Sama reč jeres se definiše kao krivoverstvo, tj. pogrešno verovanje i učenje. To je reč koja se u religiji tako često koristi. Iako su neki opsednuti njome i vide jeretike, koji se ne ponašaju po njihovom poimanju religije, svuda oko sebe, ovo je nesumnjivo važna tema. Ponašamo se po onome što verujemo da je ispravno, pa ako verujemo pogrešno i način na koji živimo biće pogrešan.
KRIVOVERSTVO U STAROM ZAVETU
Možda ne izgleda logično započeti ovu temu Starim zavetom, jer je sama reč jeres grčkog porekla, i kao takva nalazi se samo u Novom zavetu. Međutim, Stari zavet bi trebalo da je delo istog Boga, kao i Novi. Mada određena Božija uputstva možda neće biti ista po samoj formi, ali bi, onda, bar principijelno morala da budu slična, jer su i delo istog autora.
Odnos prema krivoverstvu svakako treba tražiti u Mojsijevim knjigama, jer su uputstva koja je Bog dao Mojsiju osnova za ceo starozavetni model religioznog života. U tu svrhu koristićemo dva teksta iz 5. Mojsijeve.
“Ali prorok koji bi se usudio govoriti što u moje ime što mu ja ne zapovijedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, taki prorok da se pogubi. Ako li rečeš u srcu svojem: kako ćemo poznati riječ koje nije Gospod rekao? Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je riječ koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se.” (5. Mojsijeva 18:20-22). Metod ispitivanja šta je ispravno je ovde vrlo jednostavan. Ako neko, da uopštimo stvar ne govoreći samo o prorocima, načini određeno predviđanje i ono se ne ispuni, ni on ne nosi poruku od Boga.
I dok je metod jasan jedna reč se, naizgled, neopaženo provlači – oholost. Zašto bi čovek iz oholosti to morao da kaže? Svi znaju da se u religioznom svetu posebnim očima gleda na ljude koji nose poruke od Boga ili razumeju Božija uputstva. Zato je to mamac za sujetne, jer im je iznad svega stalo da ih ljudi poštuju. Pa, čak, ako i ne obmanjuju druge svesno, lak su plen za Sotonu, koji igra na kartu njihove sujete.
Drugi tekst se nalazi nekoliko poglavlja ranije. “Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znaš, i njima da služimo, nemoj poslušati što ti kaže taj prorok ili sanjač, jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duše svoje. Za Gospodom Bogom svojim idite, i njega se bojte; njegove zapovijesti čuvajte, i glas njegov slušajte, i njemu služite i njega se držite.” (5. Mojsijeva 13:1-4).
U ovom slučaju zadatak prepoznavanja jeresi nije tako jednostavan. Predviđanja koja su data su se ispunila, pa moraju postojati drugi kriterijumi za razlikovanje istine od laži. Iz teksta se vidi da Bog to dozvoljava, da bi se videlo koliko nam je stvarno stalo do Njega (3. stih). Odatle se jasno vidi da od našeg odnosa prema Bogu direktno zavisi da li ćemo prihvatiti krivoverstvo. Ovo može da izgleda pomalo čudno.
Naredni stih ovome dodaje još nekoliko srodnih uputstava. Ići za Bogom, imati strahopoštovanje prema Njemu, čuvati Njegove zapovesti, slušati Njegov glas, služiti Mu i držati Ga se su štit protiv krivoverja. Pošto nemamo direktnu Božiju objavu da li idemo za Njim, služimo li Mu na ispravan način i držimo li Ga se zaista – a postoje razna, i često potpuno suprotstavljena, tumačenja kako to treba činiti – način prepoznavanja istine i laži nije tako lak, a odgovornost za izbor kojim ćemo putem ići leži na nama. Još delikatnija stvar je kako slušati Božiji glas. Izgleda da je najjedsnostavnije imati strahopoštovanje prema Bogu i čuvati Njegove zapovesti. Međutim, imamo li pravog strahopoštovanja prema Bogu, ako činimo što Njemu smeta, a ni ne marimo da to doznamo? Čak i oko načina kako ispunjavati Božije zapovesti ima previše polemika.
