Skoro svaki od prvih hrišćanskih apostola daje po neke elemente hrišćanskog karaktera. Za apostola Petra hrišćanski karakter predstavlja “deo u Božjoj prirodi” (2. Petrova 1,4). On nabraja neke vrline hrišćanskog karaktera spojene sa verom i savetuje: “Zbog toga uložite svu revnost da sa svojom verom spojite poštenje, s poštenjem znanje, sa znanjem uzdržljivost, s uzdržljivošću postojanost, s postojanošću pobožnost, s pobožnošću bratsku ljubav, s bratskom ljubavi ljubav uopšte … Kome ove kreposti nedostaju, on je slep, kratkovidan; zaboravio je da je očišćen od svojih prošlih greha.” 2. Petrova 1,5-9.
O neophodnosti ozbiljnih napora u sticanju hrišćanskih vrlina apostol Petar dalje savetuje: “Zato, braćo, to ozbiljnije nastojte da u vlastitu korist učvrstite svoj poziv i izbor! … Tako će vam se, naime, pružiti sve što je potrebno za ulazak u večno kraljevstvo našega Gospoda, Spasitelja Isusa Hrista.” 2. Petrova 1,10.11.
Hrišćanski karakter za Jakova, prvog starešine jerusalimske crkve, predstavlja nebesku mudrost ili, kako je on naziva, “mudrost koja dolazi odozgo”. Slično apostolu Petru, i Jakov nabraja neke crte hrišćanskog karaktera rečima: “A mudrost koja dolazi odozgo jest pre svega čista, zatim mirotvorna, blaga, dobrohotna, puna milosrđa i dobrih plodova, postojana i iskrena.” Jakov 3,17. Cela Biblija predstavlja nebesku vagu za uravnotežavanje srca i uma, reči i dela. Upravljanje mislima, rečima i delima u pravilnom smeru, u pravo vreme, rezultat je biblijskog vaspitanja. Od tog zadatka nema važnijeg. Mladi imaju potpuno pravo kad osećaju da moraju postići najviši razvitak svojih duhovnih sila.
Zanimljivo je da je i u Petrovom i u Jakovljevom nabrajanju vrlina hrišćanskog karaktera pored ostalih, ne manje važnih, istaknuta postojanost. U vreme apostola i prve hrišćanske Crkve postojanost je bila više nego neophodna crta karaktera. Po apostolu Petru postojanost je zlatnim lancem srca i uma povezana sa znanjem. Znanje koje spominje apostol Petar predstavlja nešto daleko više od znanja iz knjiga. To je znanje koje jača razum i učvršćuje osećanja, ono znači obrazovanje srca koje upravlja pogled u večnost. Od samog svog početka, hrišćansko oblikovanje karaktera predstavljalo je nauku dublju, širu i višu od svake druge. Hrišćanstvo je polazilo putevima koji nisu u slozi sa ljudskim prirodnim sklonostima. Ono je videlo da se nasleđene i stečene težnje prema zlu moraju savladati. Njegovim prvim učiteljima vere i morala bilo je jasno da se um treba obnoviti, disciplinovati, obrazovati; da se srca moraju vaspitati da budu nepokolebljiva, čvrsta, stalna i postojana verom u Isusa Hrista. Ali hrišćansku postojanost ne ističu samo apostoli i hrišćansko učenje Novoga zaveta. Još je vekovima pre njih rečeno u Knjizi o Jovu (11,15): “Tada ćeš podignuti lice svoje bez mane, i stajaćeš tvrdo i nećeš se bojati.”
