Prava sreća u ovom životu dolazi jedino kao rezultat samoodricanja. Pravo hrišćansko samoodricanje prolazi kao plug kroz nasleđene i stečene osobine karaktera i menja sve okolnosti i prilike kroz koje prolazi. Samoodricanje nije peti točak u kolima života, nego uvođenje principa velikog učitelja Isusa Hrista u sve prilike i neprilike života. Nema savršenstva karaktera bez samoodricanja. Iako nije mogao doseći svoj Uzor, ipak je apostol Pavle pred kraj svoga života mogao reći da je bio sasvim blizu kad je rekao: „Jer ja se već žrtvujem i vreme mog odlaska nasta.” 2. Timotiju 4,6.
Samoodricanje je jedan od onih plodova na stablu karaktera koje rađaju samo oni koji su stvarno povezani sa Bogom. Njihova dela možda neće objaviti fanfare na borilištima sveta, iako su njihove pobede protiv zla i kušanja slavne i velike. Možda niko ne primećuje žestinu borbe ovih tihih boraca; ali oči Onoga koji vidi sve tajne u srcu primećuju svaki napor u samoodricanju. Da bi se pokazalo samoodricanje, potrebno je vreme probe ili žrtve. Tek kad naiđu nevolje i teškoće, razvija se gorljivost samoodricanja i topla osećalja svakog pravog Hristovog sledbenika. Na njih se onda odnosi najviši poziv kao priznanje samoodricanju upućen preko psalmiste: “Skupite mi svece moje, koji su učinili sa mnom zavet na žrtvi.” Psalam 50,5.
Kad se bude ovaj poziv uputio svim generacijama sveta u jednom istom času Hristovog ponovnog dolaska, niko ne zna koliko će bezimenih boraca izaći da primi venac večnog života. Koliko će biti nepoznatih majki sličnih Johavedi, majci Mojsijevoj, koliko heroja vere sličnih đakonu Stefanu, Pavlu, Jovanu Krstitelju i drugim nebrojenim herojima vere, ljubavi i samoodricanja! Nijedan od njih nije živeo za sebe. Svako od njih je znao da je samoodricanje zakon samoodržanja. “Ko hoće dušu svoju da sačuva izgubiće je, a ko izgubi dušu svoju mene radi naći će je”, rekao je Hristos uzdižući zakon samoodricanja kao ključnu tačku svog učenja.
“Oče, proslavi ime svoje” — bila je lozinka Hristovog života. Isus je rekao: “Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.” Jovan 12,28.24. Zakon sejanja je zakon života, a sejanje sebe u njivu života za Hrista pravo je hrišćansko samoodricanje. Zemljoradnik čuva žito bacajući ga. Davati znači živeti. Samoodricanje nije ništa drugo nego davanje sebe u “žrtvu živu, ugodnu Bogu” vršenjem svoje dužnosti prema Bogu i čoveku. Glavna, motorna sila samoodricanja je Hristova ljubav kao što govori apostol Pavle: “Jer nas ljubav Hristova pokreće.” 2. Korinćanima 5,14.
Johaveda, Mojsijeva majka, odrekla se sebe i izložila svoj život opasnosti kad je odlučila da čuva tek rođenog Mojsija uprkos faraonovom naređenju o pogubljenju svih novorođenih dečaka. U to vreme Egipat je bio najmoćnija i najcivilizovanija nacija. Iz Johavedinog skromnog doma Mojsije je izašao kao egipatski princ i naslednik prestola U egapatskim školama je stekao najviše civilno i vojničko obrazovanje. Svojom ličnom privlačnošću i prinčevskim držanjem, umnim i fizičkim sposobnostima, Mojsije je postao ponos nacije. Niko nije mogao da primeti klicu samoodricanja koja se krila duboko u Mojsijevom srcu, zasejanu još u kolevci koja ga je njihala kraj majčinih kolena! Ni po kakvoj ljudskoj oceni Mojsijevog karaktera, njegovo odricanje od carske vlasti i moći nije dolazilo u obzir! Pa ipak, samoodricanje je bilo nevidljivo utkano u Mojsijev karakter. Prva vest o tome na stranicama Novog zaveta data je u rečenici:
“Verom Mojsije, kad bi veliki, ne htede da se naziva sin kćeri faraonove; i vole stradati s narodom Božjim, negoli imati zemaljsku sladost greha,” Jevrejima 11,24.25.