Ako ovako posmatramo stvari, roje se pitanja na koja bi trebalo dati odgovor. Ko od ljudi ima pravo da kaže šta je jeres? Kako prepoznati jeres? Kako se sačuvati od nje?
KO DEFINIŠE ŠTA JE JERES?
Pretpostavljam da je ovo pitanje na koje bi odgovor ljudi najviše voleli da znaju. Saslušamo šta taj autoritet ima da kaže, i bez ikakvog razmišljanja i bez ikakve odgovornosti, nastavimo život po datim uputstvima. Postoje oni koji za sebe tvrde da to mogu reći, tvrdeći da su jedina prava Božija crkva, ali njih ima toliko da se ne mogu nabrojati. Ko je od njih u pravu?
Luka, pisac Dela apostolskih, tvrdi da je sadukejstvo jeres (Dela 5:17). Apostol Pavle to isto govori za farisejsko učenje (Dela 26:4, 5). A sadukeji i fariseji su bili verski autoriteti jevrejskog naroda. Sa druge strane, vođe te jevrejske zajednice smatraju Hristovo učenje za krivoverje (Dela 24:5), a i Jevreji u Rimu su o istom učenju čuli da je jeres (Dela 28:22).
Nije teško uočiti da ovi ljudi optužuju jedni druge za pogrešna verovanja. Takođe, izgleda kao da nije ni teško shvatiti ko je ovde u pravu, ali to je samo zato što imamo stav pisaca Biblije, dok nju prihvatamo kao ispravno merilo, a i samo vreme je donelo neke odgovore. U relanom životu, međutim, nemamo takvu pomoć u odlukama koje bi trebalo doneti u datom trenutku, nego sami moramo razlučiti između istine i laži.
Stvari postaju još čudnije kada vidimo Pavlov odgovor, pred rimskim sudijom Filiksom, na optužbe o jeresi: “Ovo ti pak priznajem da u putu, koji ovi nazivaju jeres, tako služim Bogu otačkome, vjerujući sve što je napisano u zakonu i u prorocima, i imajući nadanje na Boga da će biti vaskrsenije mrtvima, i pravednicima i grješnicima, koje i sami ovi čekaju. A za ovo se i ja trudim da imam čistu savjest svagda i pred Bogom i pred ljudima.” (Dela 24:14-16). Pavle tvrdi da služi istom, otačkom Bogu kao i njegovi tužitelji, da veruje u iste svete spise kao njegovi tužitelji i da se nada vaskrsenju, koje čekaju i njegvoi tužitelji. Kompletna verska osnova im je ista – isti Bog, isti sveti spisi, iste nade. Kada se to, pak, primenjuje u životu toliko se razlikuje da se međusobno, pred jednim mnogobšcem, optužuju za krivoverstvo. Iako imaju više sličnosti negoli razlika ova dva pogleda na religiju su ne samo nepomirljiva, nego se i suštinski razlikuju u prihvatanju onoga šta Bog radi.
Svaka verska denominacija smatra da je ona pred Bogom ispravna, a da su druge jeretičke. To stvara nepregledne bujice međusobnog optuživanja. Međutim, to nimalo ne pomaže onima koji bi stvarno da saznaju šta je jeres, a šta ne. Veliki broj religioznih ljudi se obreo u nekom sistemu verovanja svojim životom ili rođenjem, bez prave provere temelja svog verovanja. Samim tim, mala je verovatnoća da se po prirodi stvari nađemo na pravom mestu. Pravi bi, dakle, nemar bio prema Bogu i istini, pa tako i prema sopstvenom spasenju, ne ispitati šta je ispravno. Čak i kada bi se slučajno obreli na pravom mestu, “naša” vera ne bi stvarno bila naša, već onih koji su nam je preneli. Osim toga, postoji opasnost i među ljudima koji su istinski na Božijoj strani: “Jer ja ovo znam da će po odlasku mome ući među vas teški vuci koji neće štedjeti stada; i između vas samijeh postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom.” (Dela 20:29, 30).
