniciranja s nama

Da li je Bog u stanju da prenese istinu ljudskim bićima? Jesu li ljudska bića sposobna da razumeju ono što im Bog saopštava?

Iznenađuje, ali prosečni hrišćanin malo razmišlja o ovim pitanjima. To je verovatno zato što je, kako beleži hrišćanski filozof Ronald Neš, istorijsko hrišćanstvo dve stvari – „i razumljivo otkrivenje Boga, i božanski datu ljudsku sposobnost da spozna transcendentnog Boga posredstvom istinitih propozicija.“ [1] Međutim, ideja da Bog može i da je komunicirao sa nama otvoreno u Bibliji nije nešto što se uzima zdravo za gotovo ili uglavnom prihvata od strane mnogih intelektualaca, uključujući liberalne biblijske naučnike.

Jasno je da sopstveno svedočenje same Biblije potvrđuje da Bog može i da je komunicirao sa nama preko Svetog pisma. Preko 1600 stihova u engleskoj Bibliji (KJV izdanje) počinje izrazom: „Govori Gospod…“ A prema 2. Timotiju 3,16.17: „Sve je pismo od Boga dano i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi. Da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen.“

Ima ipak takvih koji osporavaju kvalitet i/ili tačnost tih informacija. Neki vole da stave poseban naglasak na „ljudski“ elemenat. Oni ukazuju da, pošto je sve ljudsko pogrešivo, ta pogrešivost mora na neki način bila preneta i na pisanje Svetog pisma, tako da ono, mada ga nazivamo Rečju Božjom, mora bar donekle biti umrljano zbog prolaska informacija od Boga kroz ljudski kanal. Neto efekat ovakvog načina razmišljanja jeste otvaranje vrata za sledeće tumačenje: kad god naiđemo na neki navodni „problem“ ili „konflikt“ između Biblije i nauke, mi možemo zanemariti taj konflikt kao nesrećnu posledicu ljudske dimenzije Svetog pisma.

Opasnost od takvog rezonovanja ogleda se u tome što ono podriva poverenje u Bibliju kao Božju reč. Ovde nije reč o poricanju postojanja ljudskog elementa. Pitanje ipak ostaje da li je naš „nepotpomognuti razum“ osposobljen ili u stanju da razazna ono što mu Bog sopštava. Da li ljudska bića mogu da sude o Svetom pismu? Da li je nepotpomognuti ljudski razum dovoljan da donosi takav sud? Kad bismo sedeli u crkvi i neko nas upitao da li ljudi treba da budu zavisni od Boga, većina od nas smesta bi odgovorila DA. Ipak, tokom radne sedmice, prirodna sklonost je da živimo, radimo i mislimo kao da smo nezavisna stvorenja. Činjenica je da je pojava greha u našem svetu pogodila sve aspekte ljudskog postojanja. A to uključuje i ljudski um.

Dejstvo greha na ljudski razum

Mi uglavnom priznajemo da je greh uneo neke duboke promene u naš svet; najočiglednije su, možda, propadanje i smrt (videti Rimljanima 8). Međutim, nije samo naše fizičko telo bilo pogođeno grehom, nego i naš um. To znači da je naša sposobnost da rezonujemo takođe bila narušena. „U svom grešnom stanju, sa oslabljenim sposobnostima i ograničenim shvatanjem, mi smo nesposobni da ih pravilno protumačimo. Nama je potrebno potpunije otkrivenje Božjeg bića, koje nam je sam Bog dao u svojoj pisanoj Reči“ (Vaspitanje, str. 14). Naravno, mi kao hrišćani uglavnom priznajemo da nam je Božji Duh potreban svakoga dana, i shvatamo da treba da prizivamo Boga u pomoć tokom dana da bismo živeli životom koji On odobrava – da donosimo ispravne odluke koje će biti u skladu sa Njegovim karakterom i voljom. Mi često propuštamo da razmotrimo šta sve to podrazumeva. Pozvati Svetog Duha u naše srce i um tako da možemo razmišljati i raditi slično Hristu, znači da će Duh prirodno imati uticaja na proces našeg mišljenja i rezonovanja. Zaista, nama je potrebna sila Božjeg Svetog Duha da bi nam pomogla da ispravno rezonujemo o stvarima. Kako to primećuje teolog Gerhard Hejzel (Hasel): „Ljudski razum je takođe podložan grehu i njegovim … posledicama (po intelekt) jer ne postoji neki neutralan oblik rasuđivanja. Razumu je potrebna svetlost i svedočantvo božanskog otkrivenja.“ (Gerhard Hasel, Biblical Interpretation Today, Washington, D.C.: Biblical Research Institute, 1985), str. 96)

Srećom, činjenica da je ljudski razum pogođen grehom ne znači da su i istina ili logika pogođene ili da se istina ne može otkriti ni razumeti. Neš ukazuje: „Greh ne narušava istinitost nečega poput tablice množenja… Greh može ograničiti sposobnost ispravnog rezonovanja, ali ne može naškoditi zakonima verodostojnog zaključivanja.“ (Nash, 109) To će reći, pad u greh ne ometa zakone razuma, nego samo naše sposobnosti da primenjujemo te zakone.

