Uobičajeno verovanje da se u čoveku nalazi besmrtna duša kao posebno i svesno biće, koje
napušta čoveka u času smrti, nije u skladu s biblijskim učenjem o čovekovom poreklu i njegovoj prirodi.
Čovek nije obdaren urođenom besmrtnošću. Do ovog zaključka dolazimo kad pažljivo razmatramo izraze
koje biblijski pisci upotrebljavaju kad govore o strukturi čoveka i o samom čoveku. Ovde ćemo se još malo pozabaviti semantikom, tj. značenjem i upotrebom jevrejskih reči nefeš (duša), neamah (dah) i ruach (duh).
Upotreba i značenje reči nefeš (duša). – Izveštaj o stvaranju čoveka glasi: »Jahve, Gospod, načini čovjeka od praha zemaljskoga i u nosnice mu udahnu dah života. Tako postane čovjek živa duša.«
(Knjiga Postanka 2,7 — Stvarnost) čovek je sinteza praha zemaljskog i životnog daha. On nema »dušu«
kao svoj sastavni elemenat, već je on duša ili živo biće.
Reč nefeš (duša) sreće se u jevrejskom Starom zavetu 754 puta. U našem jeziku prevodi se
najčešće rečju duša, stvorovi, živa bića ili odgovarajućom ličnom zamenicom.
Najčešća značenja reči nefeš (duša) jesu:
- Čovek, živo biće, individualizovani život (1. Mojsijeva 2,7).
Kad kažemo da u nekom mestu ima toliko i toliko duša, uvek pod tim izrazom podrazumevamo
osobe, ljude. To je prvo značenje reči duša. - U dva teksta, u 1. Mojsijevoj 35,18 i u 1. O carevima 17,21., reč nefeš (duša) prema duhu
originala ima značenje »dah« ili »život«.
Pristalice nauke o uronenoj besmrtnosti ljudske duše pozivaju se najčešće na ove stihove kao na
dokaz da duša u času smrti, kao svesno biće, napušta telo. U prvi mah može se dobiti takav utisak. Zato
ćemo razmotriti oba teksta i u drugim prevodima.
»A kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva ga Venonija.« (1. Mojsijeva 35,18)
Navodimo isti tekst u dva engleska prevoda: Moffatt: »As her life went from her, for she died …«
Prevod: »Kad se rastavljaše od života, jer umiraše. . .«
New International Version: »As she breathed her last – she was dying …«
Prevod: »Kad se rastavljala od poslednjeg daha, umirala je . . .«
U ova dva engleska prevoda reč duša zamenjena je rečima život i dah, što odgovara smislu
originala. Napominjemo da je u najnovijem jevrejskom izdanju Petoknjižja (Pet knjiga Mojsijevih) na
ovom mestu izostavljena reč duša i zamenjena rečju »dah«, što odgovara smislu originala.
Drugi tekst glasi:
»Gospode Bože moj, neka se povrati u dete duša njegova. I Gospod usliši glas Ilijin, te se povrati
u dete duša njegova, i ožive.« (1. O carevima 17,21.22)
I ovde navodimo dva engleska prevoda:
Moffatt: »… the childs life came back and he revived.«
Prevod: ». .. u dete se povratio život, i ono je oživelo.«
New International Version: »0 Lord my God, let this boy's life return to him! The Lord heard
Elijah's cry, and the boy's life returned to him, and he lived.« (1. O carevima 17,21.22)
Prevod: »O Gospode moj Bože, povrati ovom detetu život! Bog je čuo Ilijin povik, i povrati se
detetu život, i ono ožive.«
Vidimo da u ovom tekstu nema mesta za reč duša. Jedini ispravni izraz je »život« ili »dah«. Zašto je prevodilac upotrebio izraz »duša«? Verovatno je to učinio pod uticajem svoje teologije, tj. verovanja da
u času smrti duša kao svesno biće, napušta telo. - Izraz »nefeš« (duša) označava i čovekovu unutrašnjost – srce, misli, osećanja i volju.
