Čestitost je celovitost karaktera, neokrnjena čistota duše, puna bezazlenosti, i dobrota u rečima i delima. “A mene cela sačuvaj!”, molio se psalmista David, “i daj mi da stojim pred licem Tvojim doveka.” Psalam 41,12. Čestitost je svest o svojoj odgovornosti i dalekosežnosti uticaja u odbrani istine, ona znači čvrstinu u načelima i nepovredivost savesti. Ona se ne može ni kupiti niti prodati, ni za pohvalu niti za ukor. Pre će izabrati smrt negoli odstupiti od dužnosti.
David je sačuvao svoju čestitost u najvećoj oskudici, Danilo u najvećem obilju, Jov u najvećoj nevolji, a Josif u najvećem iskušenju, ali jedan od najčestitijih ljudi u najtežim danima rane hrišćanske Crkve bio je Josija, poznatiji kao Varnava. Bio je sin kiparskog Jevrejina iz plemena Levijeva i služio je kao levit u jerusalimskom Hramu (Dela apostolska 4,36). Prvi put se pojavljuje na pozornici Novoga zaveta kao hrišćanin koji “imadijaše njivu i prodavši je donese novce i metnu apostolima pred noge.” Dela apostolska 4,37.
Varnavina čestitost je naglašena u istoriji evanđeliste Luke najpre u njegovom imenu koje je značilo “sin utehe”, a zatim u konačnoj karakteristici: “Jer beše čovek dobar, pun Duha Svetoga i vere.” Dela apostoloka 11,24. Ono što je slanost soli, to je čestitost karakteru. Varnava je bio so svoga vremena koja nije izgubila svoju slanost ni u najtežim trenucima. Živeo je u svetu promena i otpora tim promenama, ali i kad je sve izgubio, zadržao je svoju hrišćansku čestitost.
Primajući Hrista, Varnava je dao ne samo svoju njivu nego i levitsku službu za stvar istine. Hristos mu je bio vredniji od svega što je izgubio. Duh Sveti ne može da radi s ljudima čije verovanje ništa ne staje. Varnavi je Bog dozvolio da plati cenu, ali je čestitost uvek vredna svoje cene.
U vreme progonstva, posle Stefanove mučeničke smrti, Varnavina čestitost se pokazala u punoj lepoti. Kao jedan od sedam đakona jerusalimske crkve, on je ostao u Jerusalimu da pomaže i teši. Hrišćani koji su zbog svoje vere u Hrista napustili Jerusalim, “prođoše sve do Finikije, Kipra i Antiohije … i propovedahu im Gospoda Isusa”, Dela apostolska 11,19.20.
U to vreme Antiohija je bila već star i poznat grad u Siriji, na obali reke Oronta, dvadesetak kilometara od Sredozemnog mora. Njen osnivač Seleuk I Nikator nazvao ju je Antiohijom u čast svoga oca Antioha. U vreme prvih hrišćana Antiohija je imala oko pola miliona stanovnika, i kao rimska metropola zvala se “kraljicom istoka”. Kad su prvi hrišćani iz Jerusalima stigli u Antiohiju propovedajući Hrista kao Boga, “beše ruka Gospodnja s njima, i mnogi poverovaše i obratiše se ka Gospodu”. Kad je glas o tome došao do apostola u Jerusalimu, “poslaše Varnavu u Antiohiju”. Dela apostolska 11,21.22.
Izveštaj o Varnavinom dolasku u Antiohiju je kratak, ali jezgrovit izveštaj o njegovoj čestitosti. Dolazeći iz centra u “provinciju”, Varnava nije smatrao sebe ni kontrolorom, niti sveznajućim “levkom” istine. “Došavši i videvši blagodat Božju, obradova se.” Dela apostolska 11,23
“Blagodat Božja” bila je uspeh njegove braće i on se “radovao s radosnima”. Nije im zavideo. Njegova čestitost se pokazala u njegovoj radosti dok im je stezao ruku blagosiljajući ih.
