Ozbiljnost je brižljivo čuvanje svoga srca od nesvetih misli i grešnih strasti, odbacivanje svega što naša savest osuđuje. Ozbiljnost znači i stalnost u molitvi duše čije su misli neprestano upravljene gore, a osećanja usredsređena na Boga. Ozbiljnost je trajno razmišljanje o Božjoj veličini, o njegovoj milosti i plemenitosti sve dotle dok njegova ljubav i dobrota ne osvoje naše srce. Takvo čuvanje srca dolazi na prvo mesto, onako kako kaže Biblija: “Svrh svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život.” Priče Solomunove 4,23.
Ozbiljnost je od bitne važnosti za razvijanje hrišćanskog karaktera i rastenja onako kao što je Hristos rastao u svom detinjstvu i mladosti: “U premudrosti i u rastu i u milosti i kod Boga i kod ljudi.” Luka 2,52. Ozbiljnost podrazumeva naš pristanak da odbacimo sve ono što obesvećuje našu dušu i da dopustimo sili Hristovog Duha da nas očisti. Biti ozbiljan u hrišćanskom smislu znači imati lice svetlog pogleda i prijaznosti, slično Hristovom. Ozbiljnost hrišćanskog pogleda na svet znači biti u svetu, ali se ne prilagođavati svetu. Naprotiv, kaže apostol Pavle, “nego se promenite obnovljenjem uma svoga, da biste mogli kušati koja je dobra i ugodna i savršena volja Božja”. Rimljanima 12,2.
Hrišćanska ozbiljnost ne znači pasivno posmatranje potreba naših bližnjih, nego budnost i aktivnost da im se objavi istina o Božjem karakteru. Ozbiljnost takođe znači lično usavršavanje za koristan rad. Ona se ogleda u biranim rečima i uravnoteženom glasu. Njene reči su strpljive, ljubazne, bez traga od razdražljivosti i zlovolje. U srcu ispunjenom ozbiljnošću nalazi se Hristos kao nada slave, ali ne povremeno, nego stalno. Razvijanje hrišćanske ozbiljnosti dovodi do odlučne promene u ponašanju, kako u rečima tako i u delima, pre svega u domu, a onda i na svakom drugom mestu.
Kako je moguće steći ozbiljnost? Kako promeniti svoju neozbiljnu prirodu koja se tako lako prilagođava životu sveta? Jedino Bog može promeniti ljudski um i misli. On je stvorio um i On zna sve neobjašnjive puteve njegovog funkcionisanja. Ovaj preobražaj postiže se gledanjem u Hrista, ali to gledanje nije obično posmatranje. Ono znači disciplinovanost uma da razmišlja o Hristovim rečima i delima ne upadajući u površnost i ne zanemarujući svoje dužiosti. To posmatranje znači sticanje mudrosti najmarljivijim intelektualnim naporima. Ozbiljan hrišćanin je i mudar i jak upravo zbog toga što duboko zahvata u neiscrpno vrelo Hristovog božanskog karaktera i nauke. Biblija kaže: “Mudar je čovek jak, i razuman je čovek silan snagom.” Priče Solomunove 24,5.
Jedan od sjajnih primera hrišćanske ozbiljnosti svetli nam u licu Timotija, mladog saradnika apostola Pavla. Njegov otac je bio Grk, a majka Jevrejka. Njegova vera je bila ozbiljna, njegovo istraživanje Svetog pisma duboko. Sa apostolom Pavlom sreo se u Listri i bio je svedok njegovog stradanja. Njegova majka i baka bile su hrišćanke i on je od detinjstva poznavao sveta Pisma. Apostol Pavle je ovim rečima priznao tom mladom čoveku hrišćansku ozbiljnost u sticanju znanja o Božjoj istini: “I budući da iz malena znaš Sveta Pisma, koja te mogu umudriti na spasenje u Hrista Isusa.” 2. Timotiju 3,15.
