Doslednost je odlučnost da idete pravcem koji ste izabrali bez obzira na okolnosti, tako da niko ne sumnja u vašu rešenost, energiju i gotovost na samoodricanje. Doslednost je izdržljivost u obeshrabrenju i nevoljama. Hrišćanska doslednost je revnost i odlučnost u uzdizanju Hristovog krsta pred celim svetom. Hrišćanin ne može imati uticaja na svet ako nije dosledan u svojoj rešenosti da Bog bude sila koja ga u životu pokreće.
Niko ne može uspeti u svom verskom životu, ma koliko njegove odluke bile dobre i iskrene, ako se ne kreće napred dosledno svojim odlukama. Doslednost je nepokolebljivost i odlučnost zajedno, uverenje u pravilnost određenog shvatanja; držanje obećanja i vernost zavetima; poverenje u sopstvenu iskrenost, čvrsto poverenje u Boga, revnost i rešenost da se učini i nemoguće.
Doslednost u odlukama nije kao kupica peska koju i najmanji nalet vetra poravna; ali odluke donesene u uverenju o sopstvenoj sili biće upravo peščana brdašca na našem putu. Hristos je rekao za sve naše odluke i obećanja: “Bez mene ne možete činiti ništa.” Jovan 15,5. Nema sigurnosti, ni doslednosti, ni pobede ako se ne predamo Bogu iskreno i celim bićem; ako ne uzmemo na sebe “sve oružje Božje” (Efescima 6,13) otvarajući dušu Hristu i pogled k Nebu.
Neki hrišćani se oslanjaju na dobre odluke i namere, i najveći deo njihovog života upravo i sačinjavaju načinjene i prekršene odluke. Njima je potrebno ozbiljno ispitivanje sopstvenog srca, detinjska zavisnost od Boga i priznanje svojih slabosti i greha. Da bismo postali dosledni hrišćani, potrebno je da prestanemo da se oslanjamo na sebe i da se počnemo oslanjati na Boga. Osnova doslednosti je gledanje na Hrista, a ne na sebe.
Hrišćanin zna da ne sme biti zadovoljan jednostavnim donošenjem odluka koje se nikada neće izvršiti. Greške se pobeđuju pre svega uviđanjem tih grešaka. Ako hrišćanin želi da ima uravnotežen, dosledan karakter, da bude jak i siguran, mora da postavi pravi temelj. On mora da upozna snagu volje; ona nije ukus ili sklonost, nego odlučujuća sila da se odluke sprovode u delo, da se bude poslušan Bogu i da se ide napred s pravom odlučnošću. Tada će nepovoljne okolnosti biti pomoćnici, a ne prepreke. Pravi hrišćanin se odlikuje doslednošću u odlukama i namerama koje ne može da obeshrabri ni život ni smrt. Nadahnut Svetim Duhom, pravi hrišćanin kombinuje u sebi veliku nežnost sa velikom čvrstinom namera i nepokolebljivom vernošću Bogu, tako da postaje nepobedivo dosledan na strani istine i pravde.
Oni koji studiraju Bibliju i oslanjaju se na Božje savete, imaće potrebnu doslednost u karakteru i principima. Apostol Pavle je često bio prinuđen da stoji usamljen, ne samo fizički, nego čak i u doslednosti principima. Međutim, on je bio naročito naučen od Boga da ne pravi kompromise kad su u pitanju načela. Što je breme odgovornosti bilo teže, to je Pavle bio doslednije privržen pravdi i istini. On je shvatio da nijedan hrišćanin ne sme da se stavi pod kontrolu ljudskih sila kad je u pitanju doslednost u verovanju i savesti. Tradicija i ljudska pravila nisu mogla u Pavlovom životu da zauzmu mesto jasne i određene istine. Njegov napredak kao i napredak njegove misije nije smeo da bude preprečen ljudskim predrasudama, pa ni naklonostima ljudi, bez obzira na njihovu ulogu i položaj čak i u samoj hrišćanskoj Crkvi.