Zaključujući ovo razmatranje možemo kazati sledeće: - Nefeš (duša) nije nezavisno biće, nešto što bi bilo odvojeno od samog čoveka kao ličnosti;
nešto što bi se useljavalo u čoveka prilikom ronenja i napuštalo ga u času smrti, i što bi nastavilo život
nezavisno od tela posle njegove smrti. Ne postoje dve ličnosti u čoveku. Čovek je jedinstvena celina,
jedna osoba. - Nefeš (duša) je naziv kako za niža stvorenja tako i za čoveka.
- Nefeš (duša) ne označava nešto što bi u čoveku bilo besmrtno ili neuništivo. Nefeš označava
samog čoveka, individualizovanu ličnost.
Upotreba i značenje reči neamah (dah). – Jevrejska reč neamah spominje se u jevrejskom
Starom zavetu 24 puta. Ova reč u našoj Bibliji prevodi se rečju »dah«, »duh«, »izdisaj«.
Najčešće se reči dah i duh upotrebljavaju kao sinonimi, naročito u izražajnoj figuri paralelizmu:
»Sve dok duha (ruach) bude još u meni, dok mi dah (neamah) Božji u nosnicama bude . . .«
(Knjiga o Jobu 27,3 – Stvarnost)
»Duh Božji stvorio me je i dah svemogućega dao mi je život.« (Knjiga o Jovu 33,4)
»Kad bi on dah svoj u sebe povukao, kad bi čitav svoj duh k sebi vratio, sva bića bi odjednom izdahnula …«
(O Jobu 34,14.15 – Stvarnost)
Reč dah i duh upotrebljene u ovom smislu, odnose se na životno načelo ili životni princip koji Bog daje svakom novom stvorenju na Zemlji. Isti životni princip je dat i životinjama. Najavljujući potop, Bog je ovako rekao Noju:
»Hoću da istrijebim sa zemlje ljude koje sam stvorio, od čovjeka do stoke i sitne životinje . . .«
»Izgiboše sva bića što se po zemlji kreću: ptice, stoka, zvijeri, svi gmizavci i svi ljudi. Sve što u svojim
nosnicama imaše dah života.« (Knjiga Postanka 6,7; 7,21.22 – Stvarnost)
»Dah« nije odlučujući činilac prema kome se stvorenja menusobno razlikuju. Bog je stvorio svako stvorenje i svakome dao različitu prirodu i osobine, a čoveka je načinio prema svojoj slici, uzvišenijim od svake životinje.
Upotreba i značenje reči »ruach« (duh). – Reč » ruach « (duh) spominje se u jevrejskom Starom
zavetu 380 puta. U srpskom ili hrvatskom prevodu reč ruah prevodi se rečima »duh«, »dah« i »vetar«.
Ova reč u Bibliji ima više značenja: životni princip u čoveku i drugim stvorenjima, čovekov um,
prirodu, moralni karakter. Reč » ruach « primenjuje se i na Boga Oca, Svetoga Duha, kao i na dobre i zle anđele.
Budući da ovde govorimo o čoveku i njegovoj prirodi, izostavićemo reč » ruach « uvek kada se
svojim značenjem odnosi na Boga i annele. Ova reč zanimljiva je jedino kada se odnosi na »dah« kao
princip života.
Već smo spomenuli i ovde želimo da ponovimo da se u jevrejskoj biblijskoj poeziji pojavljuje
paralelizam kao figura, tj. misao izražena u prvom stihu, ponavlja se i u drugom stihu, ali uobličena nešto
drukčijim izrazom (vidi: O Jovu 33,4; 27,3; 34,14.15).
Evo jednog takvog teksta:
»Duh Božji stvorio me je, i dah svemogućega dao mi je život.« (O Jovu 33,4) Vidimo da izrazi
»duh« i »dah« imaju u ovom tekstu isto značenje – označavaJu životno načelo.
Reč » ruach « (dah) ne označava neko odvojeno svesno postojanje. Duh ili dah dat je čoveku u
trenutku kad postaje živo biće, a napušta ga kad umire. To je dar od Boga koji se vraća Bogu kad čovek
umre ili izdahne.
»I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.« (Propovednik 12,7)
U prevodu Biblije u izdanju kuće »Stvarnost«, u Petoknjižju (Grubišićev prevod), nalaze se dva
teksta koji nas mogu zbuniti, jer kao da sugerišu da se u čoveku nalazi duh kao neko posebno svesno
biće.
