Vernost kao osobina hrišćanskog karaktera znači izvršavanje i najmanjih dužnosti bez obzira na lične sklonosti i zadovoljstva. Takva vernost znači čvrsto i odlučno držanje principa pred celim svetom; ona se izražava postojanošću u odavanju časti i poštovanja Božjem Zakonu i izvršavanju Božjih namera i planova.
Biti veran hrišćanskim principima znači tako disciplinovati um da se ne koleba između dobra i zla, između onoga što je pravo i što nije. Vernost u karakteru se ne leluja kao trska na vetru; ona čini hrišćanina sličnim kedru livanskom, jer i male dužnosti koje su mu poverene on izvršava tako savesno i verno da izaziva divljenje čak i onih koji nisu na Hristovoj strani. Svojom vernošću principima hrišćanin može podstaći mnoge posmatrače da slave Boga nebeskog!
Vernošću u malim stvarima hrišćanin stiče snagu da bude veran i u velikim. U priči o deset kesa srebra koje je gospodar poverio svojim slugama pre odlaska na put Isus je istakao princip vernosti u malome: “I reče mu (gospodar): Dobro, dobri slugo; kad si mi u malom bio veran, evo ti vlast nad deset gradova …” “Koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u mnogom je neveran,” Luka 19,17; 16,10.
Bog ne gleda toliko na količinu izvršenog posla koliko na vernost kojom se on vrši. Dobri i verni sluga bio je nagrađen za verno vršenje dužnosti, a ne za količinu pribavljenog blaga. Dobri sluga u Hristovoj priči je razumeo svoju dužnost i bio je savestan i veran kako u malim, tako i u krupnim poslovima i dužnostama. Nije oklevao da radi ni onda kad je mislio da ne može mnogo da uradi. Sve što je radio, radio je s voljom i savesno. On je shvatio značaj malih stvari u životu, ne samo u svakodnevnim poslovima, nego i u razvoju karaktera. Nikakav posao koji treba da radimo, nikakva dužnost koja nam je poverena, nisu mali. Različite okolnosti s kojima se svakog dana susrećemo određene su da oprobaju našu vernost principima i osposobe nas za veće dužnosti. Zato je Isus rekao: “Jer vam kažem da će se svakome koji ima dati; a od onoga koji nema, uzeće se od njega i ono što ima.” Luka 19,26.
Vernost u izvršavanju malih dužnosti vrednija je od zlata, zlata ofirskog! U biblijskim vremenima zlato iz Ofira bilo je najčistije i najvrednije. Bez vernosti u malim stvarima niko se ne može popeti na stepen časti u životu. Ali, hrišćanski karakter se ne nasleđuje, plemenite duhovne vrline i moralna visina nisu rezultati slučaja! Hrišćanski karakter se ne može kupiti! On je rezultat istrajnih napora i delo je čitavog života. Bog daje prilike, a uspeh zavisi od toga kako ih mi koristimo.
U svim vekovima Bog je imao svoje heroje, a ima ih i danas, znane i neznane! Božji naročiti blagoslovi počivaju na ljudima od akcije, na mladićima i devojkama koji se ne kolebaju na liniji dužnosti i čija je lozinka: VERNOST HRISTU! Takvi hrišćani svoje planove i volju potčinjavaju Bogu. Pogledajmo mladoga Jasifa kako izlazi iz tamnice u kojoj je ležao dve godine nevino osućen! Kad je faraon saznao da Josif ima proročki dar tumačenja snova, “tada faraon posla po Josifa i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se obrija i preobuče se, te izađe pred faraona.” Mojsijeva 41,14.
Josifova brada je tada bila prvi put obrijana i kosa potšišana posle dve duge godine nemilosti i tamnovanja. Izveden pred samog egipatskog cara sa reputacijom mudrog tumača snova, Josif je odmah u početku pokazao vrline jednog očeličenog karaktera, vernog dužnostima, bilo u tamnici, bilo na dvoru. “To nije u mojoj vlasti”, odgovorio je ponizno kao i uvek, pripisujući sve darove i sposobnosti Gospodu, “Bog će javiti dobro faraonu.” 1. Mojsijeva 41,16.
