Život je suviše svečana i sveta odgovornost, pa ipak je i među hrišćanskim vrlinama iz godine u godinu sve manje one srdačne jednostavnosti, koja spada među istaknute karakteristike Hristovih sledbenika. Za mnoge hrišćane ovoga veka vrednost stvari meri se prema spoljašnjim vrednostima, i mnogi od njih su zadovoljni samo prvim koracima u izgradnji hrišćanskog karaktera.
I dok se pažnja vernika obraća sve više spoljašnjem “obličju pobožnosti” i bogosluženju, ne može se reći da raste i žar pobožnosti koja se ogleda u hrišćanskoj jednostavnosti i ozbiljnom posvećenju. Prava hrišćanska jednostavnost ogleda se upravo u unutrašnjem obraćenju srca, u ozbiljnosti razmišljanja i molitava. Njoj je strano svako razmetanje i paradiranje; prava hrišćanska jednostavnost počinje pražnjenjem srca od želje za dopadljivošću i punjenjem duše svakodnevnim molitvama. To je ona hrišćanska jednostavnost na koju je nadahnuti apostol mislio kad je pisao crkvi u Korintu: “Ali se bojim da kako, kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojim, tako i razumi vaši da se ne odvrate od prostote koja je u Hristu.” 2. Korinćanima 11,3.
Kad lična religija opada u svojoj unutrašnjoj sili i jednostavnosti, tada raste u spoljašnjoj pompeznosti i sjaju. Svaki korak u odvajanju od jednostavnosti i prirodnosti hrišćanskog karaktera predstavlja odvajanje od Hristovog života i učenja. Svaki takav korak znači takođe odvajanje od žive duhovnosti i prihvatanje mrtvog formalizma. Istorija hrišćanstva puna je primera verskih zajednica koje su jedna za drugom gubile svoju silu kad su izgubile svoju jednostavnost.
Od svoga detinjstva Hristos je upravo otkrivao silu božanskog principa jednostavnosti. Njegov čitav život bio je sušta suprotnost religijskom razmetanju i isticanju sjaja crkve njegovog vremena. Svojim jednostavnim životom Isus je ukazivao na bezvrednost farisejskog čišćenja čaše samo spolja. Ne samo rečima nego i primerom Hristos je ukoravao farisejsku razmetljivost svoga doba: “Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde.” Matej 23,25.
Čista Hristova religija traži od svojih sledbenika jednostavnost i prirodnu prefinjenost kao unutrašnju lepotu karaktera i odbacivanje svega što je veštačko i lažno. Najveći Učitelj sveta bio je poznat kao onaj kome su se divili zbog Njegove jednostavnosti. On je živeo isto tako jednostavnim životom kao što su bile jednostavne njegove reči kojima je iznosio božanske istine. Čak su i deca mogla da shvate Hristove reči koje su istovremeno pobuđivale pažnju najvećih mislilaca onog vremena. Hristos je u jednostavnosti sejao seme evanđelja u umove i srca svojih slušalaca. Njegova slava bila je u božanskoj jednostavnosti.
Čak ni Hristovi učenici nisu bili slobodni od shvatanja svoga vremena koje je svaku jednostavnost u načinu mišljenja i vladanja smatralo detinjskom nedozrelošću. Iako je bilo potrebno da upoznaju prirodu Hristovog carstva milosti i istine, to još nije bilo sve! Više od svega bila im je potrebna promena srca ili načina razmišljanja i shvatanja. Trebalo je da počnu da cene ono što su fariseji prezirali, i da odbace ono što su književnici i sveštenici smatrali vrednim: častoljubivo razmetanje svojom spoljašnjom pobožnošću. Da bi svoje učenike doveo u saglasnost sa svojim principima, Isus je jednoga dana uzeo u krilo jedno dete i nežno ga milujući rekao: “Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko. Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskome. I koji primi takvo dete u ime moje, mene prima.” Matej 18,3-5.
Ove divne Hristove reči o jednostavnosti kao vrlini hrišćanskog karaktera u to vreme delovale su gotovo sablažnjivo, ali je Isus dodao još nekoliko reči u odbranu ovog velikog principa Neba: “A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu, i da potone u dubinu morsku.” Matej 18,6.
Prava hrišćanska jednostavnost je jednostavnost male dece. Biblija je najveći učitelj takve jednostavnosti — istrajne u dobrim delima, ljubazne i promišljene u izražavanju krotosti, vernosti i ljubavi. Takva jednostavnost prikazuje Hrista svetu na najbolji način. Jednostavna prirodnost, zaboravljanje sebe i prostodušna ljubav jednog deteta predstavljaju osobine nebeske vrednosti u karakteru jednog Hristovog sledbenika. Prava jednostavnost takođe je karakteristika prave veličine. To je ona ista jednostavnost koja se ogledala u rečima mladih hrišćana na vavilonskom dvoru: “Neka nam se daje varivo da jedemo i vode da pijemo.” Danilo 1,12.
Hrišćanin koji se drži Hristove jednostavnosti u svim svojim navikama, obuzdavajući apetit i strasti, može da održi svoje duhovne snage u najboljoj kondiciji; kao Danilo i njegovi verni drugovi, biće oštrouman, razborit i brz da uoči sve što zahteva akciju ili misao, i da brzinom munje opaža razliku između onoga što je sveto i što nije, spreman da se prihvati svakog časnog posla na slavu Božju i dobro svih ljudi.
Danilova jednostavnost pokazala se kao pravi metod uspeha mladih u školovanju i karijeri. Već posle deset dana jednostavnost u ishrani donela je rezultate neoborive vrednosti: “A posle deset dana lica im doćoše lepša i mesnatija nego u svih mladića koji jećahu carsko jelo.” Danilo 1,15.
Ne samo po svom fizičkom izgledu Danilo se bitno razlikovao od svojih kolega koji su hrišćansku jednostavnost zamenili neznabožačkom razmetljivošću i neumerenošću. Na ispitu pred samim carem Danilo je bio “deset puta bolji” (Danilo 1,20) od svih drugih. Bio je to nesumnjiv dokaz u prilog vrline jednostavnosti u jelu i piću, navikama i običajima. Danilo je bio u to vreme već odrastao mladić, ali u svom karakteru je zadržao zlatnu nit detinje jednostavnosti, koja ga je uvrstila u red najpravednijih i najvećih karaktera Biblije. Slično Noju i Jovu, i Danilo je mogao “pravdom svojom izbaviti dušu svoju” (Jezekilj 14, 14). Ali ta pravda nije bila zemaljskog porekla: bila je to Hristova pravda čiji je sjaj bila jednostavnost i samopožrtvovnost. Danilova detinjska jednostavnost sadržavala je zrelost i mudrost odraslog čoveka i žene. Deca hrišćanske jednostavnosti ipak nisu “više mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke, u laži čovečjoj, putem prevare, nego vladajući se po istini i ljubavi da u svemu uzrastemo u Onome koji je glava, Hristos”. Efescima 4,14.15.
Hrišćanska jednostavnost i bezazlenost isključuju svako lukavstvo i obmanjivanje, svaku ljubomoru i lažljivost. Kad se primenjuju u domu, one čine od njega rajsko mesto, izvor svetlosti i blagoslova.
Prava jednostavnost znači strpljivost i plemenitost, oslanjanje na svoje snage i zadovoljstvo u malim dužnostima. Hristos je hodao Zemljom u dostojanstvu jednog cara i jednostavnosti jednog bezazlenog deteta, zar onda nije vredno sprijateljiti se s Hristom da bismo stekli hrišćansku jednostavnost?