U svim vekovima biblijske istorije Bog je imao istaknute svedoke koji su se neustrašivo izlagali poruzi i progonstvu braneći istinu. Josif je bio omrznut i prodat zbog svog poštenja i vernosti. David je bio gonjen kao divlja zver. Danilo je bio bačen u jamu s lavovima zbog svoje nepokolebljive čvrstine i vernosti načelima Neba. Jov je izgubio bogatstvo i zdravlje tako da je postao mrzak svojim prijateljima, pa i rođacima. Jeremiji nije bilo dozvoljeno da govori ono što mu je Bog kazao, a kad se nije dao pokolebati u svojoj postojanosti, bačen je u jamu. Stefan je bio kamenovan, Pavle zatočen, tučen, kamenovan i na kraju pogubljen kao postojani vesnik Isusa Hrista.
Ovi primeri ljudske postojanosti svedoče o njihovoj vernosti Božjim obećanjima i o snazi njihove vere kojom su se oduprli silama mraka. Heroji postojanosti su očima vere gledali iznad prolaznosti u večnost pred sobom i njena večna bogatstva. Nemoguće je služiti Bogu bez oduševljenja i postojanosti, žara i nepokolebljivosti. Apostol Pavle je naglašavao mladom propovedniku evanđelja i svom prijatelju Timotiju potrebu postojanosti u službi Bogu i bližnjima: “Napominjem ti da podgrevaš dar Božji koji je u tebi … Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote.” 2. Timotiju 1,6.7.
Apostol Pavle nije pozvao svog učenika da stekne zemaljska blaga i slavu, život slobodan od briga i nevolja. Suprotno tome, on ga je pozvao na put postojanosti i samoodricanja, put stradanja i prezira za delo spasavanja ljudi u Hristu. U svim vekovima demoni su gonili Hristove sledbenike, ali se u njima kroz te nevolje i progonstva otkrivao karakter božanske postojanosti Isusa Hrista. Oni su se naučili disciplini postojanosti u školi nevolje i očistili se u peći stradanja. Izdržali su svako odricanje i najteža razočaranja. Kao saučesnici u Hristovim stradanjima mogli su gledati iznad mraka u slavu govareći: “Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti.” Rimljanima 8,18.
Apostol Pavle je živeo onako kako je učio. Nikada se nije postideo dela koje je zastupao. Nije se uplašio ni postideo pred farisejima, ni pred Rimljanima, ni pred gomilom u Listri, ni pred zatvorom u Makedoniji, ni pred carem Neronom, ni pred isukanim mačem … U njegovom životu videlo se izvršenje načela postojanosti i nepokolebljivosti. U njegovom srcu carovala je ljubav prema istini, i zato je njegov karakter postao sličan nebeskom uzoru.
Spomenućemo jedan značajan primer postojanosti čvrstih verskih principa. Za Davida je ljudski život predstavljao svetinju, čak i onda kada je sam njegov život bio u opasnosti. Jednoga dana, dok je bežao od cara Saula i krio se u pećini Adulamskoj, osetivši strahovitu žeđ, uzviknuo je: “Ko bi mi doneo da pijem vode iz studenca vitlejemskoga što je kod vrata!” 2. Samuilova 23,15. Vitlejem je u to vreme bio u rukama neprijateljskih Filisteja; ali tri junaka iz Davidove čete probila su se pod borbom kroz filistejsku stražu i donela vode iz Vitlejema svome gospodaru. David je odlučno odbio da pije. Rekao je: “Ne daj Bože da bih to učinio. Nije li to krv ovih ljudi koji ne mareći za život svoj idoše. I ne hte piti.” 2. Samuilova 23,16.17.
David je sa osećanjem pobožnosti izlio vodu na žrtvu Bogu. Iako je bio ratnik i mnoge godine proveo među prizorima krvoprolića, on se odupro bezosećajnosti koja se stiče u sličnim okolnostima. Iako je bio žedan do smrti, ostao je nepokolebljiv u odluci da ne pije spasonosnu vodu.
Nije li Hristos takođe odbio da pije ponuđeno piće za umirenje bolova dok je visio razapet na krstu? Zar nije Hristova postojanost, neustrašivost i čvrstina u stradanju najveći primer za nas? Neka takva postojanost bude crvenom niti utkana u naše karaktere!
