Strpljenje je izlazak iz okvira svoga ličnog “ja”, krotost u nevolji, hrabrost u patnji, vedrina u žalosti, mirnoća i pribranost čak i onda kad se pogled susretne s pretnjom smrti. Strpljivost čini delo koje ni jedna druga vrlina ne može; strpljivo srce može da učini ono što ni jedno drugo ne može da učini.
Duh strpljivosti je tako različit od duha ovoga sveta i on svedoči da u strpljivoj duši postoji sila daleko viša od svake zemaljske veze koja vezuje, ili sile koja razrešuje. Bez strpljivosti nema savršenstva karaktera i celine hrišćanskog obličja. Strpljivost je trpljenje i postojanost zajedno, neumorna blagost sa uzdržanjem. O toj osobini hrišćanskog karaktera pisao je apostol Jakov odmah u početku svoje poslanice hrišćanima svih generacija: “A trpljenje neka delo dovršuje, da budete savršeni i celi bez ikakve mane,” Jakov 1,4.
Za apostola Petra takođe strpljivast se nalazi u uzdržanju, kao da iz njega izvire i u njega utiče. Dobro je znao iz svog sopstvenog ribarskog iskustva, još pre poznanstva i prijateljstva s Hristom, da neuzdržljiva osoba ne može da bude strpljiva. Po prirodi je Petar bio nestrpljivog temperamenta, i njegove su misli radile brzo kao munja. Ali upravo Petrov primer pokazuje da niko ne treba da misli da se ne može naučiti strpljivosti. Strpljivost je biljka koja brzo raste ako se neguje. Kad je Petar upoznao svoje slabosti, odlučio je da uz Hristovu pomoć pobedi svoju nestrpljivost. On nam otkriva na koji je način stekao strpljivost. Rakao je: “I na samo ovo okrenite sve staranje svoje da pokažete u veri svojoj dobrodetelj, a u dobrodetelji razum, a u razumu uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje.” 2. Petrova 1,5.6.
Kad sebe dobro upoznamo, i kad čvrsto odlučimo da živimo kao pobednici, tada strpljivost stiče svoje pobede kao što to postiže hrabrost i nepokolebljivost, postojanost i neustrašivost. Tada strpljivost postaje balzam mira i ljubavi u domaćem životu, neprekidna tiha akcija na jedinstvu između supružnika, dece i roditelja, kako u porodici tako i u crkvi. Strpljivost je vrlina koja prolazi kroz celo tkanje pravog hrišćanskog karaktera.
Kod apostola Pavla strpljivost je takođe bila čekanje i nadanje, bez obzira da li je bio na slobodi ili u okovima. Strpljivost je bila utkana u njegovu hrabrost i veru, i sama je bila jedna od njegovih najsilnijih propovedi u prilog hrišćanstva. Pre završetka njegovog dvogodišnjeg tamnovanja, Pavlova strpljivost je pisala crkvi u Filipi: “Kao što čekam i nadam se da se ni u čemu neću postideti, nego da će se i sad kao svagda sa svakom slobodom Hristos veličati u telu mojemu, bilo životom ili smrću. Jer je meni život Hristos, a smrt dobitak.” Filibljanima 1,20.21.
Strpljivost ima svoje pobede kao i hrabrost. Hrišćanin koji pokazuje strpljivost i vedrinu kad je sve oblačno i tmurno i bez izgleda na razvedravanje, može uraditi za evanđelje više u tim trenucima iskušavanja nego da je celog života radio hrabro i neumorno. U bolesti i zdravlju, u životu i smrti, u progonstvu i nevoljama zbog istine, strpljivost je ona vrlina karaktera koja stiče najveće pobede. Ona govori iz apostola Pavla kao što je govorila iz pera nadahnutog psalmiste: “Kad me je strah, ja se u Tebe uzdam.” Psalam 56,3.
