Nije ništa posebno pohvalno ako volimo one koji takođe vole nas. Uglavnom, svako to radi. Međutim, kada neko ponudi ljubav nekoj osobi koja joj je postala neprijatelj, to je nešto zaista neobično.
Aprila 1992. godine pažnju javnosti je skrenulo jedno neobično suđenje. U sudnici se nalazila tridesettrogodišnja žrtva gnusnog zločina i dvadesetdvogodišnji čovek koji je godinu pre toga provalio u njen stan, pucao joj u grudi, seksualno je zlostavljao, a onda stavio jastuk na njenu glavu i povukao obarač još jednom. Nekim čudom ona je preživela, jer je njena podlaktica skrenula metak.
Napadač je uhvaćen i osuđen, a žrtva je pozvana da govori prilikom izricanja presude. Siguran sam da je sudija očekivao od nje da ogorčeno osudi optuženog i da zahteva najstrožiju moguću kaznu. Međutim, žrtva je bila hrišćanka, i mada je rekla da misli da bi optuženog bilo potrebno zatvoriti i kazniti, zbog zaštite društva, takođe je rekla sudiji: “Ja nisam za osvetu ili odmazdu. Osveta ne bi promenila ono šta se dogodilo, a samo bi mene otrovala. Želim da pomognem ovom čoveku. On je blago retardiran, očigledno mu je potrebna pomoć, a ja bih volela da on dobije tu pomoć da bi jednoga dana ponovo mogao da bude slobodan čovek. Ne želim da pati; ja sam patila dovoljno za oboje. Želim ono što je najbolje za njega i, uz Božiju pomoć, želim da mu oprostim.”
Na ove reči, sudiji su potekle suze! Izveštavao sam kao zvanični novinar s puno sudskih procesa, ali nikada ranije nisam video da sudija plače.
Kada se pribrao, sudija je rekao: “Dirnula me je do suza priroda njenog opraštanja. Neobično je da žrtva tako užasnog nasilja ima toliko snage i ljubavi za praštanje. I mislim da ona odražava sve najbolje što postoji u ljudskoj prirodi.”
Ovaj neočekivani stav žrtve zločina ukazao je sudiji i optuženom na Boga kao jedinog mogućeg pokretača ovako uzvišene dobrote. Kao što je A. M. Hanter (Hunter) rekao: “Da se vrati zlo za dobro je đavolji način; da se vrati dobro za dobro je čovečiji način; a da se vrati dobro za zlo je Božiji način.”
Li Strobel