Za istinom, dakle, valja tragati! Na kraju, neće drugi odgovarati za naše izbore.
KAKO PREPOZNATI JERES?
Da li je neko na pravom putu obično se procenjuje po njegovom pridržavanju i priznavanju uputstava koja je dao Bog – po čuvanju Njegovih zapovesti (5. Mojsijeva 13:4).
Već smo mogli videti da je osnova Pavlovog verovanja bila “sve što je napisano u zakonu i prorocima” (Dela 24:14). Stari zavet je bio jedina Biblija apostola. Tek će kasnije njihovi spisi ući u biblijski kanon. I sam Hristos je rekao: “Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim.” (Matej 5:17). Ideja nije bila da se ukine sve što je Bog do tada radio, nego da se veri doda novi kvalitet. Samo se tako može prihvatiti činjenica da se radi o istom Bogu.
Ipak, život se pobrine da ne bude sve tako jednostavno. Nakon jedne rasprave da li se čovek može spasiti ako se ne obreže, Pavle i Varnava odlaze ostalim apostolima i starešinama u Jerusalim da donesu odluku kako da se ponašaju prema neznabošcima koji prihvataju Hrista. Da li od njih tražiti držanje celog Mojsijevog zakona ili samo očekivati da se očuva duh zakona?
Na kraju Jakov iznosi odluku ovoga sabora: “Zato ja velim da se ne dira u neznabošce koji se obraćaju k Bogu; nego da im se zapovjedi da se čuvaju od priloga idolskijeh i od kurvarstva i od udavljenoga i od krvi, i što njima nije milo drugima da ne čine.” (Dela 15:19,20).
Postavlja se pitanje kako su najuticajniji Božiji ljudi tog vremena mogli da kažu jednu ovakvu stvar – da zapovesti koje je dao Bog ne moraju da se primenjuju? Odakle im takva hrabrost?
Nesporno je da je Bog koristio zakone da, pored ostalog, preko slika obreda uputi ljudima duhovne poruke. Tako je i obrezanje trebalo da uputi određenu poruku, što je bilo jasno i u starozavetno vreme: “I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce sjemena tvojega, da bi ljubio Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje, da budeš živ.” (5. Mojsijeva 30:6; videti i 5.Mojsijeva 10:16; Jeremija 4:4; 9:26; Rimljanima 2:29). Ali, još uvek ostaje nedorečno po kom principu su oni to uradili. Ne možemo ni da zamislimo šta bi se samo desilo kada bi svako po svom nahođenju mogao da menja Božije zapovesti.
VOĐENI DUHOM
Malo kasnije Jakov indirektno odgovara pod kojim uticajem su doneli ovu odluku. “Jer nađe za dobro sveti Duh i mi da nikakvijeh tegoba više ne mećemo na vas osim ovijeh potrebnijeh” (Dela 15:28). Na način koji nam ovde nije opisan, Jakov tvrdi da je u ovoj odluci učestvovao sam Bog svojim Duhom. Tako da je odluka, zapravo, Božija, a ne ljudska.
Za ove ljude nije teško znati da li je ovo što tvrde istina, jer to Pismo za njih svedoči. Toliko ljudi je u istoriji tvrdilo da ih je Sveti Duh vodio u donošenju odluka, a to čine i dan-danas. Jasno je, pak, da ne mogu svi biti u pravu. Lako je verovati da Bog svojim Duhom mene vodi u životnim odlukama, ali to uopšte ne mora biti isitina.
