Bol nije Božija kazna, već susret naše senzibilnosti stvorene za Raj sa stvarnošću izvan Raja u kojoj živimo. Naša patnja “istočno od Raja” drugo je lice blaženstva za koje su Adam i Eva stvoreni. Život izvan Raja boli stvorene za Raj.
* * *
Treće poglavlje prve od 66 knjiga Biblije, Knjige postanja ili Prve Mojsijeve, predstavlja veliku dramu ljudskog roda: Bog je prvi ljudski par stvorio sličnog sebi, davši im još i starešinstvo nad savršenim svetom planete Zemlje, ali ih je Buntovnik ubedio da može da im da više. Tako ih je naveo da izgube gotovo sve što su do tada imali, i krenu u nepoznato.
“Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu? A žena reče zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu; samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: Nećete vi umrijeti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.” (1. Mojsijeva 3:1-7)
Iako su potpuno svojevoljno odbacili rajski život, Adam i Eva se pravdaju i jedno drugo okrivljuju za ulazak zla i smrti u svet. Suočen sa njihovim odbacivanjem, Bog im otvara prostor da saznaju “šta je dobro, šta li zlo” – s one strane rajskih vrata. Pre nego što ih bude izagnao iz postojbine koju su prezreli, On najavljuje nove uslove života za Ženu i Čoveka, u izmenjenom svetu, podređenom zakonima Zmije.
Prokletstvo nad Zmijom
“Tada reče Gospod Bog zmiji: Kad si to učinila, da si prokleta mimo svako živinče i mimo sve zvijeri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svojega vijeka. I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između sjemena tvojega i sjemena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.” (3:14,15)
Iako se celokupan tekst iz 1. Mojsijeve 3: 15-24 često naziva “prokletstvima”, pažljivi čitalac primetiće da se reč proklet pominje samo dva puta, i to isključivo u vezi sa Zmijom i sa zemljom, odnosno tlom. Bog najpre u 14. stihu neposredno proklinje Zmiju zbog užasnog zla koje je učinila.
Osuda na gmizanje po zemlji implicira da se zmije do tada nisu kretale na taj način, već su imale udove, a možda i krila (upor. s astečkim Kecalkoatlom, “Pernatom zmijom”). Ukoliko je ova Zmija mogla da stekne Evino poverenje, možemo da pretpostavimo da je bila lepa, umesto da, kao danas, izaziva strah i užas većine ljudi. Međutim, ona sada pada u prah da je čovek gazi, užasnut samom njenom pojavom.
Najvažniji deo prokletstva nad Zmijom-sotonom odnosi se na budućnost. Čuvene reči “I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između sjemena tvojega i sjemena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati” (3:15) tumačili su i jevrejski i hrišćanski bogoslovi kao obećanje o Mesiji, Hristu – potomku Žene. Ono najavljuje da će između novostvorenih saveznika – Žene i Zmije – sam Bog uneti jedinstveno seme razdora – ne zemaljskog, nego nebeskog porekla – koje će u srcu Evinih potomaka izvršiti preokret: oni će odbaciti Zmiju i vratiti se Bogu. To će biti zadatak Hrista – Spasitelja smrtnih potomaka Adama i Eve – da “svet pomiri sa Bogom” (2. Korinćanima 5:19).
Ono što ne vidimo u našem prevodu stiha 3:15 jeste da potpuno isti glagol opisuje ono što će Hristos učiniti Zmiji i ono što će Zmija učiniti Hristu – hebr. šuv. Ovaj glagol znači “povrediti, raniti”. Hristos će Zmiji stati na glavu i za to platiti životom – što istovremeno znači i konačni poraz Zmije. Zato se tekst iz 1. Mojsijeve 3:15 i zove Protojevanđelje, ili Prvo jevanđelje. Ono je prva dobra vest posle katastrofe čovekovog greha: ona najavljuje spasonosno neprijateljstvo čoveka prema Zmiji u koje će Mesija uložiti samog sebe, neprijateljstvo sa Zlom koje nam daje nadu.
Dok kraja sveta, rat između potomaka Žene i Zmije besneće među ljudima i u ljudima. Neki će potomci Ženini odbaciti savezništvo sa Zmijom i vratiti se Bogu, a drugi će ih zbog toga progoniti u želji da ih unište.
