Biblija je moćno oruđe za preobražaj karaktera, promenu ljudske prirode, obnovu misli i osećanja prema slici Božjeg karaktera, u licu čoveka Isusa Hrista. Prepušten sebi ili sebi sličnima, čovek ne može da promeni svoje navike kao što leopard ne može da promeni svoje šareno krzno. Čovek ne može sam sebe da izmeni, ali može da odluči da izmeni svoj karakter. On može da odluči da živi Hristovim životom i da Hristov karakter postane njegov karakter. Pozitivna promena u karakteru može da nastupi jedino kad ljudsko srce dođe pod Božju zaštitu i delovanje njegovog Svetog Duha. O natprirodnoj sili Biblije kao Božje reči koja menja ljudski karakter, Isus je rekao: “Posveti ih istinom svojom. Reč je Tvoja istina.” Jovan 17,17.
Religija koja dolazi od Boga je jedina religija koja vodi Bogu. Promena srca i obnovljenje uma dolazi jedino posredstvom Božje Reči i delovanjem Božjeg Duha. O Duhu Svetom kao jedinom posredniku preobražaja nečistih misli u čiste, mržnje u ljubav, žalosti u radost i nestalnosti u stalnost karaktera, apostol Pavle govori ovim nadahnutim rečima: “Mi pak svi koji otkrivenim licem gledamo slavu Gospodnju, PREOBRAŽAVAMO se u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha.” 2. Korinćanima 3,18.
Karakter se ne može preobraziti prostim čitanjem dobrih knjiga. Knjiško znanje ne može ojačati um i srce, niti nas može učiniti boljim ljudima i ženama. Stručno znanje, iako važno za uspeh u životu, ne može da savlada nasleđene i stečene loše crte karaktera. Čvrstina karaktera, stalnost i nepokolebljivost su isto tako neophodne crte hrišćanskog karaktera kao i blagost, strpljenje i poučljivost. U pravom hrišćanskom karakteru mora da postoji čvrstina namera. Planovi moraju da imaju određenu formu i tvrdoću. Hrišćanin naziva čvrstinu karaktera moralnom kičmom; nepopustljivost kojoj se ne može laskati, koja se ne može podmititi i uplašiti. U svojoj priči o sejaču i semenu, Hristos je nestalnost ljudskog srca uporedio sa “kamenitim mestom”, gde seme Božje reči brzo iznikne, ali kad dođe pripeka, ono brzo povene i osuši se. Kamenito mesto su srca onih ljudi i žena koji se u svom hrišćanskom životu oslanjaju na sebe, a ne na Hrista. Bez veze sa Hristom, duša “nema korena u sebi” (Matej 13,5.21). Oslanjanje na sopstvenu pravdu, lična dobra dela i dobre želje bez jedinstva sa Hristom znači pokušaj korena biljke da raste na kamenitom mestu umesto na zemlji. Svaki takav pokušaj u prirodi osuđen je na neuspeh! Čovek ne može imati korena u sebi ako ne raste na Hristu i njegovoj Reči.
Mnogi koji su s radošću primili prve reči Hristove nauke, mislili su da je to put kojim će izbeći životne nevolje, a ne greh i ropstvo grehu. Oni su se radovali samo kratko vreme, jer su bili uvereni da će ih religija osloboditi teškoća i borbe. I dok je život tekao glatko, oni su izgledali kao nepokolebljivi hrišćani. Ali kad su došle žestoke probe i iskušenja, oni nisu mogli da podnesu sramotu zbog Hristovog imena. Kad im je Reč Božja ukazala na neki omiljeni greh ili zatražila da se odreknu sebe, oni su to odbili. Izgledalo im je da sve to i suviše skupo staje. Gledajući u sadašnje samoodricanje, oni su izgubili iz vida večnu budućnost. Religija, međutim, koja ništa ne staje, ništa i ne vredi! Napuštajući Isusa, kao nekad mnogi njegovi učenici u Kapernaumu, i oni govore odlazeći na stari, široki put: “Ovo je tvrda beseda! Ko je može slušati?” Jovan 6,60.