Josifova snaga, mudrost i sposobnosti nisu zavisile od mogućnosti ili okolnosti u kojima se on nalazio. Njegova veličina i nepobedivost nalazila se u vernosti prema Bogu. On se osećao pozvan da se drži Božjih planova u svom životu bez obzira na okolnosti. Smatrao je svojom dužnošću da udovolji Božjim namerama, a posledice takvog svog držanja prepustio je Bogu. Zajedno sa Pavlom, velikim apostolom hrišćanstva, mogao je da kaže: “Jer mi smo Bogu pomagači.” 1. Korinćanima 3,9.
Josif je znao da mora uložiti sve svoje sposobnosti u Božji posao, ali da uspeh ne zavisi od njegovih napora, nego od Boga. Josifovo tumačenje faraonovog sna bilo je tako mudro i logično da se u njegovu tačnost nije moglo sumnjati. Josif je učinio svoj deo, a onda je Bog preuzeo izvršenje svog dela. On je uverio faraona da je s Josifom božanska mudrost i da nema nikog u celom Egiptu ko bi bio sposoban da vodi brod nacije u godinama krize i gladi. Činjenica da je Josif bio rob i tuđinac bila je bez značaja u ovom odsudnom času u poređenju s njegovom mudrošću i zdravim rasuđivanjem. “I reče faraon slugama svojim: Možemo li naći čoveka kakav je ovaj, u kojem bi bio Duh Božji?” 1. Mojsijeva 41,38.
U trenucima kad je Josif prelazio iz mraka svoje podzemne tamnice u svetlost raskošnih carskih zlatnih dvorova, on nije hvatao odbleske faraonovog zlata, nego zrake svetlosti koje mu je Nebo slalo. Stajao je veran dužnosti onako kako je naučio pod šatorom svoga oca Jakova u dalekom Hananu. Iako je rano ostao bez očeve brige, znao je da nije nikada bio prepušten samom sebi. Izabrao je put samoodricanja i stalne molitve, i svakog trenutka prihvatao je nebesku svetlost. Tako je njegov karaktar dobio obličje nebeskih heroja. Mirno i bez uzbuđenja saslušao je faraonovu odluku: “Kad je tebi Bog javio sve ovo, nema nikoga tako mudra i razumna kao što si ti. Ti ćeš biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti; samo ću ovim prestolom biti veći od tebe.” 1. Mojsijeva 41,39.40.
Nikakav carski presto od najčistijeg zlata nije mogao biti vredniji od Josifove vernosti malim dužnostima u Petefrijevoj kući i u egipatskom zatvoru! Josif je ulazio u novu službu kao onaj kome neće trebati da ga kontroliše nadglednik. On je poznavao Hrista u Egiptu kao što će ga kasnije poznavati Mojsije licem k licu. To poznanje dalo mu je zdrave principe vernosti, poštenja i marljivosti, plemenit i nesebičan duh. Josifovo delo krasila je savesnost i vernost gde god se nalazio. Sve što je radio, radio je s jasnim osećanjem obaveze znajući da su Božji nevidljivi svedoci oko njega. Na faraonov zahtev hrabro je preuzeo posao koji mu je poveren i radio ga celim srcem. Zato i uspeh nije izostao. U najkritičnije vreme faraon je mogao s poverenjem da kaže svome narodu: “Idite k Josifu, pa što vam on kaže, ono činite.” 1. Mojsijeva 41,55.
Josif je bio jedan od onih dobrih i vernih slugu o kojima je Hristos govorio u svojim pričama. Ni Josifu nagrada nije izostala. Bog se proslavio preko Josifa, a Josif preko Gospoda. Jakov, njegov otac, blagoslovio ga je rečima: “Josif je rodna grana, rodna grana kraj izvora, kojoj se ogranci raširiše svrh zida.” 1. Mojsijeva 49,22. Josif je bio samo jedna grana na Hristovom drvetu karaktera. Zar da ne poželimo jedno mesto i za sebe?