Evo jednog starozavetnog primera. Carevi Judeje i Izraela, Josafat i Ahav, odlučili su da krenu u rat protiv Siraca. Zbog toga su tražili proroke da bi znali šta im Bog poručuje. Svi proroci su prorokovali uspeh u ovom pohodu, a među njima je prednjačio Sedekija. Oni, međutim, nisu bili Božiji proroci. A onda su pozvali i Miheju, pravog Božijeg proroka, koji im je stvarno rekao šta Bog misli. “Tada pristupi Sedekija sin Hananin, i udari Miheju po obrazu govoreći: kuda je otišao duh Gospodnji od mene da govori s tobom? A Miheja mu reče: eto, vidjećeš u onaj dan kad otideš u najtajniju klijet da se sakriješ.” (1. o carevima 22:24, 25). Čak i lažni prorok zna kako stvari funkcionišu. Jasno mu je da Duh Gospodnji otkriva tajne, ali misao i verovanje da njega vodi taj isti Božiji Duh bili su lažni.
Apostol Pavle je u pismu Korinćanima napisao: “A ja malo marim što me sudite vi ili čovječij dan; a ni sam sebe ne sudim. Jer ne znam ništa na sebi; no za to nijesam opravdan, ali onaj koji mene sudi Gospod je.” (1. Korinćanima 4:3, 4). Apostol Pavle je bio i ostao jedna od najuticajnijih figura u hrišćanstvu. Kada on sa ovoliko opreznosti piše – da kod sebe ne zna ništa što bi bilo za osudu, ali da to ne mora da znači da je u pravu – i mi bi trebalo da budemo oprezni makar koliko i on.
Uopšte nije retka pojava da čovek o sebi ima lepše mišljenje nego što bi trebalo da bude. Često sebe vidimo kakvi bismo želeli da budemo, a ne kakvi jesmo.
OHOLOST
Pišući o Pavlu, njegovim spisima i daru koji je dobio od Boga, Petar kaže: “I trpljenje Gospoda našega držite za spasenje; kao što vam i ljubazni naš brat Pavle po danoj mu premudrosti pisa. Kao što govori o ovome i u svima svojijem poslanicama, u kojima imaju neke stvari teške razumjeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju pogibao. A vi dakle, ljubazni, znajući naprijed, čuvajte se da prijevarom bezakonika ne budete odvedeni s njima, i ne otpadnete od svoje tvrđe” (2. Petrova 3:15-17). Petar poziva na opreznost u izgrađivanju mišljenja na osnovu istinitih tvrdnji. Zato nije teško da se javi krivoverje, jer samo posedovanje ispravnih tvrdnji nikome ne garantuje da će to pretočiti u ispravan sistem verovanja.
Ostaje pitanje zašto se nenaučeni i neutvrđeni uopšte upuštaju u tako nešto. Ovde bi mogle da nam pomognu Pavlove reči: „A namjera je zapovijesti ljubav od čista srca i dobre savjesti i vjere nelicemjerne; u kojima neki pogriješivši svrnuše u prazne govore, i htjeli bi da budu zakonici, a ne razumiju ni šta govore, ni šta utvrđuju.” (1. Timotiju 1:5-7). Postoje, dakle, ljudi koji su od religije napravili prazan govor, iako je namera bila da postanu ljude sa čistim srcem, mirnom savešću i verom u kojoj nema licemerja. Ne znaju šta govore, jer su nenaučeni; ne znaju šta utvrđuju, jer su sami neutvrđeni – kao što je i Petar rekao za njih. Pavle, pak, ovde govori o razlogu zašto to čine – hteli bi da budu zakonici.
Sujeta čoveku lako pomrači um. Ovde možemo i da se prisetimo već citiranih reči: “Nego je iz oholosti rekao onaj prorok “. Ista stvar, opisana malo drugačijim rečima.
SAMOOBMANA
Nenaučenost i neutvrđenost su svakako razlozi za prihvatanje i širenje krivoverja, ali izgleda da postoji još jedan veoma jak uzrok za ovu pojavu.
