Skromnost je haljina prave veličine; stvarno veliki ljudi su uvek bili skromni. Skromnost velikih stoji na njima tako prirodno kao odelo skrojeno za njih. Oni su spremni da priznaju slabost svog sopstvenog razumevanja čak i kad ih ceo svet smatra genijalnim. Na odeći skromnosti nema ni vratnih ni grudnih medaljona samouverljivosti i hvalisavosti. Skromnost pripada svima koji ne misle o sebi ni da su visoki ni da su mudri. Skromnost se nikad ne pravi važna. Biblija kaže: “Ne misli sam o sebi da si mudar, boj se Gospoda i uklanjaj se oda zla.” Priče Solomunove 3,7.
Skromnost znači potčinjavanje principima Neba. Apostol Jakov je istakao skromnost rečima: “Zato, ljubazna braćo moja, neka bude svaki čovek brz čuti, a spor govoriti.” Jakov 1,19. Prava hrišćanska skromnost je retka kao i svaka lepota. S njom se ne mogu uporediti ni najlepši proizvodi ljudske veštine i umetnosti. Ni najbrižljivije negovana spoljašnjost nije dovoljna da zatvori vrata zlovolji, uzrujavanju, gnevljivosti, srdnji i nedoličnom govoru. Kad u srcu stanuje hrišćanska skromnost, onda se ona ogleda u građenju mira. Skromnost nikada ne stavlja svoje mišljenje iznad mišljenja ljudi i žena iskusnijih i kvalifikovanijih da donose sud. Duh takmičenja i želje za isticanjem njima je stran i na njih se odnose ove Hristove reči: “Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati.” Matej 5,9.
Skromnost je čuvar svake vrline. Kad je u pitanju devojački obraz, ona se naziva čednošću, a kod mladića pristojnošću. Devičanstvo je sestra skromnosti i čednosti. Skromnost je život u atmosferi neokaljanoj grehom, u atamosferi nevinosti i neporočnosti.
Prava hrišćanska skromnost odbija čak i najmanji poziv na greh. Čak i običan poljubac u obraz ona odbija sa prezrenjem kao sotoninog izaslanika, ako znači poziv na familijarnost. Nevinost ne znači naivnost. Skromnost, kao nevinost duše, brižljivo i razborito procenjuje, ne samo mesto i vreme, nego i namere. Ona ne može da toleriše ni najmanje ohrabrenje u pravcu slobode u ponašanju i nedozvoljene familijarnosti. Skromnost kroz šarm greha sagledava svu njegovu skrivenu rugobu. Skromnost u ponašanju i jednostavnost u odevanju znači onu pravu hrišćansku atmosferu koja štiti od mnogih opasnosti i padova.
Kad se jednom barijera ženske skromnosti ukloni, onda se ohrabruju taština i želja za spoljašnjim umesto unutrašnjim ukrašavašem. Biblijska skromnost nije slabost nego je, naprotiv, snaga hrišćanskog karaktera. Njoj nije potrebno da privlači pažnju prolaznika niti da od sebe stvara centar uticaja. Filozofija koja traži da naše lično “ja” uvek bude u centru pažnje i uticaja, predstavlja filozofiju koja je Adama i Evu stajala gubitka večnog života. Apostol Petar stavlja spoljašnje ukrašavanje u direktni kontrast sa skromnošću krotkog i mirnog duha u korist ovog poslednjeg: “Vaša lepota da ne bude spolja u pletenju kose, i u udaranju zlata, i oblačenju haljina, nego u tajnome čoveku srca, u jednakosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Bogom mnogoceno.” 1. Petrova 3,3.4.