Ljubav prema sebi, sebičnost i slavoljubivost spadaju među najjače ljudske strasti. Ishod borbe protiv njih može se samo naslućivati, ali ne i prognozirati! Bilo je potrebno da se Mojsije svakodnevno posvećuje božanskoj Istini da bi dobri elementi u njegovom karakteru ostali nepobeđeni od elemenata sotonine prirode. Jedan tihi glas govorio je Mojsijevom srcu da samo deoničari božanske prirode u samoodricanju i žrtvi mogu biti deoničari božanske slave i moći. Vera, je Mojsija vodila da gleda u nevidljivo i večno. Samoodricanje ga je osposobilo da napusti sjaj dvorskog života i da se odrekne “sladosti greha” koji je carovao u dvorskim krugovima. Za Mojsija ta „žrtva” nije ni predstavljala žrtvu! U njegovoj duši počinjao je nov život!
Posle četrdeset godina boravka u školi pustinje, Mojsije je primetio da se put samoodricanja pretvorio u put moći i slave! Postao je vođ jednog izuzetnog naroda i prijatelj Božji. Sa Bogom je govorio licem k licu, kao prijatelj s prijateljem. I kad je dospeo na vrh piramide časti i slave, Mojsije je ponovo morao uvideti da je put u život i dalje samo put samoodricanja!
Mojsije je stajao ponovo na pragu jednog velikog preokreta! Ponovo je zašao u trenutke krize koji su tražili čoveka čvrste rešenosti, odlučnosti i hrabrosti; iznad svega i u svemu tražilo se samoodricanje. Dok je Mojsije bio na Sinajskoj gori, narod “načini tele kod Horiva, i klanjaše se kipu”. Psalam 106,19.
Time su Izrailjci prepunili čašu svoga otpada od Boga. Bog je rekao Mojsiju: “Idi, siđi, jer se pokvari tvoj narod … Brzo zađoše s puta, koji sam im zapovedio; načinivši sebi tele liveno, i pokloniše mu se … i rekoše: Ovo su bogovi tvoji, Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje Misirske.” I onda je dodao: “I sada pusti me da se raspali gnev moj na njih i da ih istrebim; ali od tebe ću učiniti narod velik.” 2. Mojsijeva 32,7.8.10.
Kako su neobično zvučale ove reči sa Hristovih usana usred Starog zaveta, sa Gore zakona! Nije li se već Golgota nazirala u plamenu i dimu Sinaja? Nije li već tada Isus odložio svoju slavu, svoju vlast, svoju moć, bogatstvo i silu odričući se sebe za spasenje čovečanstva? Gde je bilo Mojsijevo srce u tom presudnom tranutku? Kušanje je bilo veliko: hoće li Mojsije izgubiti iz vida sebe i ponovo se zauzeti za ovoj narod? Gospod mu je rekao: “Pusti me!” Hoće li on reći kao nekada Jakov: “Neću te pustiti!”
Bio je to odlučujući trenutak ne samo po život naroda nego i za Mojsija. Hoće li se Mojsije ponovo odreći sebe kao nekad na dvoru faraonovom? Da li je zaista naučio lekciju samoodricanja? Hvala Bogu, Mojsije je naučio! Zaboravio je na sebe! Nije se polakomio da postane otac jednog novog Božjeg naroda! Ne! Ponizno je zavapio ka Gospodu molitvom za oproštaj koja se završavala rečima: “Ali oprosti im greh: ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao.” 2. Mojsijeva 32,32.
Mojsije nije dao svetu samo uzor zakona nego i uzor samoodricanja! Ne zaboravimo to! Zakon i ljubav idu pred Bogom ruku pod ruku. Odrekavši se sebe, Mojsije je postao simbol Isusa Hrista koji je takođe proslavio Božji Zakon odričući se sebe! Mojsije je postao ne samo zakonodavac nego i posrednik! On je posredavao po cenu sopstvenog života! Kako? “Jer se držaše Onoga koji se ne vidi kao da ga vićaše.” Jevrejima 11,27. Samoodricanje se stiče gledanjem u Hrista, to veliko pšenično zrno koje je palo i umrlo da bismo mi ustali i živeli kroz svu večnost!