Radosna vest glasi da, uprkos tome što je moć našeg razuma oslabljena grehom, Bog nas preko Svetog Duha i svoje pisane Reči osposobljava da savladamo nedostatke koje je nametnuo greh. Ipak, mi moramo iskoristiti tu pomoć. „Da bi se spoznala istina, um je neophodan, ali ne i dovoljan. Prema Avgustinu, stvorena svetlost ljudskog intelekta potrebuje neku spoljnu svetlost. Čak ni stvorena razumljiva svetlost ne bi bila u stanju da objasni ljudsko poznanje stalnog, nerazlučivog i aktivnog prisustva Božjeg. Mi ne smemo razmišljati o formama kao da su ljudima date jednom za svagda. Mada su forme deo racionalne strukture ljudskog uma i tu pripadaju na osnovu toga što smo stvoreni po Božjem liku, duša nikada neće prestati da zavisi od Boga što se tiče znanja.“ (Nash, 89)

Teolog B.B. Vorfiled ističe nešto slično: „Pošto je Bog tako stvorio čoveka, On ga nije u deističkom smislu prepustio samom sebi, već neprestano unosi u njegovu dušu sadržaje svojih istina koje čine razumljivi svet. Duša je stoga u neprekidnoj zajednici sa Bogom, i u skupu razumljivih istina koje Bog otkriva, vidi Boga.“ [2]

Uloga Svetog Duha u razumevanju Pisma

Pošto je greh nepovoljno uticao na našu sposobnost shvatanja Božjeg pisanog otkrivenja, Elen Vajt savetuje: „Kad god se istraživanju Biblije prilazi bez molitve, bez skromnog duha spremnog d primi pouku, čak i najjasniji i najjednostavniji, ali i oni najteži tekstovi biće sasvim pogrešno shvaćeni“ (Velika borba, str. 505). I opet: „Bibliju nikada ne treba proučavati bez molitve. Samo Sveti Duh može nas osposobiti da osetimo važnost onoga što se lako razume, ili nas sprečiti da iskvarimo istine koje su teške za razumevanje. Služba nebeskih anđela ogleda se u pripremi našeg srca da shvati Božju reč, tako da budemo oduševljeni njenom lepotom, upozoreni njenim opomenama, oživljeni i ojačani njenim obećanjima“ (Isto, str. 580).

Razum, Sveti Duh i priroda

Mnogi će možda tvrditi da se samo po sebi razume da je Sveti Duh potreban ako hoćemo da ispravno tumačimo Pismo. Ali sta je sa prirodom? Pominjući svetlost koju su Adam i Eva posedovali pre pada, Elen Vajt je zapisala da je ta svetlost ne samo rasvetljavala njihovo okruženje u fizičkom smislu nego i njihovu sposobnost da proniknu u „karakter“ i „dela Božja“ (U potrazi za boljim životom, str. 289). Posle pada oni su izgubili svetlost, a uticaj tog gubitka osećamo čak i danas.

„Oni više nisu mogli da je pravilno čitaju, nisu mogli da raspoznaju Božji karakter u Njegovim delima. I danas, isto tako, čovek nije u stanju da sam pravilno čita pouke iz prirode. Ako ga u tome ne vodi božanska mudrost, uzdizaće prirodu i prirodne zakone iznad Božje prirode. To je razlog što čisto ljudske misli u odnosu na nauku, tako često protivreče učenjima iz Božje reči. Međutim, za one koji primaju svetlost Hristovog života, priroda je opet rasvetljena. U svetlosti koja blista sa krsta možemo pravilno da protumačimo pouke iz prirode“ (Isto, 289).

Na drugom mestu ona slično ističe: „Oni koji duboko proučavaju nauku primorani su da u prirodi prepoznaju delovanje bekrajne sile. Ali čovekovom nepotpomognutom razumu učenje prirode može izgledati samo protivrečno i razočaravajuće. Jedino se u svetlosti otkrivenja ono može ispravno pročitati.“ „Verom poznajemo (u engl., razumemo)“ (Jevrejima 11,3).