Hrišćanska strpljivost je znak da Hristovi sledbenici mogu živeti u svetu iako nisu od sveta. Bez obzira na okolnosti, strpljivost pokazuje silu prave religije u izvršavanju svoje dužnosti. Strpljivost je ne samo pokazivanje hrišćanske slobode nego i usaglašavanje svoje volje sa Božjom; “Jer vam je trpljenje od potrebe da volju Božju savršivši primite obećanje.” Jevrejima 10,36.
Niko ne može svojom sopstvenom silom da upravlja svojim rečima i delima. Strpljivost se može steći samo u Hristovoj školi. Hristovo strpljenje bilo je veličanstveno! On je naš primer, ne samo u bezgrešnoj čistoti, nego i u strpljivosti. Kakvo je strpljenje On pokazao prema nama! Nije li On iz godine u godinu trpeo naše slabosti i neznanja, naše nezahvalnosti i zastranjivanja?! Bez obzira na sve naše stranputice, tvrdoću srca i zanemarivanje njegove Reči, nije li ipak njegova ruka, strpljiva i blaga, bila sve do sada nad nama? Ako i pored toga iz naših usta i pokreta izlazi zlovolja, nestrpljenje i neuzdržljivost u formi gnevnih reči, ljutitih izraza i naglih kretnji, nije li to znak da se još nismo oslobodili svoga starog “ja”? Nije li to znak da bez Hrista ne možemo vladati svojim duhom i da nam je On neophodno potreban?
Strpljivost zna da čovek ne može razumeti sve puteve Božje. Veliki ljudi Biblije učili su se lekcijama strpljivosti često u dugoj školi pustinjskog života. Nevolje su najbolja škola strpljivosti, i oštra disciplina osamljenosti, nerazumevanja i stradanja često su jedini putevi da se u naše karaktere utkaju niti skromnosti, strpljivosti i poniznosti. Mojsije je primer, ne samo lične hrabrosti, nego i tihe strpljivosti. On je naučio lekciju strpljivosti koja je izrečena rečima proroka Zaharije: “Ne silom ni krepošću, nego Duhom mojim, veli Gospod nad vojskama.” Zaharija 4,6.
Ovaj nežni otac i strpljivi pastir Božjeg naroda na putu iz Egipta za Hanan, bio je jednoga dana predstavljen najcrnjim bojama. Optužen je da hoće da učvrsti ovoju ličnu vlast, ali sve optužbe Mojsije je presreo ćutanjem. Biblija kaže o tome: “Kad to ču Mojsije, pade ničice,” 4. Mojsijeva 16,4.
Gde je Mojsije naučio da se svojom strpljivošću oslanja na Boga u najtežim trenucima svog života? Koliko je puta bio nepravedno optužen, pa čak i od svojih najmilijih! Kako je mogao ovaj visoko obrazovani egipatski prestolonaslednik da vrši posao poniznog pastira i da u svojoj strpljivosti zaboravlja na sebe? Mojsije je lekciju strpljivosti naučio daleko od faraonovog dvora, u dubini pustinje, u teškoćama svakodnevnog života. Pastiru Gospodnjeg stada bila je potrebna strpljivost, kakvu je pakazao sam Gospod Isus Hristos.
Pa ipak Mojsije je bio samo čovek. Dugo je trpeo tvrdoglavost naroda, ali u jednom trenutku strpljivost ga je izdala. Rekao je buntovnicima: “Slušajte, odmetnici!” 4. Mojsijeva 20,10. Optužba je bila tačna, ali se čak ni istina ne sme govoriti u gnevu i nestrpljivosti. Ova Mojsijeva pogreška samo upućuje naš pogled ka Hristu. Naš Spasitelj nije nikada izgubio strpljivost, i njoj dugujemo svoje spasenje. Zar onda strpljivost nije — kako čitamo u Bibliji — vredna “sveg našeg staranja”? 2. Petrova 1,5.
