Pretpostavimo da ste pronašli sat
Pretpostavimo da ste dok ste šetali naišli na granu naslonjenu na drvo. Da li je to dokaz dela inteligentnog bića? Ne mora da znači. Grane se često lome sa drveta, i ponekad padnu ostajući naslonjene na drvo.
Pretpostavimo sad da naiđemo na grane tako naslonjene jedna na drugu da bi u slučaju da se jedna pomeri ostale pale na zemlju. Drugim rečima, sve tri grane su morale istovremeno da se nađu u tom položaju. Verovatnoća da se tako nešto može dogoditi je izuzetno mala. Većina ljudi bi pomislila da je neko morao da izgradi taj tronožac.
Dve odlike nam govore da je u nastajanju tronošca učestvovalo inteligentno biće: složenost i funkcionalna nezavisnost. Tronožac je složen jer ima tri dela. On je funkcionalno nezavisan jer će se uklanjanjem bilo kog njegovog dela tonožac porušiti. Struktura sastavljena od tri ili više dela, koji istovremeno moraju da se slože, najviše govori o inteligentnom dizajnu. Iako neko i dalje može da tvrdi da je takva struktura mogla da nastane slučajno, većina ljudi bi veoma teško mogla da poveruje u to tumačenje.
Može li ovakav argument da se primeni na prirodu? Ako može, vidimo li dokaze u prirodi koji dokazuju da postoji inteligentni dizajn?
Argumenti iz dizajna
Pismo govori da Bog može da se vidi u prirodi: “Jer što se na njemu ne može vidjeti, od postanja svijeta moglo se poznati” (Rimljanima 1:20). Vekovima je biblijska ideja da je priroda proizvod Tvorčevog inteligentnog dizajna bila prihvaćena bez ikakvog pitanja i kontroverze. Vilijam Pejli je dao takav argument.
Pejli i argument iz dizajna. Pejli je tvrdio da priroda obiluje karakteristikama koje dokazuju da iza njih stoji inteligentni dizajn. Nazvao ih je “izumima” i uporedio ih sa uređajima ili mašinama koje su ljudi napravili.
Pejlijeva najčuvenija ilustracija govori o satu. Pretpostavimo da ste pronašli sat i da ga nikada ranije niste videli, rekao je. Zar ne biste pomislili da je neko napravio sat, koji je služio nekoj svrsi, čak i da ne znate šta bi ona mogla da bude? Slično, mnogi delovi živih organizama deluju kao mašine. Ako možemo da tvrdimo da su mehaničke naprave dokaz inteligentnog dizajna, trebalo bi takođe da prepoznamo dokaze koji govore o Dizajneru kada vidimo slične karakteristike u živim organizmima. Prema Pejliju, karakteristike dizajna koje se mogu videti u prirodi upućuju na Božanskog Dizajnera.
Čarls Darvin i argument protiv dizajna. Čarsl Darvin, međutim, nije mogao da prihvati Pejlijev argument. Rekao je da iako mu se argument čini privlačnim, on ne bi mogao da okrivi Boga za stvaranje svog zla koje se može videti u prirodi. Predložio je ideju da je Bog toliko udaljen od prirode da nije odgovoran za stanje prirode i da ta priroda ne upućuje na Dizajnera. Darvin je predložio da je to bio jednostavan proces prirodne selekcije koji se mogao videti u adaptivnim karakteristikama živih organizama.
Da li je Darvinov argument ispravan? Darvin je sam rekao šta može da ospori njegovu teoriju. U šestom poglavlju knjige Poreklo vrsta, rekao je: “Ako je moguće pokazati da bilo koji kompleksan organ nije mogao da se formira kroz brojne uzastopne, male modifikacije, onda bi to u potpunosti opovrglo moju teoriju.”
Darvin je tvrdio da on ne može da nađe takav slučaj. Drugi su rekli da su našli.
Argumenti za dizajn
Do sad smo rekli da neki ljudi svoje verovanje da postoji Bog koji je stvorio naš svet, zasnivaju na dokazima da je taj svet stvorilo neko inteligentno Biće. Jačina ovog argumenta zavisi od jačine dokaza koji idu u prilog dizajnu u prirodi. Hajde da pogledamo dva dokaza.