Sam Isus je svoj put nazvao uzanim putem, putem samoodricanja. Nestalnost u karakteru ne može podneti teškoće i kamenje na putu. Bez korena u Hristu hrišćanin nama nerava, nema istrajnosti duše i čvrstinu duha da očisti put i ukloni prepreke. U hrišćanskoj istoriji, na njenim herojskim stranicama pisanim krvlju i perom Hristovih apostola, nalazi se i ime Varnavinog rođaka Marka. Marko bi mogao da nam kaže o tome kako se od nestalnog, kolebljivog i mekog hrišćanina postaje čvrst, stalan i istrajan.
Markova majka bila je hrišćanka i njen dom u Jerusalimu bio je jedno vreme utočište i apostolu Pavlu. Za vreme jednog takvog zadržavanja u njenom domu, Varnava i Pavle odlučili su da njenog sina Marka povedu sa sobom na evanđeosko putovanje. Marko se takođe zvao i Jovan. O početku njihovog puta Luka piše: “A Varnava i Savle predavši pomoć vratiše se iz Jerusalima u Antiohiju, uzevši sa sobom i Jovana koji se zvaše Marko.” Dela apostolska 12,25.
Putovanje je bilo naporno, skopčano sa mnogim teškoćama, lišavanjem i oskudicom. Propovedanju evanđelja suprotstavljao se sotona svojim neprijateljstvom ponekad u najžešćoj formi. Ponekad su neprijatelji Božje istine bili obrazovani ljudi, a ponakad sirovi i bez ikakvog obrazovanja, ali ispunjeni sotonskim duhom, kao na primer Elima vračar u Pafu. Sve je to za mladog i neiskusnog Marka bilo novo i nepredviđeno, preopterećeno pretnjama, zastrašivanjem i teškoćama. U njegovom karakteru otkrile su se pukotine: nestalnost vere i kolebanje u vršenju dužnosti. Činjenica da se ljudi nazivaju vernicima još nije dokaz da su hrišćani. Često i sami ne znaju za nedostatke u svome karakteru sve dok ne dođu nevolje, sve dok ne pripeče sunce i oni ne osete da im nedostaje čvrstine i stalnosti na uzanom putu. Tako je bilo i sa Jovanom Markom. Kad su Varnava i Savle stigli iz Perge u Antiohiju Pisidijsku, Luka izveštava: “A Jovan se odvoji od njih i vrati se u Jerusalim.” Dela apostolska 13,13.
Pritisnut strahom i obeshrabrenjem, Marko se pokolebao u svojoj nameri da se celim srcem posveti delu evanđelja. Nenaviknut na teškoće, postao je malodušan pred licem opasnosti i težine puta. Pod povoljnim okolnostima on je radio s uspehom, ali sada, usred sukoba i opasnosti koje često prate pionirski rad, on nije mogao da podnese stradanja kao dobar vojnik Isusa Hrista. Trebalo je tek da uči da se suočava sa opasnošću i progonstvom i da odoli s potrebnom čvrstinom i stalnošću. Kako su opasnosti postajale sve veće Marko je imao sve manje hrabrosti i najzad je odustao, Za trenutak je zaboravio na Hristove reči; “U svetu ćete imati nevolju, ali ne bojte se, jer ja nadvladah svet.” Jovan 16,33.
Pa ipak, Varnava je pored nedostatka čvrstine video u Marku druge karakterne crte koje su ga mogle učiniti korisnim Hristovim poslenikom. Mi ne znamo koliko je Varnava, posle Markovog odlaska, uputio molitava Bogu za Marka i koje je sve lične napore uložio, ali znamo da je njegovo poverenje u Marka bilo bogato nagrađeno. U kasnijim godinama Marko se bezrezervno predao Gospodu i vratio na rad. Pod Božjim blagoslovom i Varnavinim vodstvom Marko je savladao svoju nekadašnju slabost i kolebljivost i postao nepokolebljiv i vredan radnik na obraćenju neznabožaca.
A kada je apostol Pavle ponovo sreo Marka, bio je gotov ne samo da ga primi kao saradnika nego ga i preporučuje crkvi u Kolosu, a Timotiju kaže: “Marka uzmi i dovedi ga sobom jer mi je dobar za službu.” 2. Timotiju 4,11. Zar nas primer Marka ne ohrabruje? Slabost i neodlučnost u karakteru mogu da se savladaju i mi možemo steći uz Hristovu pomoć, korak po korak, čvrstinu karaktera, postojanost namera i uspeh uprkos teškoćama!
