Intelektualne veličine sveta bile su prosto zapanjene! Ono što su čuli ne može biti istina! Devetog decembra 2004. godine, Asošijeted Pres saopštio je vest da je britanski filozof Entoni Flu (Antony Flew), koji je bio glavni zagovarač ateizma tokom pola veka, promenio mišljenje i zaključio da Bog mora da postoji. Flu je krenuo tačno u suprotnom pravcu u odnosu na sekularnu filozofiju koja dominnira u većini današnjih naučnih krugova.
Svakako, Fluov dramatičan zaokret nije bio preobraćanje u neku od tradicionalnih religija. On veruje u jednog Boga koji mora da je stvorio ono što nalazimo, a ne u Boga koji je dao neko natprirodno otkrivenje o sebi, kao što je Biblija (mada on kaže da je otvoren za mogućnost da je Bog možda otkrio sebe).
Flu je čuven. Napisao je nekih dva tuceta knjiga o filozofiji i nazivali su ga najuticajnijim ateističkim filozofom na svetu. Dakle, zašto se takav jedan dobro poznat i istaknut mislilac preokrenuo i izjavio da Bog mora da postoji? Odgovor je jednostavan. On je to učinio zbog naučnih podataka. Nauka, koja danas odbacuje Boga kao objašnjenje za prirodu, pruža gotovo neodoljive činjenice da Bog postoji. U jednom intervjuu, Flu je rekao: “Mislim da su najupečatljiviji argumenti za Božje postojanje oni koje potkrepljuju nedavna naučna otkrića.”
Flu se naročito poziva na “reproduktivnu snagu” živih stvorenja, za koju evolucionisti nisu dali objašnjenje. “Meni sada izgleda”, kaže on, “da su rezultati pedesetogodišnjeg istraživanja DNK obezbedili materijal za novi i izuzetno snažan argument u prilog dizajna /određenog plana/.” Flu je bio voljan da sruši dominantnu ali restriktivnu naturalističku (mehanicističku) filozofiju nauke koja isključuje Boga, zato što je prihvatio da činjenice iz prirode govore same za sebe – i da te činjenice ukazuju na neophodnost postojanja Boga. Po Fluovim sopstvenim rečima, on “je morao da krene tamo kuda vodi očigledan dokaz.”
Najzagonetniji problem s kojim se suočava evolucionistička nauka jeste poreklo života. Posle jednog veka istraživanja i predlaganja raznih vrsta scenarija, nije se pojavio nijedan verodostojan model. Problem je danas još mnogo akutniji nego decenijama ranije, zato što u živom svetu otkrivamo sve komplikovanije sisteme, koji su složeni i neće funkcionisti ukoliko nisu prisutni i ostali delovi. To se ponekad naziva nesvodivom složenošću i predstavlja glavni kamen spoticanja za postepeni evolucioni proces, zato što ne postoji evolucionistička vrednost preživljavanja ukoliko svi neophodni delovi ne budu prisutni. Proizilazi da je većina sistema u živim organizmima baš takve vrste, što Boga čini suštinski bitnim za nastanak bilo koje vrste života.
Najjednostavniji oblik nezavisnog života jeste majušni mikrob zvani mikoplazma, a on je neverovatno složen. Njegov DNK sadrži preko pola miliona bita informacija, koje, preko genetskog koda, diktiraju formulu za skoro pet stotina proteinskih molekula koji obavljaju mnoštvo suštinskih, specifičnih hemijskih funkcija u mikrobu.
I samo jedan proteinski molekul neverovatno je složen. Često je uključeno nekoliko stotina uzajamno povezanih aminokiselina, i ne sme doći do mnogo variranja ukoliko se želi da protein normalno funkcioniše.
Molekularni biolog Herbert Jouki /Yokey/ , sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, procenio je da bi bile potrebne 10 na 23 godine (10 praćeno sa 22 nule!) da bi se proizveo specifičan protein, čak i kad bi okeani već bili dobro snabdeveni aminokiselinama! Da to drugačije kažemo, period od skoro pet milijardi godina, kolika je prema geolozima starost Zemlje, deset hiljada milijardi puta kraći je od vremena neophodnog da se proizvede jedna specifična vrsta proteinskog molekula! Ipak, mnoge vrste proteinskih molekula moraju biti prisutne u isto vreme i na istom mestu kako bi život mogao da nastane. Proteinski molekuli su veoma osetljivi, tako da do pojave drugog specifičnog proteinskog molekula postoje veliki izgledi da se prvi raspadne, i tako spontani nastanak života učini u suštini nemogućim.
A onda i DNK!
