Ako nekada budete putovali brodom za Havajska ostrva, društvo će vam verovatno praviti zlatno-smeđe ptice, malo veće od drozda, koje graciozno lebde jedva pokrećući svoja duga krila. To su zlatne zviždovke.
Zlatna zviždovka (Pluvialis fulva) je veoma privlačna ptica. Gnezdi se u severnoj Aljasci, a s jeseni leti na jug preko planinskih vrhova sve do obala Tihog okeana. Tada, umesto de sledi obalu, kao što bi se moglo očekivati, ona odvažno jurne preko širokog okeana, leteći u jednom dahu preko 4000 km do Havaja. Međutim, ne ostaju tamo sve zviždovke. Neke od njih lete do ostrva Samona ili drugih ostrva tog područja, a neke čak i do Novog Zelanda.
Kako zviždovke znaju da se negde u toj nepreglednoj vodenoj površini nalazi kopno? Mlade ptice ne slede iskusne vođe; svaka se oslanja na sebe. One ne lete tek tako, dok ih slepa slučajnost ne dovede do zemlje, jer bi to moglo da bude fatalno po njih. Naime, zviždovke za vreme leta ne uzimaju nikakvu hranu i zato gube dobar deo svoje telesne težine. Ako bi slučajno promašile Havajska ostrva vrlo brzo bi uginule od gladi i iscrpljenosti.
Drugi deo zviždovki kreće se prema istoku uzduž severnih kanadskih obala, sve do ostrva Nova Škotska. Odatle ove ptice polaze prema obalama Južne Amerike, preduzimajući tako let koji je po dužini sličan onome što ga preduzimaju njihove posestrime u području Tihog okeana. Putovanje završavaju u kontinentalnom delu Argentine, gde provode zimu.
Međutim, ptice koje se sele na ovaj način, pripadaju samo starijem delu jata. Njihovi potomci, koji su došli na svet u toku proteklog leta, ne polaze s njima. Umesto toga, mladunci ostaju u arktičkim tundrama još mnogo sedmica posle odlaska roditelja. Tada, uoči nailaska jesenjih snežnih oluja, naglo napuštaju svoja boravišta i lete pravo na jug preko kontinentalnog dela Severne i Južne Amerike da bi se pridružile svojim roditeljima u pampasima Argentine.
Kad na severu ponovo grane proleće (na jugu je tada jesen), zlatne zviždovke, i stare i mlade, zajedno kreću na sever, leteći nazad na Arktik najkraćim putem, preko kontinenta.
Jedna druga ptica, polarna čigra (Sterna paradisaea), poznata je po tome što preduzima najduže putovanje od svih živih bića – 36.000 kilometara. Pošto provede skoro četiri meseca u arktičkim predelima Amerike, Evrope i Azije, uživajući u zracima Sunca koje nikad ne zalazi, ona leti na jug, na Antarktik, da ponovo na svetlosti večnog dana provedu sledeća četri meseca.
Ne možemo ovde raspravljati o načinu na koji lete čigre koje žive u Aziji, jer je vrlo teško doći do pouzdanih podataka o tome. Ali, u Severnoj Americi i Evropi, one slede liniju okeanske obale, leteći jednako na jug. To znači da ptice koje se gnezde u severnoj Kanadi prvo slede rečne tokove da bi stigle do obala Atlantika. Tek odatle kreću na jug do svojih zimskih boravišta.
Neki smatraju da deo ovih ptica prilikom migracije na jug leti atlanskom obalom, a vraća se na sever pacifičkom, ali je to za sada još uvek teško dokazati, jer nema dovoljno podataka. Bilo kako bilo, osim u sezoni parenja, polarna čigra se može videti u letu iznad svih okeana, bez obzira koliko je udaljena najbliža obala.
Možda se u vezi s njihovom migracijom najviše zapaža činjenica da, bez obzira gde se nalazi, severno ili južno od ekvatora, svaka od njih instiktivno zna kada je vreme da se vrati na Arktik radi podizanja nove generacije.
Naučnici su stvorili mnogo teorija o misterioznom kretanju ovih ptica, ali nijedna od njih nije dala zadovoljavajuće odgovore na sva pitanja. Njihova migracija još uvek predstavlja jednu od nerešenih tajni prirode.
Ptice astronomi
Još jedan poduhvat zaslužuje pažnju. To je selidbeni let sive grmuše (Sylvia borin), ptice pevačice iz centralne Evrope. Ova ptica prvo leti u smeru jugoistoka dok ne stigne u istočni deo Mediterana. Tu naglo menja smer i leti ravno na jug, prema jezerskom području centralne Afrike. Šta nagoni tu pevačicu da bira tako neobičnu maršrutu?
Jedan naučnik je došao do zaključka da se grmuša upravlja prema zvezdama, jer je poznato da leti samo noću. Mnogi su ga ismejavali, ali je on bio uporan u svojim istraživanjima. U leto je pokupio grmušina jaja iz jednog gnezda i stavio ih u inkubator. Ptiće koji su se izlegli, othranio je u prostoriji koja je bila osvetljena veštačkim svetlom, tako da nisu nikada videli ni dnevno svetlo, ni nebo, ni zvezde.
Jedna od ptica je dobila ime Džoni. Kada je došlo vreme seobe sivih grmuša, Džoni je postala vrlo uznemirena. Odneli su je u planetarijum gde su na plafonu bila postavljena svetla u obliku zvezdanog neba kakvo je u prirodi u to doba godine. Pustili su je iz kaveza. Pogledala je oko sebe i poletela preko dvorane u smeru jugoistoka. Eksperiment je bio ponovljen još nekoliko puta s istim ishodom.
Sledeće noći Džoni je opet bila odnesena u planetarijum. Ovoga puta su zvezde bile tako nameštene da predstavljaju nebo Egipta u to vreme. Ptica je pogledala oko sebe i poletela prema jugu, kao da se zaista nalazi u Egiptu. Po svemu se moglo zaključiti da se upravlja prema zvezdama.
Kada su je sledeći put pustili, zvezdano nebo u planetarijumu je bilo slično nebu iznad ruskih stepa, hiljade kilometara prema istoku. Džoni je ponovo poletela ravno prema “Egiptu”. Mnogo puta su naučnici menjali položaj zvezda u planetarijumu, i ptica je svaki put letela u smeru “Egipta”; u smeru koji su joj pokazivale “zvezde” u planetarijumu.
Eto, u tome je rešenje zagonetke! Ptica koja nikada u životu nije videla ni jednu zvezdu nepogrešivo se upravljala prema njima! Ali, kako njen minijaturni mozak može da raspoznaje položaj zvezda, iako ga vidi prvi put? Nauka je nemoćna da pronađe rešenje ovog problema.
Izvor: Čudesa Stvaranja, Harold V. Klark