Uvidjajući da nam je potrebno vodjstvo Svetog Duha kad pokušavamo da razumemo prirodu, moramo imati na umu, kad pokušavamo da razaznamo Božju poruku u Njegovoj drugoj knjizi, da ona nije stigla do nas u svom prvobitnom, prastarom stanju. Prema Bibliji, sve što je Bog stvrorio bilo je u početku “veoma dobro.” Ipak, priroda je upropašćena usled greha – ona nije više onakva kakva je trebalo da bude po Božjoj nameri. Prema rečima Elen Vajt: „Priroda još i sada govori o svom Stvoritelju. Ali, ta su otkrivenja nepotpuna i nesavršena. U svom grešnom stanju, sa oslabljenim sposobnostima i ograničenim shvatanjem, mi smo nesposobni da ih pravilno protumačimo. Nama je potrebno potpunije otkrivenje Božjeg bića, koje nam je sam Bog dao u svojoj pisanoj Reči“ (Vaspitanje str. 14)

„Pogrešni zaključci, doneseni na osnovu činjenica zapaženih u prirodi, doveli su do prividnog sukoba između nauke i otkrivenja; u nastojanju da se ponovo uspostavi sklad, prihvaćena su tumačenja Pisma koja potkopavaju i razaraju silu Božje reči… Da bismo objasnili Njegova dela, moramo li činiti nasilje nad Njegovom Rečju?“ (Isto, str. 116).

Očigledno, mi ne treba da koristimo drugu Božju knjigu kako bismo podrivali prvu. Prema shvatanju Elen Vajt, kada se i Sveto pismo i priroda ispravno razumeju, ne može biti sukoba izmedju njih.

„Onaj koji je stekao saznanje o Bogu i Njegovoj reči putem ličnog iskustva, ima pouzdanu veru u božansku prirodu Svetog pisma. On je uveren da je Božja reč istina i on zna da istina nikada ne može da protivreči sama sebi. On ne ispituje Bibliju ljudskim, naučnim mislima, on ove misli ispituje nepogrešivim merilom. On zna da u pravoj nauci ne postoji ništa što može da se suproti učenju Reči, jer obe imaju istog Tvorca; pravilno razumevanje jedne i druge dokazaće mu da su u skladu. Sve što se u takozvanom naučnom učenju suproti svedočanstvu Božje reči, samo je ljudsko nagađanje“ (U potrazi za boljim životom, str. 289.290).

Korišćenje obeju Božjih knjiga

Različita su gledišta o stepenu autoriteta i pouzdanosti Božje pisane Reči za nas. Medjutim, činjenica da je naša sposobnost rezonovanja narušena grehom i da zavisimo od Božje sile za valjano razumevanje Pisma, trebalo bi da nas upozori da ne umanjujemo ni autoritet ni pouzdanost Božje reči. „Biblija i samo Biblija treba da bude naš kredo, jedino sredstvo sjedinjavanja; svi oni koji se priklanjaju ovoj svetoj Reči biće u medjusobnoj harmoniji. Naša sopstvena gledišta i ideje ne smeju kontrolisati naše napore. Čovek je pogrešiv, ali je Božja reč nepogrešiva… Uzdignimo zastavu na kojoj je ispisano: „'Biblija, naše pravilo vere i života'“ (Selected Messages, knjiga 1, str. 416).

Komentari Elen Vajt o povezanosti i interakciji dve Božje knjige slični su sadašnjoj argumentaciji u oblasti arheologije. Izvesno vreme vodila se rasprava o ulozi pisanih tekstova naspram predmeta materijalne kulture (komadići glinenog posudja, ostaci gradjevina, alatke, oružje, predmeti vezani za proizvodnju hrane i tekstila i njihova upotreba, itd.). Neki smatraju da su materijalni predmeti bolji izvor za rekonstrukciju prošlosti zato što tekstovi mogu biti izvrnuti i pisani mnogo kasnije od odredjenog dogadjaja da bi bili od koristi. Materijalni predmeti, s druge strane, „savremenici“ su datog dogadjaja te ne postoji mogućnost stvaranja predrasuda kao u slučaju tekstova. Naučnici pak koji svoj rad temelje na tekstovima tvrde da su tekstovi važniji od „nemih“ materijalnih predmeta zato što obezbedjuju saznajne informacije – direktan kanal u razmišljanje ljudi u prošlosti. Ti naučnici smatraju da putem raznih oblika naučne analize, kakva je tekstualna kritika, mogu na adekvatan način nadoknaditi slabosti teksta. Slična rasprava postoji izmedju naučnika i teologa: Da li o Bogu više govori priroda ili Sveto pismo?

U arheologiji, naučnici koji svoj rad temelje na tekstu izgleda odnose pobedu u ovoj raspravi. To možda ne iznenadjuje laike koji bi više voleli da imaju pisani dokument iz prošlosti nego čitavu gomilu nemog kamenja. Činjenica je da je uprkos napretku antropološke i arheološke teorije, čija je svrha da izvuče informacije iz nemih materijalnih predmeta, još uvek teško dospeti do uma drevnih ljudi samo preko njihovih materijalnih predmeta. Obično se smatra da su kvalitet i priroda informativnog sadržaja bolji u pisanom tekstu. Jedan od razloga jeste taj što je većina tekstova pisana u nameri da se saznajne informacije prenesu (otkriju, ako hoćete) iz jednog uma u umove drugih ljudi.