Ne samo da je mladi Timotije imao teorijsko znanje biblijskih istina nego su one bile pravilo njegovog života. Duhovne pouke koje je nalazio u njima formirale su plemenitost njegovog izražavanja. On je ostao neokaljan gresima svoje okoline. Apostol Pavle je video u Timotiju dubinu vernosti, čvrstinu u odlukama i privrženost pravdi, i uzeo ga za svog druga u propovedanju evanđelja. Iako je Timotije bio mladić kad ga je Bog izabrao da bude učitelj, božanski principi bili su tako nepokolebljivo utkani u njegov karakter da je bio spreman da postane pomoćnik jednog od najvećih učitelja sveta, apostola Pavla.
Pavle je voleo Timotija, jer je Timotije bio ozbiljan u svojoj ljubavi prema Bogu. Utisci koje je stekao proučavajući Božju Reč na krilu svoje majke i bake bili su mu neprestano na umu. Apostol Pavle ga je mogao s radošću nazvati “pravim sinom u veri” (1. Timotiju 1,2). Njegov um je bio posvećen punom ozbiljnošću, ne samo istraživanju Pisma, nego i praktičnom radu uz apostola Pavla.
Timotijeva ozbiljnost ogledala se takođe u neprestanom traženju Pavlovih saveta i uputstava. On se nije dao voditi svojim osećanjima; pokazivao je razboritost pitajući na svakom svom koraku: “Da li je to put Gospodnji?” Sveti Duh je bio izvor njegove snage i uobličavao je i ukrašavao njegov karakter kao hram u kojem stanuje Bog.
Kako je Timotije tako rano u svom životu stekao vrlinu hrišćanske ozbiljnosti? Ne samo da je studirao Božju Reč, nego ju je odmah i primenjivao u svakodnevnom životu. U Bibliji nema izveštaja o nekoj njegovoj posebnoj obdarenosti. Pa ipak, njegov karakter pokazao se u radu čiji su rezultati bili vidljivi i trajni. Njegovo poznavanje Boga bilo je duboko, jasno i veliko. Sve svoje energije i sposobnosti ubacivao je u neprekidnu borbu za delo Isusa Hrista. Iako je bio mlad, izvršavao je svoje dužnosti sa hrišćanskom krotošću i ozbiljnošću. Timotije je delio sa ostarelim apostolom sve napore i stradanja. Njihovo prijateljstvo je raslo sve više i postajalo sve dublje. Nije onda čudo što je u rimskom zatvoru umorni borac evanđelja čeznuo za Timotijevim prisustvom. Svoje poslednje pismo Pavle je napisao upravo svome sinu u veri Timotiju. Bilo je to najviše priznanje njegovoj hrišćanskoj ozbiljnosti.
Svoje pismo Timotiju Pavle je počeo pozdravom: “Timotiju, ljubaznom sinu, blagodat, milost, mir od Boga Oca i Hrista Isusa Gospoda našega. Zahvaljujem Bogu kome služim od praroditelja čistom savesti, što bez prestanka imam spomen na tebe u molitvama svojim dan i noć, želeći da te vidim …” 2. Timotiju 1,2-4.
Pavle je počeo i završio svoje pismo Timotiju puneći ga očinskim savetima, uputstvima, ohrabrenjima. Spremajući Timotija za svoga naslednika, on nijednog trenutka nije sumnjao u njegovu spremnost da strada “s evanđeljem Hristovim po sili Boga”. 2. Timotiju 1,8. Timotijevu ozbiljnost Pavle naziva “treznošću”: “A ti budi trezan u svačemu, trpi zlo, učini delo evanđeliste, službu svoju svrši.” 2. Timotiju 4,5.
Timotijeva ozbiljnost je, prirodno, podrazumevala potpuno predanje službi Bogu i bližnjima. Njegova sveta ozbiljnost je bila kao ruka podignuta prema Hristu, koja kao da govori: “Gle, Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta.” Jovan 1,29. Nije li ta ozbiljnost vredna da je i mi pokažemo u svom životu?
