Zahvalnost je miris cveća upućen nebu, osmeh deteta majci i priznanje Bogu za sve što imamo i što jesmo. Car David je zahvalio Bogu rečima: “Tvoje je, Gospode, veličanstvo i sila i slava i večnost i čast, i sve što je na nebu i na Zemlji; Tvoje je, Gospode, carstvo, i Ti si uzvišen svrh svega poglavar; bogatstvo i slava od Tebe je … jer je od Tebe sve, i iz Tvojih ruku primivši dasmo Ti.” 1. Dnevnika 29,11-14.
Bila je to careva zahvalnost za narod “što dragovoljno prilagahu, jer prilagahu celim srcem Gospodu; i car se David radovaše veoma” (29,9). Dajući nam, Bog nas osposobljava da dajemo. Čineći nam dobro, Bog nam omogućuje da i mi činimo dobro. Bog očekuje zahvalnost kao što majka očekuje osmeh priznanja od svog ljubljenog čeda. Neizmerna sila života nalazi se u zahvalnosti. “A koji blagoslov seje, blagoslov će i požnjeti”, objavio je apostol Pavle hrišćanima u Korintu, “jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje.” 2. Korinćanima 9,6.7.
Zahvalno srce je “veselo srce”, i zahvalnost je “izvrstan lek”. Priče Solomunove 17,22. Ne samo što leči nego i održava zdravlje, prožeto radošću. Ozdravljenje cara Jezekije bilo je povod za jednu od najlepših starozavetnih pesama u slavu Bogu. Car je pevao uz harfu: “Gospode, za Tebe živeće srce moje i živeće moj duh … Ti si spasao dušu moju od jame uništenja, za leđa si bacio sve moje grehe … I mi ćemo pevati uz harfe sve dane svojega života pred Hramom Gospodnjim.” Isaija 38,16-20.
Zahvalnost je tako sveta dužnost da je prvi hrišćani iz vremena apostola nisu smeli prepustiti slučaju. Svoju zahvalnost Bogu izražavali su redovnim darovima u novcu i namirnicama u korist svoje siromašne braće u Jerusalimu. Prema savetu apostola Pavla, “svaki prvi dan nedelje neka svaki od vas ostavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bivaju zbiranja kad doćem”. 1. Korinćanima 16,2. “Svaki po volji svoga srca”, dodao je apostol u sledećoj poslanici istoj crkvi, jer su darovi zahvalnosti uvek srazmerni veličini Božje dobrote prema nama. Priča o Mariji Magdaleni je priča o klonulom cvetu iz Magdale koji se oporavio zahvaljujući Hristovoj božanskoj milosti i praštanju. Njena zahvalnost postala je sila njenog novog života. Zahvalnost je preobrazila njen karakter. Cvet njene duše bio je neprekidno otvoren zahvaljivanjem, a najlepše je zamirisao u kući fariseja Simona. Kad je čula da se Isus nalazi kod njega na večeri, odmah je pošla tamo. Nikada zahvalnost nije dobila lepši izraz nego tada.
Istoričar Luka kaže u svom Evanđelju: “I gle, žena u gradu koja beše grešnica doznavši da je Isus za trpezom u kući farisejevoj, donese sklenicu mira.” Luka 7,37. Jednom udaren pečat greha na Marijinom imenu teško se skidao. Za uobičajeni način ljudskog mišljenja grešnica koja više ne greši je samo “bivša grešnica”, ali Isus nije mislio samo kao čovek, nego i kao Bog. Za njega je svaki bivši grešnik novoroćeno dete Božje. On je čak jednom fariseju rekao u oči da mu se “valja nanovo roditi”. Luka nije hteo da spomene Marijino ime, ali je od drugih čitav svet saznao za Marijino delo zahvalnosti i novorođenja.