Pavle je posvetio sebe i sve svoje sposobnosti objavljivanju Hristovog evanđelja neznabošcima staroga sveta. Postao je hrišćanin putem natprirodnog otkrivenja, i svoju službu održavao je stalnom vezom sa Duhom Božjim. Sam Bog ga je naučio da hrišćane iz neznaboštva treba osloboditi držanja judejskog obrednog zakona. Kad su hrišćani iz judejstva postavili u Antiohiji pitanje obrezanja hrišćana koji su dolazili iz neznaboštva, Pavle je znao misao Božjeg Duha o tome, i usprotivio se čvrsto i dosledno nastavljanju judejskog obrednog ceremonijala u ranom hrišćanstvu. U tom smislu, prihvatajući misao apostola Pavla i nadahnut Duhom Božjim, prvi crkveni sabor u Jerusalimu doneo je odluku “da se ne dira u neznabošce koji se obraćaju k Bogu”. Dela apostolska 15,19.
Bila je to jasna i jednoglasno donesena odluka, koju su podržali svi Hristovi apostoli, među kojima i Petar.
Ističemo njegovo ime zato što je i sam neko vreme delovao saglasno odluci sabora, a kasnije je popustio predrasudama iz jevrejstva. To je postalo očigledno kad je jednom prilikom odbio da sedne za sto sa hrišćanima iz neznaboštva iz obzira prema nekima koji su se još uvek držali jevrejske tradicije. Biblija kaže o tome: “Jer pre dok ne dođoše neki od Jakova, jeđaše s neznabošcima, a kad dođoše, ustručavaše se i odvajaše se bojeći se onih koji su iz obrezanja. I dvoličahu s njim i ostali Judejci tako da i Varnava prista uz njihovo dvoličenje.” Galatima 2,12.13.
Ovaj nedostatak doslednosti u Petrovom karakteru i ponašanju drugih koji su se poveli za njegovim primerom, zapretio je rascepom u crkvi. Ali Pavle, koji je video čemu vodi Petrova nedoslednost, otvoreno ga je ukorio rečima: “Kad ti koji si Jevrejin, neznabožački, a ne jevrejski živiš, zašto neznabošce nagoniš da žive jevrejski?” Galatima 2,14.
Petar je uvideo svoju nedoslednost i odmah je učinio sve da ispravi svoju grešku. Zašto je Bog dozvolio svome apostolu da pokaže ovu slabost u svom karakteru? Mogli bismo zaključiti da je bilo potrebno da Petar uvidi da u njemu nema ništa čime bi se mogao hvaliti. Čak i najbolji ljudi, prepušteni svojim snagama, padaju u zabludu. Bog je takođe video da će hrišćanstvo u vekovima koji dolaze uzdizati Petra kao naslednika Isusa Hrista na Zemlji. Ovaj izveštaj o Petrovoj nedoslednosti ostaje kao dokaz njegove pogrešivosti i činjenice da njegov karakter nije bio iznad karaktera njegove braće.
Istorija ovog odvajanja od pravih principa jednog od samih Hristovih apostola velika je opomena hrišćanima u svim vekovima da se čvrsto drže principa. Što je veća nečija odgovornost, to je i veća njegova mogućnost da nanese štetu, ne samo sebi nego i drugima, svojom nedoslednošću u privrženosti načelima. Neobično je videti Petra koji je sedeo do nogu Hristovih i učio se direktno s njegovih usana, kako mimoilazi principe plašeći se ljudi. Nije li to duboka pouka za svakoga od nas da shvatimo svoju bespomoćnost i svoju nesposobnost da bez Božje pomoći budemo dosledni hrišćanskim principima?
Bez obzira na činjenicu što je Pavle bio direktno učen od Boga, on nije manje osećao svoju ličnu odgovornost da prizna autoritet najvišeg crkvenog tela. On je osećao da mu je potreban savet njegove braće, a kad ga je dobio, dosledno se držao odluka koje su zajednički donesene. Sam je napisao ovu veliku definiciju hrišćanske doslednosti principima: “I duhovi proročki pokoravaju se prorocima; jer Bog nije Bog bune, nego mira.” 1. Korinćanima 14,32.33. Doslednost, hrišćanska doslednost, znači pokoravanje Božjoj reči, ali i “slušanje meću sobom” (1. Petrova 5,5). U stvari, doslednost je put za sticanje najvišeg dometa hrišćanskog karaktera.
