Vernost je tačnost u ispunjavanju svojih dužnosti, izvršavanje svojih obećanja, bez kolebanja i iznad ličnih sklonosti, onako kako je definiše Biblija: “Što kaže neće li učiniti, što reče neće li izvršiti?” 4. Mojsijeva 23,19.
Vernost je osećanje pravde bez kolebanja, potčinjavanje Božjim namerama, poslušnost “do same smrti” (Filibljanima 2,8), štaviše “do smrti na krstu” koju je Hristos prihvatio da bi nas osvedočio u svoju ljubav i vernost.
Veran je bio i onaj sluga iz Hristove priče o talantima koji je umnožio ono što je dobio, i izvršio dužnost koju je imao. Njemu je gospodar rekao: “Dobro, slugo dobri i verni! U malom bio si mi veran, nad mnogim ću te postaviti.” Matej 25,21.
Vernom sluzi nije bilo svejedno kako će obaviti male dužnosti i obične poslove. Njegov uspeh nije zavisio toliko od obdarenosti koliko od radne energije i posvećenja poslu. U svakom svome poduhvatu i postupku on je otkrivao vernost kao načelo svog karaktera. On je bio “radnik koji se nema čega stideti”. 2. Timotiju 2,15.
Kad vernost stavi ruku na plug, više se ne okreće natrag do kraja njive; kad pođe na posao, ne vraća se kući dok ga ne obavi. Teškoće na putu su samo podstrek na jači napor, na marljivije učenje i potpunije korišćenje vremena. Vernost se u potpunosti posvećuje zadatku koji joj je Bog poverio. Ona je voljna da izvrši svaku Božju zapovest, i da se odazove svakom pozivu njegove Reči kao što se odazvao prorok Isaija: “Evo mene, pošlji mene.” Isaija 6,8.
Veran mladić sluša šta Bog govori njemu, a ne drugima, jer svi nemaju isti posao. Karakteristika verne devojke je ljubav prema Bogu iznad svega. Vernost Bogu podrazumeva i vernost čoveku. Ona znači nepokolebljivost karaktera koji je prihvatio Božju misao: “Zato čuvajte duh svoj da ne činite nevere.” Malahija 2,16.
Slikoviti primer vernosti jednog mladića je život i delo proroka Jelisija, sina Safatova, “iz Avel-Meole” (1. Carevima 19,16). Dok je on uporedo sa slugama orao njivu sa dvanaest jarmova volova, prorok Ilija je završavao svoju zemaljsku misiju. Trebalo je da postavi drugog čoveka na svoje mesto, Krećući se svojim putem na sever, Ilija je primetio ovu neobičnu sliku. Njegovu pažnju privukao je mladi Jelisije sin bogatog Safata, koji je radio kao običan radnik na imanju svoga oca.
Safat i Jelisije, otac i sin, u vreme najvećeg otpada od Boga, nisu savili kolena svoja pred Valom, idolom cara Ahava i carice Jezavelje. Daleko od dvorskog sjaja i razuzdanosti, Jelisije je stekao sve navike prirodne jednostavnosti i poslušnosti prema Bogu i roditeljima. Bio je nepokolebljiv u svojoj vernosti i poštenju. Crte njegovog lica bile su plemenite, a njegovi pokreti su izražavali “uvežbanost jednog izuzetnog radnika. Odmah je padalo u oko da je bio vičan svim poslovima u polju, ali da je bio i svestrano obrazovan. Učeći da sarađuje sa svojim ocem, Jelisije je naučio da sarađuje sa Bogom.
Bio je to mladić za koga je Gospod rekao Iliji: ”A Jelisija sina Safatova iz Avel-Meole pomaži za proroka mesto sebe.” Ilija je poslušno pošao na sever da nađe Jelisija i našao ga je na pravom mestu: zaposlenog i spramnog da sluša i sposobnog da zapoveda. Jelisije nije znao za Božje namere, ali vernošću u malim dužnostima dokazivao je da je spreman i za velike i uzvišene zadatke.
“I idući mimo nj Ilija baci na nj plašt svoj.” 1. Carevima 19,19. Duh Božji je pomogao Jelisiju da razume značenje Ilijinog postupka. Bio je to znak da ga Bog poziva da bude Ilijin naslednik. Ni za trenutak nije oklevao. “A on ostavi volove, i otrča za Ilijom i reče: Da celujem oca svojega i mater svoju; pa ću ići za tobom. A on mu reče: Idi, vrati se, jer šta sam ti učinio?” 1. Carevima 19,20.
Ilijine reči nisu značile odbijanje nego probu vernosti. Jelisije je trebalo da izračuna cenu — da sam odluči hoće li poći ili ne. Bog može da radi samo sa onima koji su spremni da plate cenu svoje vernosti. Jelisije je bez oklevanja napustio dom gde je bio voljen da bi se priključio proroku u njegovom nesigurnom životu.
Jelisije je dao prvo mesto u svom životu Bogu. Na Božji poziv on je odgovorio poznatom lozinkom vernosti: “Evo mene, pošalji mene!” Bio je voljan da učini sve što Gospod naređuje. Nastavio je da bude veran u malim stvarima posvećujući se službi u poniznosti. Kao pomoćnik proroka Ilije verno je ispunjavao zadatak vodonoše: polivao je ruke proroku Iliji posvećujući se vernosti u malome da bi odgovorio dužnosti u velikome.
Mladićev život pored starog proroka nije bio ni lak, ni bez kušanja. Opasnosti je bilo mnogo, ali se on na svakom koraku oslanjao na Gospoda. Bio je kušan da misli na roditeljsku kuću, ali je on odbio takve misli. Znao je da se ne sme okretati držeći plug, pa se nije okretao ni udobnom životu u Avel-Meoli. Naučio je kako se nose tereti i odgovornosti i dokazao da je veran svome zvanju.
Nekoliko godina Ilija i Jelisije radili su zajedno. Jelisije se sve više osposobljavao za uzvišeno delo vođe Božjeg naroda. Bog ga je počastvovao svojim izborom i postavio na mesto gde je mogao da stekne poniznost, poslušnost i spremnost na žrtvu. Bila je to viša škola vernosti u kojoj se Jelisije razvio u pravednog, principijelnog i odlučnog čoveka, kome je Bog mogao pokloniti poverenje.
Ne jednom je njegova vera stavljena na probu. U Galgalu mu je Ilija rekao da se vrati kući, ali je Jelisije naučio da nema gledanja unazad, ni obeshrabrenja pred teškoćama. Nije se dao vratiti natrag, nego se još više približio umornom proroku: “Tako živ bio Gospod”, rakao je Jelisije, “neću te ostaviti!” 2. Carevima 2,2.
Bila je to najviša vernost, služba do kraja pred neizvesnošću i rastankom. A onda je došla nagrada iako je Jelisije nije tražio. Ilija je otišao u vihoru na Nebo, ali je ostavio naslednika dvostruko mudrijeg od sebe. Jelisije je tražio Duha Božjeg, duha Ilijinog, i dobio ga dvostruko. To je bila izuzetna nagrada za izuzetnu vernost.