Isus je sedeo za trpezom. Sedeo je izmeću Simona, koga je izlečio od gube, i Lazara, koga je vaskrsao iz mrtvih. Jelo se u poluležećem stavu. Tako je Marija mogla da priđe Hristu, “i stavši sastrag kod nogu njegovih plakaše, i stade prati noge njegove suzama, i kosom od svoje glave otiraše, i celivaše noge njegove, i mazaše mirom”. Luka 7,38. Marija je razbila svoju flašicu skupocenog mirisnog ulja i izlila na Isusove noge.
Bio je to prizor dostojan da bude ovekovečen na platnima najvećih slikara i umetnika sveta, ali je Simonu bilo do krajnosti neugodno. Svi su primetili da se nešto neobično događa. Simonovo lice je dobilo naročiti izraz. On je imao svoje mišljenje o Mariji. Znao je pravi razlog njenog odlaska iz Vitanije njenoj tetki u Magdalu. Znao je da je za njega najbolje da ćuti, ali je u svom srcu prezrivo govorio ne samo o Mariji nego i o Hristu: “Da je on prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče: jer je grešnica.” Luka 7,39.
Isus je, naravno, znao šta se događa u Simonovoj glavi dok je mrko gledao u Mariju. Isus je osetio Simonovo nezadovoljstvo i prema sebi. Obratio mu se pitanjem: “Simone! Imam ti nešto kazati.” Luka 7,40. Bio je to blagi uvod u veličanstvenu odbranu zahvalnosti.
“Učitelju, kaži!” — odgovorio je Simon sa slabo prikrivenom ironijom. “Kaži što imaš da kažeš, reci što pre, otrpeću tvoju propoved jednom za svagda”, mislio je razočarani Simon. On je pozvao Hrista više iz radoznalosti nego iz zahvalnosti, i sad je smatrao da zna da Isus ne može biti Mesija.
Isus je ispričao kratku priču o dvojici dužnika. Obojica su bili dužni istom čoveku, ali je razlika bila u veličini duga. Jedan je dugovao pet stotina srebrnjaka, a drugi deset puta manje, samo pedeset. Zajmodavac je bio dobre volje i pošto obojica nisu imali da vrate, oprostio je obojici. “Sad”, rekao je Isus, gledajući ljubazno u Simona, “kaži koji će ga od njih dvojice većma ljubiti?” Luka 7,42.
Simon je mislio o naivnom svršetku priče kad je ravnodušno odgovorio: “Mislim onaj kome najviše pokloni.” Luka 7,43. Ali kraj priče bio je tek početak.
“Imaš pravo”, dočekao je Isus i odmah nastavio: “Simone, vidiš li ovu ženu? A sad pogledaj sebe. Došao sam u tvoju kuću kao gost na večeru. Ti mi nisi spremio sud da operem svoje noge. Uskratio si uobičajenu pažnju da uljem pomažeš glavu gosta koga poštuješ. Jednostavno si želeo da utvrdiš jesam li ja Mesija ili nisam. I sad si zaključio da nisam.”
“Pogledaj ponovo ovu ženu. Umesto vodom, suzama je oprala moje noge. Umesto uljem, izlila je na moju glavu skupoceni miris. Ti si propustio da me zagrliš, a ona je svojim poljupcima osušila moje noge.” Marija nije pokušavala da objasni svoj postupak. Ona je znala da ju je Isus razumeo. Bila mu je zahvalna, i Isus je to shvatio. Ona mu je dugovala svoj život.
“Sad, Simone, šta imaš ti da kažeš? A ja ti kažem: veliku je ljubav imala, zato su joj mnogi gresi oprošteni.” Simon je shvatio da je u Isusovoj priči on upoređen s Marijom. U njenom padu on je odigrao svoju nečasnu ulogu, ali je za sebe i svoj deo krivice našao opravdanje. Isus mu je pomagao ljubazno, ali ipak direktno, da vidi svoje pravo stanje. Zatim je dodao: “Kome se malo oprašta ima malu ljubav.” Luka 7,47.
Marijina zahvalnost je ovekovečena kao ključ života, posvećenosti, poniznosti i trpljenja. Cvet iz Magdale narastao je u jedno od “mirisnih drveta Božjih”, a Simon je postao veran i poslušan Hristov učenik.