Kao arheolog, kad pronadjem neki materijalni predmet, ja pokušavam da odredim ko ga je napravio, kako je napravljen, koja mu je bila svrha, itd. Mada verujem da sam u stanju da dosta dobro odgovorim na ta pitanja, smatram da bi mi mnogo više koristilo da mi je neki stari zanatlija ostavio kakav pisani dokument koji bi se odnosio na ta pitanja. Volim da imam i materijalni predmet i tekst, pri čemu me tekst upućuje na to kako i zašto je materijalni predmet napravljen.

Priroda je na neki način analogna arheološkim predmetima. Naučnik koji veruje može pretpostaviti da je Bog autor prirode i da priroda zaista otkriva nešto o svom Tvorcu. Medjutim, informacije izražene kroz prirodu nisu izričite; potrebno je mnogo zaključivanja putem dedukcije da bi se utvrdilo njihovo značenje. Priroda se bolje shvata uz pomoć pisanog materijala.

Ljudski dokumenti, po opštem priznanju, mogu biti nepouzdani. U Svetom pismu, medjutim, imamo Reč nepogrešivog Stvoritelja koja nas vodi u razumevanju našeg sveta. Kao i u arheologiji, možda ima takvih koji smatraju da je materijalni predmet (u ovom slučaju, priroda) značajniji od teksta (u ovom slučaju, Biblija). Ali mora se postaviti pitanje: „Da li su Božja prvobitna namera i prevashodni cilj u stvaranju prirode bili da otkrije Sebe svemu stvorenom?“ Ovo izgleda neverovatno iz više razloga.

Prvo, pre pada u greh ljudski rod je imao direktan pristup svom Stvoritelju, tako da posredno otkrivenje (materijalno/priroda ili pisano), nije bilo neophodno.

Drugo, rečeno nam je da je prvenstveni cilj stvaranja Zemlje bio da se ona naseli. Da se Tvorčeva ruka otkriva u Njegovom delu možda je bilo neizbežno, ali je to od sekundarnog značaja. Posle pada, pak, kad više nije bilo direktnog pristupa Bogu, ti uzgredni pokazatelji poprimili su i novu ulogu i značaj.

Treće, izgleda da je otkrivenje putem prirode bilo narušeno usled pojave greha.

Četvrto, da je namera bila da priroda bude potpuno i zadovoljavajuće otkrivenje Boga, onda Bog ne bi slao dodatna, kasnija otkrivenja i preko svog Sina i preko pisane Reči.

I konačno, postoji kvalitativna razlika između informacija sadržanih u Božjoj pisanoj Reči i onih u Njegovoj drugoj knjzi. Pisano otkrivenje sadrži stavove, ono je saznajno, dok prirodno otkrivenje to nije.

Drugim rečima, ono se neposredno obraća našem umu sa ciljem da nam prenese informacije o Bogu.

Mada bi bilo lepo videti kako se svi sukobi između prirode i Pisma razrešavaju, ipak treba postaviti pitanje: „Da li sve navodne sukobe treba razrešiti?“ Bilo koje verovanje u natprirodno sudariće se sa naukom pre ili kasnije. Na tečaju za fiziologiju, imali smo jedan odsek za abnormalnu fiziologiju. Kad sam video koliko stvari mogu da krenu pogrešnim tokom, kako je lako da krenu pogrešno i, konačno, kako je neizbežno da ćemo svi umreti, bio sam pod silnim utiskom da smo strašno i „divno sazdani“ (Psalam 139,14). Sve sam više osećao da svi oblici života potrebuju Božju moć koja ih održava.

Mala čuda kao što su pretvaranje vode u vino ili vaskrsavanje umrlog čoveka isto su toliko neprihvatljiva iz naučne perspektive kao i ona veća, poput razdvajanja Crvenog mora ili sveopšteg potopa. Neki ljudi koji žele da budu prihvaćeni od strane naučnika dok se istovremeno čvrsto drže svoje vere izgleda crtaju zaštitne krugove oko nekih natprirodnih događaja, a bacaju sumnju na ostale koji ugrožavaju konvencionalno shvatanje njihove specijalnosti. To čini da deluju nedosledno u svojoj primeni Pisma. Možda bi bilo lakše jednostavno priznati da će sa ove strane večnosti biti mnogo pitanja na koja nećemo moći da odgovorimo – mnogo problema za koja se ne mogu lako naći rešenja. Umesto da se zadržavamo na problemima koje ne možemo da rešimo, ustanovio sam da ima mnogo pozitivnih dokaza i u Svetom pismu i u prirodi koji upućuju na Stvoritelja punog ljubavi.

_______________________________

(Randal V. Junker)