Kao starešina novoosnovane crkve u Antiohiji, Varnava je bio stražar na svome mestu, brz da ohrabri, podstakne i opomene ostavljajući mesta i prostora da sam Bog upravlja svojim narodom pod neposrednim uticajem Svetoga Duha. On se nije osećao pogođenim što je Božja blagodat u njegovoj braći nadmašila njegove sopstvene planove i savete. U svojoj čestitosti “radovao se istini” (1. Korinćanima 13,6) i tuđem napretku kao da je njegov. Štaviše, brzo je uočio da mu je potrebna pomoć. Setio se na Savla koji je postao Pavle i od fariseja hrišćanin. Bez ikakvih predrasuda da će ovaj briljantni besednik nadmašiti njegove talente, Varnava “otide u Tars da traži Savla, i kad ga naće, dovede ga u Antiohiju”. Dela apostolska 11,25.26.
Varnava i Savle su se poznavali još iz vremena pre obraćenja. A kad je Savle doživeo svoj Damask i postao hrišćanin, Varnava je bio taj koji je doveo Pavla “k apostolima. I kaza im kako na putu vide Gospoda i kako mu govori, i kako je u Damasku slobodno govorio u ime Isusovo”. Dela apostolska 9,27.
Ovo prvo Varnavino zauzimanje izvelo je Pavla iz ugla nepoznatosti, a njegovo drugo posredovanje da Pavla dovede u Antiohiju, predstavljalo je skromni početak apostolstva jednog od najvećih apostola Isusa Hrista. Varnavina čestitost bila je prožeta punim posvećenjem Hristu i nesebičnim zalaganjem za napredak njegovog dela. Iskreno se radovao Pavlovom obraćenju i to je dokazao dovodeći ga u Antiohiju. On je znao da odgaja jednog propovednika, ali se pokazalo da je odgojio apostola. Kasnije je apostol Pavle često spominjao Varnavu u svojim poslanicama.
Varnavina čestitost bila je lišena svake verske i rasne predrasude. Među njegovim najbližim saradnicima u Antiohiji bio je “Simeon koji se zvao Niger. Lukije Kirinac, Manain odgajeni s Irodom Tetrarhom, i Savle”. Dela apostolska 13,1. Svi su oni bili “proroci i učitelji” iako je Simeon bio iz Afrike, zvani Niger, što znači “crnac”, Lukije Rimljanin, a Manain Grk. Ovi ljudi su vodili Crkvu kao jedan čovek. Bilo je to čudo za sve Antiohljane, i ostalo za primer svim budućim vremenima. Ljudi tako različitog porekla služili su jedni drugima. Pre svega zato što je njihova čestitost bila plod Duha Svetog.
Crkva u Antiohiji postala je prva misionarska baza, iz koje su Savle i Varnava bili upućeni u svet kao misionari. U izveštaju o njihovom odlasku nema ni pomena o žalosti zbog gubitka dvojice velikih propovednika. Evangelizacija celoga sveta počela je s dragovoljnim duhom žrtve. Crkva u Antiohiji smatrala je hrišćane u Jerusalimu “braćom”. Učinili su sve da pošalju pomoć “braći koja življahu u Judeji”. Dela apostolska 11,29.
Kad su se pojavili problemi, Varnava je znao kako da ih rešava, otvoreno i hrabro, licem u lice, čestito i časno. Nikada nije žrtvovao čestitost za strategiju. Bio je toliko preokupiran svešću o Hristovoj ljubavi, toliko je mnogo govorio o Hristu i radio za Njega, da su “prvo u Antiohiji učenike nazvali hrišćanima”. Dela apsetolska 11. 26.
Josija je postao Varnava, a Varnava hrišćanin. Bila je to najlepša nagrada njegovoj hrišćanskoj čestitosti.