Hristovim učenicima nije bilo jasno zašto pokušava da im daje pouke u pričama, a ne govori im otvoreno, pa su Ga to i pitali. “A on odgovarajući reče im: vama je dano da znate tajne carstva nebeskoga, a njima nije dano. Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a koji nema, uzeće mu se i ono što ima. Zato im govorim u pričama, jer gledajući ne vide, i čujući ne čuju niti razumiju. I zbiva se na njima proroštvo Isaijno, koje govori: ušima ćete čuti, i nećete razumjeti; i očima ćete gledati, i nećete vidjeti. Jer je odrvenilo srce ovijeh ljudi, i ušima teško čuju, i oči su svoje zatvorili da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i srcem ne razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim.” (Matej 13:11-15). Na prvi pogled čini se veoma čudno da ljudi neće da prihvate takav dar koji im nudi Bog. Zašto ne bi hteli isceljenje i večni život?
Hristos prvo kaže da oni gledajući ne vide, a slušajući niti čuju, niti razumeju šta im se priča. Potom kaže i razlog zašto je to tako – jer im je odrvenelo srce i zatvorili su svoje oči i uši da ne vide i ne čuju i srcem ne razumeju. Ovo znači da su ljudi sami uzrok neprihvatanja istine.
Često može da se čuje izjava: “Samo budi iskren!” Iako je ona principijelno tačna, postavlja se pitanje da li je čovek u stanju da sam pred sobom bude u potpunosti iskren? Pišući Timotiju Pavle kaže: “A zli ljudi i varalice napredovaće na gore, varajući i varajući se.” (2. Timotiju 3:13). Ljudi koji u religiji druge obmanjuju obično su i sami obmanuti. Budući da su svi ljudi grešni, nose u sebi klicu zla, a sa zlom i osnovu za neiskrenost.
“A bijaše i lažnijeh proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnijeh učitelja, koji će unijeti jeresi pogibli, i odricaće se gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibao. I mnogi će poći za njihovijem nečistotama kojima će se huliti na put istine. I u lakomstvu loviće vas izmišljenijem riječima. Njihov sud odavno ne docni, i pogibao njihova ne drijema.” (2. Petrova 2:1-3). Petar govoreći o ovoj temi kaže da krivoverje nije samo stvar prošlosti, nego i budućnosti, javiće se ne samo van Božije zajednice, nego i u njoj, i, što je najporaznije, “među vama” će mnogi poći tim putem.
Iako su ovo prilično značajne izjave, poslednja tvrdnja – u lakomstvu loviće vas izmišljenim rečima – je najznačajnija, jer govori o uzroku ove pojave. Uopšte nije teško shvatiti da ljudi lako prihvataju da je ispravno ono što vole. Istina ume veoma neprijatno da žigoše naš život i naše stavove. A još ako volimo da činimo ono što ne valja, samo nam je potrebno opravdanje da možemo bez griže savesti da nastavimo da se baškarimo u svom brlogu. Jeres je, tako, potreba grešnog čoveka, koji želi da ostane u grehu.
KAKO NADVLADATI JERES?
Imajući na umu da postoji mogućnost samoobmane, borbu protiv krivoverja treba sprovoditi oprezno i pre svega u svom životu. Uvek je lakše baviti se tuđim manama i nasilno vaditi trun iz tuđeg oka, dok balvan u našem i ne primećujemo (Matej 7:3-5). Najrevnosniji u izgonjenju jeresi su obično oni koji ni sami ne znaju u šta tačno treba da veruju. “Izgoniće vas iz zbornica; a doći će vrijeme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini. I ovo će činiti, jer ne poznaše oca ni mene.” (Jovan 16:2, 3). Pošto ne poznaju Boga i Njegove namere, sigurnost u religiji i iluziju da Mu služe nalaze u stavovima koji su opšte prihvaćeni i nalozima ljudskih autoriteta.