»Neka Jahve, Bog duhova u svakom tijelu, postavi čovjeka nad ovom zajednicom.« (Brojevi 27,16)
»Bože, Gospodaru životnog duha u svakom tijelu!« (Brojevi 16,22)
U prvom tekstu smisao sintagme »Bog duhova u svakom tijelu« nije jasan, ali u drugom tekstu
smisao rečenice »Bože, gospodaru životnog duha u svakom tijelu!« je jasan. Ovde se ističe »duh« ili
»dah« kao princip života. To isto značenje ima i gornji stih (Brojevi 27,16).
Odnos »duha« ili »daha« prema životu i smrti. – »Duh« ili »dah« je princip života; on je uzrok
života. Život je njegova posledica. Zato »duh« ili »dah« ne treba poistovećivati sa životom.
»Duh Božji svorio me je, i dah svemogućega dao mi je život.« (O Jovu 33,4)
Navedeni tekst jasno ističe uzrok »dah«, i posledicu »život«.
Kad Bog oduzme čoveku dah života, život se gasi:
»Kad bi on dah svoj u sebe povukao, kad bi čitav duh k sebi vratio, sva bića bi odjednom
izdahnula.« (O Jobu 34,14.15 – Stvarnost)
Smrću se čovekov život gasi, nestaje, ali »duh« ili »dah života« ne nestaju. On se vraća Bogu koji
ga je dao:
»Vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.« (Propovednik 12,7)
Smrt je prema tome odvajanje »daha života« od tela. Čovekov sadašnji fizički život, kao i život
svakog bića, zavisi od daha. Kad dah nestane, čovek i svako živo stvorenje umire. U tom pogledu čovek
nema prednosti (Propovednik 3,19). Kad ih napusti dah života svi jednako umiru.
U čemu je ipak prednost čoveka nad životinjom? U Božjim očima postoji velika razlika između
prirode karaktera i vrednosti čoveka i životinje. Čovek je stvoren po Božjoj moralnoj slici.
Svako niže biće se hrani, kreće, ima nagon za samoodržanjem, oseća bol kad je bolesno ili
ranjeno; kod nekih životinja govorimo i o inteligenciji; čovek ima sve ovo, ali još i svest o svome
postojanju, dar razuma koji obuhvata i moć slobodnog izbora, moralno osećanje ili savest, pamćenje,
maštu, osećanja, moć govora i sposobnost za službu Bogu i obožavanje Boga. Čovek ima sposobnost da
stalno duhovno napreduje i, jača svoju zajednicu s Bogom. Svega toga nema u životu neme životinje.
Pored toga postoji i osnovna razlika izmenu čoveka i životinje kada su u pitanju Bogom utvrneni
odnosi izmenu čoveka i životinje, kao i izmenu sudbine čoveka i životinje.
Bog je stvorio čoveka da vlada nižim stvorenjima, da bude »gospodar od riba morskih, i od ptica
nebeskih, i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji«. (1. Mojsijeva 1,26)
Što se tiče sudbine životinja se smrću zauvek vraća u prah, dok čovek počiva u grobu do časa
vaskrsenja. Čovek ne prima platu, nagradu ili kaznu, odmah u času smrti. Verni Hristovi sledbenici
primiće nagradu, besmrtnost, u dan Hristovog slavnog drugog dolaska (1. Solunjanima 4,14-17) Tada će
se zbiti vaskrsenje vernih. I nepokajani grešnici vaskrsnuće hiljadu godina kasnije, ali za sud. Tu veliku
istinu o budućoj sudbini svakog čoveka istakao je Isus ovim rečima:
»Jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega, i izići će koji su činili dobro
u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskresenje suda.« (Jovan 5,28.29)
»A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i
svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti.« (Otkrivenje 20,5.6)
U životu i na ovoj Zemlji opredeljujemo se za večni život ili za drugu, večnu smrt.
U dan suda Bog će dati svakome pravednu platu:
»Onima dakle koji su trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni: A onima koji se uz prkos suprote istini a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnjev.« (Rimljanima 2,7.8)