Argument iz “nesložljive složenosti”. Majkl Beh sa Leih Unverziteta u Pensilvaniji trenutno je jedan od vodećih ljudi koji zagovaraju inteligentni dizajn. On svoj argument zasniva na, kako on kaže, “nesložljivoj složenosti”. Kao ilustraciju za ovo koristi mišolovku. Delovi mišolovke zajedno čine da ona može da posluži svrsi za koju je napravljena – hvatanju miša. Ako se ukloni bilo koji od delova mišolovke ona neće raditi. Tako je mišolovka nesvodljivo složeni mehanizam. Ako takvi mehanizmi mogu da se nađu u živim organizmima, Darvinova teorija bi u potpunosti bila opovrgnuta. Prema Behu upravo je cilija primer takvog mehanizma.
Cilije su male strukture nalik dlakama koje se pomeraju napred i nazad. Jednoćelijski organizmi koji imaju cilijeih koriste za plivanje. Cilije se mogu naći i u našem respiratornom traktu. Njihovi pokreti izbacuju strana tela iz naših pluća.
Ciliji su potrebna najmanje tri dela koja bi joj omogućila aktivni pokret: deo koji se kreće, izvor energije i “sidro” kojim kontroliše poziciju dela koji se kreće. Molekuli tubulina pomažu ciliji da se kreće, aktivnost molekula dineina (molekularnog motora) daje eneriju za njegovo kretanje, i molekuli neksina čine drži sve delove u jednoj celini. Bez jednog od ovih delova, cilija ne bi mogao da funkcioniše. Tako, izgleda da je cilija nesvodiljivo složena.
Možemo da pretpostavimo, da će oni koji su filozifski posvećeni evoluciji odbiti da prihvate argument nesvodljive složenosti. Međutim, razlog za njihovo odbijanje da prihvate ovaj argument je filozofske osnove, a nisu dokazi iz prirode – što je moglo da se vidi u nedovoljnim dokazima u evolucionističkh tvrdnji.
Problem neverovatnosti. Neke okolnosti budu toliko neočekivane da čovek počinje da sumnja da tu ima nečeg višeg od puke slučajnosti. Većina naučnika je spremna da rezultat pripiše slučajnosti ako se on javi pet puta u 100 pokušaja. Neki naučnici će smanjiti taj odnos na jedan u 1000 pokušaja, u zavisnosti od prirode rezultata. Međutim, postoje ograničenja kako će neko odgovorno da prihvati nešto kao rezultat slučaja. Ako je mogućnost da se neki događaj desi veoma mala, odgovorno je pretpostaviti da se on nije ni dogodio kao rezultat slučaja. Ako izgleda da događaj ima neku svrhu, odgovorno je da pretpostavimo da je on nastao zahvaljujući inteligentnom umu.
Darvin je priznao da se “naježio” kada je pokušavao da reši problem evolucije ljudskog oka. On je to pokušao da reši upućujući na postojanje širokog spektra manje složenih očiju kod životinja, predlažući da ona mogu da predstavljaju faze kroz koje je prošao evolutivni razvitak ljudskog oka. Međutim, nije jasno kako je on uspeo da ubedi čak i sebe samog. Evolucija oka bi morala da uključi serije istraživanja problema neverovatnosti, koje će u obzir uzeti većina ljudi.
Zaključak
Argument za inteligentni dizajn je bio dosta ignorisan u veku koji je sledio nakon Darvina, delom zato što su naučnici toliko malo znali o živim sistemima, čime bi mogli da popune praznine u teoriji evolucije. Međutim, uvećano znanje iz oblasti biologije oživelo je argument za inteligentni dizajn. Postojanje određenih odlika koje ne bi mogle da prežive u nekom međuperiodu i koje najverovatnije nisu bile rezultat slučaja daju dobru osnovu za dokaze o Dizajneru koji je stvarao na specifičan način a ne kroz trajni proces kao što je evolucija.
Izvor: Znaci vremena, Džejms Gibon