Ako i možemo imati slobodu da nekome ukažemo na greške, nasilno menjanje njegovih postupaka i stavova je nedopustivo. Pavlov savet je ovde veoma koristan: “Ko si ti koji sudiš tuđemu sluzi? On svojemu gospodaru stoji ili pada. Ali će ustati; jer je Bog kadar podignuti ga.” (Rimljanima 14:4). Bog nam je dao slobodu da izaberemo, a za svoje postupke ćemo biti odgovorni – ali Njemu, a ne ljudima. Na kraju, čoveka koji je u zabludi Bog je u stanju da izvede na ispravan put.
Upravo ovde i leži način kako da rešimo problem krivoverja. Kao što je mudri Solomun zapisao: “Zli ljudi ne razumiju što je pravo; a koji traže Gospoda, razumiju sve.” (Priče 28:5). Zao čovek nije u stanju da razume šta je ispravno. Potreban mu je Božiji Duh koji će da ga usmeri. Zato oni koji traže Boga sve razumeju. Nisu oni po prirodi stvari pametniji, inteligentiji ili obrazovaniji od zlih, nego kroz odnos sa Bogom dobijaju i Njegovo delovanje u svom životu.
Ne možemo nikoga naterati da traži Boga. Možemo samo da ga nateramo da se pretvara da Ga traži, a tako ga primoravamo ili na put samoobmane ili na put licemerstva. Oba puta su guranje čoveka u večnu propast.
Najviše što možemo da uradimo za nekoga je da primerom pokažemo da ono što verujemo funkcioniše. Zato se možemo poslužiti rečima čoveka koji je bio po Božijem srcu: “Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li na zlu putu, i vodi me na put vječni.” (Psalam 139:23,24). Možda imamo pogrešne predstave o sebi, možda idemo pogrešnim putem, ali postoji neko ko nepogrešivo to može da utvrdi i da nas, ako smo u zabludi, izvede na pravi, večni put.
ZAŠTO SE DOPUŠTA JERES?
Možda bi moglo da se postavi pitanje zašto Bog uopšte dopušta jeres? Ima li koristi od dopuštanja jeresi? Apostol Pavle jednostavno odgovara na naše pitanje: “Jer treba i jeresi da budu među vama, da se pokažu pošteni koji su među vama.” (1. Korinćanima 11:19). Istina najbolje svetli pored neistine. Falsifikat je najlakše poznati ako se poredi sa originalom. Isto tako, za svakoga ko hoće da gleda i sluša, kada se uporede isitina i laž, postaće jasno šta je ispravno.
Posle svega što je rečeno možemo da vidimo koliku težinu i ozbiljnost ima starozavetni tekst od koga se i krenulo: “Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znaš, i njima da služimo, nemoj poslušati što ti kaže taj prorok ili sanjač, jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duše svoje. Za Gospodom Bogom svojim idite, i njega se bojte; njegove zapovijesti čuvajte, i glas njegov slušajte, i njemu služite i njega se držite.”
Bog dopušta krivoverje da bi se pokazalo da li Ga stvarno volimo iz sveg srca, kako često znamo da tvrdimo. Pa, imamo i uputstvo – ići za Bogom, imati strahopoštovanje prema Njemu, čuvati Njegove zapovesti, slušati Njegov glas, Njemu služiti i Njega se držati – da bismo se vratili sa puta jeresi ili da njim ne bismo ni krenuli. Ukratko, potrebno je razvijati odnos sa Njim, a On će u tom odnosu delovati za naše dobro i čuvati nas od stranputica.
“A tjelesni čovjek ne razumije što je od Duha Božijega; jer mu se čini ludost i ne može da razumije, jer treba duhovno da se razgleda. Duhovni pak sve razgleda, a njega sama niko ne razgleda.” (1. Korinćanima 2:14,15).
Izvor: Znakovi pored puta, Dragan Kršić