Biblija pravi jasnu razliku između sklonosti ka spoljašnjem ukrašavanju i vrline skromnosti. “Jer se tako nekad ukrašavahu i svete žene”, piše apostol Petar. Čednost i pristojnost znače onu ozbiljnu pobožnost koja čini veru rečitom i delotvornom. Ova skromnost znači da Hristos zauzima tron duše i da su sve sposobnosti uma i srca položene pred njegove noge. Prava skromnost pokazuje drugima put kako da se oblače, ali nikada ne zauzima neljubazan, kritički stav. Skromnost ne gunđa, niti komentariše s negodovanjem. Ona ne zauzima stav “svetiji sam od tebe”, niti smatra pitanje odevanja centralnim pitanjem istine i vere. Skromnost zna da su časne žene iz prošlosti i sadašnjosti načinile otkriće da je privlačnost ljupkog karaktera lepša od spoljašnjeg ukrašavanja i kinđurenja. Prava skromnost ne bi nebeske ukrase duše menjala ni za kakvu hirovitu zemaljsku modu.
Kad je Hristos u centru duše, onda skromnost obuhvata celokupnu ličnost, i u tome je tajna nevidljivog magnetizma hrišćanske vrline. Hrišćanska skromnost se drži lozinke: “Ako dakle jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božju činite…” 1. Korinćanima 10,31.
Mladi David je pokazao da je Hristos u njemu ne samo njegova radost i nada, nego i živi centar njegovog života. On je mogao istovremeno da bude i pastir i car na vitlejemskim brežuljcima. Iako je njegovo pomazanje za cara nad Izrailjem bilo izvedeno u tajnosti i nikakva carska kruna nije bila položena na njegovu glavu, Davidova carska skromnost bila je sve što se moglo videti od carskog odličja. Davidova skromnost bila je više plod pamazanja Svetim Duhom negoli carskim uljem. Biblijski izveštaj kaže: “I siđe Duh Gospodnji na Davida i osta na njemu od toga dana.” 1. Samuilova 16,13. Kad se rastao sa prorokom Samuilom koji ga je pomazao za cara, mladi David se vratio svojim ovcama i pašnjacima. To se vidi iz teksta Saulove poruke Jeseju, Davidovom ocu: “Pošlji mi Davida, sina svojega, koji je kod ovaca.” 1. Samuilova 16,19.
Velika čast koju je David dobio pomazanjem za cara nije nimalo umanjila njegovu pastirsku skromnost. Ali ta skromnost je bila više nego pastirska: ona je bila božanska. Kao što je bio ponizan i skroman pre pomazanja, pastir David je ostao zadovoljan u svojim brdima, gde je i dalje čuvao svoje stado i čekao razvijanje Božjeg plana u određeno vreme i na određeni način. Ceo njegov život od pomazanja do krunisanja odvijao se u znaku pitanja: “Ko sam ja, Gospode Bože, i šta je dom moj te si me doveo do ovde?” 1. Dnevnika 17,16.
Bez obzira na visoku čast i položaj koji je dobio, David je mirno nastavio svoj posao pastira. Sve što se promenilo u njegovom životu, to su bile pesme koje je sada komponovao sa još većim nadahnućem u slavu svoga Stvoritelja. Pred njim su se pružala zelena polja, bogato i divno ukrašene livade i brežuljci kao simboli lepote prave i neizveštačene prirodne skromnosti. Svoje talente je David smatrao dragocenim darovima od Boga. Neznatan u svojim očima, David je razmišljao o savršenstvu svoga Stvoritelja, bogatio svoje znanje i razvijao svoju mudrost. I što je postajao viši pred Bogom, to je u svojoj skromnosti bio sve manji sebi. I David je mogao reći kao Jovan Krstitelj iz Novog zaveta: “On treba da raste, a ja da se umanjujem,” Jovan 3,30.
Hristov duh je duh prave skromnosti. Njegov karakter može postati i naš. Zar nije Hristos rekao: “Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe?” Jovan 5,30. Bio je to vrhunac skromnosti Božjeg Sina. Istražujmo njegovu skromnost! Istražujući njenu visinu i dubinu, stići ćemo u dubine večnosti.