Proteini su samo početak problema za spontani razvoj života. DNK je mnogo složeniji od proteina; ćelije pak moraju imati DNK da bi proizvele proteine – a proteini su potrebni za proizvodnju DNK! Život iziskuje i jedno i drugo. Dakle, bilo bi nemoguće da se život razvije bez ovo dvoje. Pored proteina, život zahteva masti i ugljene hidrate i mnoge druge specijalizovane strukture koje nalazimo u živim ćelijama. Štaviše, život traži genetski kôd da bi uopšte funkcionisao. Međutim, kako bi nasumični evolucioni procesi mogli proizvesti složeni genetski kôd? Kôd je beskoristan sve dok DNK koji ga diktira i specijalni molekuli koji ga očitavaju svi ne usvoje i “razumeju” isti jezik.
Reprodukcija je jedan od glavnih karakteristika živih organizama – a ona je neverovatno složena. Reprudukcija zahteva kopiranje svih neophodnih delova ćelije, u protivnom novi organizam neće preživeti. Ponekad taj proces može biti prilično sofisticiran. Na primer, kad se DNK kopira za novu ćeliju ili organizam, može doći do grešaka u kopiranju informacija. Greške su dosta česte tako da život ne bi bio moguć kad ne bi postojao sistem za korigovanje i redigovanje. Svaka ćelija sadrži komplet proteina koji proverava novi DNK koji je proizveden, i ukoliko je došlo do greške u kopiranju, on se uklanja i zamenjuje ispravnom verzijom. Evolucija ne može da objasni poreklo ovog neophodnog procesa.
Složenost je još veća kod viših organizama. Organe poput oka, sa složenim sistemima akomodacije, ili mozga, sa vezama kojih ima na milijarde, takođe treba objasniti. Tokom celog evolucionog procesa, potrebne su mnoge hiljade novih vrsta proteina, od kojih su neki vrlo različiti u odnosu na ostale. Ali sada, u proseku, milijarde godina predložene za evoluciju predstavljaju odveć kratko vreme da se proizvede čak jedna specifična originalna vrsta proteinskog molekula. Čini se da je Bog apsolutno bitan!
Čudna kombinacija!
Onakva kakva se danas praktikuje, nauka je pošteno traganje za istinom o prirodi kombinovano sa sekularnom filozofijom koja isključuje Boga. Danas je naučna zajednica toliko privržena snažnom mehanicističkom, naturalističkom gledanju na stvari da se uključivanje Boga kao faktora za objašnjenje smatra nenaučnim. Bog danas nije dozvoljen kao moguće naučno objašnjenje. Ovo protivreči uobičajenoj slici koju imamo o nauci kao otvorenom traganju za istinom, koje sledi činjenice što se tiču prirode pa ma kuda ga to odvelo. Taj snažni sekularizam u nauci postoji uprkos činjenici da 40 posto naučnika u Sjedinjenim Državama veruje u Boga koji odgovara na naše molitve, 45 posto ne veruje u to, a 15 posto nije sigurno. Izgleda da ono što neki naučnici veruju i ono što objavljuju kad zauzimaju naučni sekularni stav može biti veoma različito.
U prošlim vekovima, nauka nije bila sekularna filozofija. Neki od najvećih naučnika svih vremena, kao što je Ser Isak Njutn, uključivali su Boga u svoja objašnjenja o prirodi. Drugi vodeći naučnici koji su pomogli u postavljanju temelja savremene nauke, kao što su Kepler, Lineus, Bojl, Galilej i Paskal, svi su verovali u Boga koji aktivno deluje u prirodi, i povremeno se u svojim naučnim spisima pozivali na Boga. Oni nisu videli nikakav sukob između Boga i svojih otkrića, jer su verovali da je upravo Bog uspostavio prirodne zakone koji omogućuju naučne studije. Oni su dokazali kako dobra nauka i Bog mogu raditi zajedno. Sada je, međutim, pravilo da morate pokušati da sve objasnite materijalistički, bez Boga.
Da rezimiramo: Celokupna složenost koja se zapaža u živim bićima ukazuje da je Bog Stvoritelj neophodan. To je ono što je Entoni Flua ubedilo da mora da postoji Bog. Bog je izgleda bitan da objasni ono što je nauka pronašla. Zapažanja o proteinima i DNK su sva ponovljiva, a to obezbeđuje visokokvalitetni naučni dokaz o Bogu. Nažalost, sekularni idealizam u nauci toliko je snažan da naučna zajednica danas uglavnom odbacuje ideju o Bogu dizajneru. Važno je shvatiti da je to odbacivanje zasnovano na sociološkim i teološkim faktorima, a ne na naučnim činjenicama.
(Dr Ariel Rot)