Čovekova sudbina
Nasuprot opštem uverenju mnogih verujućih i neverujućih, Bog nije prokleo ni Adama ni Evu. Reč proklet javlja se drugi put u ovom tekstu u vezi sa zemljom, i to zemljom izvan Raja:
“Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kog sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka; trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; sa znojem lica svog ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.” (3:17-19)
Bog ne proklinje ljude, ali zbog ljudi proklinje zemlju. Drugim rečima, zbog čovekovog greha, zemlja će mu zatvoriti svoja nedra, i naterati ga da iz nje s mukom obezbeđuje svoj goli opstanak.
Gotovo da nema čoveka koji ne smatra da je ova osuda preoštra i disproporcionalna u odnosu na Adamov prestup, jer gotovo niko ne uviđa razorne posledice podlosti i ambicije oholog Lucifera ili izdajstva Adama i Eve, nego za sve patnje i nesreće ljudskog roda optužuju Boga. Da li treba da zaključimo kako su Adam i Eva mogli da žive “kao bogovi” i pošto su prekršili Božiju zabranu, samo da ih je Bog pustio da žive po svome? Dakle, da li treba da shvatimo da je sotona bio u pravu, i da čoveka nije unesrećila Zmija – nego Bog koji ga je kaznio??? Ili je, naprotiv, kroz ono što nazivaju “prokletstvima” Bog uistinu objavio i Zmiji i Adamu i Evi da pobunjenom čovečanstvu ostavlja prostor da ostvari jedan “novi svetski poredak” u skladu sa Zmijinim obećanjem, kako bi ovi novi saveznici do kraja sproveli svoj “konkurentni” projekat paralelnog raja u kome je čovek “kao bog”? Hiljadugodišnji napori svekolike civilizacije čoveka teže da ponište posledice ljudskog greha, i da, štaviše, dokažu sebi i nebu da i bez Boga mogu stvoriti raj. Zar “bićete kao bogovi” nije suština svih luciferijanskih religija i svih despotija i carstava od Vavilonske kule do danas? Kad god ljudi pomenu novi i bolji svetski poredak, oni time neizostavno kritikuju Prvi svetski poredak, koji su prezreli i odbacili jer je u njemu vlast imao Bog Stvoritelj. Pa ipak, taj drugi i drugačiji čovekov poredak doneo je ljudima veliko stradanje i bol, i veliko nasilje moćnijeg čoveka nad slabijim čovekom, ženom, detetom.
Malo ko može da u Božijem proročanstvu o prirodi ljudske civilizacije prepozna tračak svetla, još manje izraz ljubavi. Teško nam je da iza nesreće prepoznamo blagoslov. Tek kad čovek proživi određeni broj godina, i preispita i svoju ličnu istoriju i istoriju ljudskog roda, počinje u nekoj meri da uviđa smisao patnji koje je Bog najavio. Tada uviđamo da je čovekova muka na zemlji posledica slobodnog izbora prvog čoveka i svakog čoveka da čini što naumi, i da je Bog tu muku upotrebio da kroz nju pouči, popravi i uteši čoveka.
U Raju je zemlja rađala sama od sebe, bez suša i korova, a čovek je uživao u plodovima savršenog Božijeg sveta; sada su Eva i Adam ostali bez gotovo svih lepota sveta koji im nije bio dovoljan. Hranu, koju je dotad pribavljao bez truda i muke, odsad je čovek morao da izvlači iz ćudljivog tla. Dok je pre Potopa rosa natapala zemlju tako da kiša nije ni bila potrebna (1. Mojsijeva 2:5,6), posle potopa će i kiša i sunce donositi i život i smrt (kroz poplave i suše). Upravo se kroz prokletstvo zemlje može sagledati razlika između života sa Bogom i luciferijanske slobode.
“I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet; I izagnav čovjeka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života.” (3:23,24)
Izgnanstvo iz Raja imalo je bar dva rezultata: pre svega, na taj način je iz Raja uklonjena razorna sila greha-pobune-smrti u čoveku i ženi, koja istočno od Raja neprestano rastače nekad skladnu planetu na milione malih svemira. Novi poredak koji će pobunjeni ljudi uspostaviti izvan raja odbaciće Božiji autoritet, a ljudski volju odrediti za božansku.
Drugo, izgnanstvo iz Raja biće odjek sotoninih obećanja. Nije li Eva poverovala kako je Raj suviše tesan za njene želje i ambicije? Nije li Raj postao tamnica za njenu neograničenu glad? Nije li sotona rekao da će, ako ne slušaju Boga, biti kao bogovi jer će znati razliku dobra i zla? Neka čovek proveri da li je bog. Neka stvori svoje carstvo. Neka vlada Zemljom po zakonima Zmije. Hristos nije bez razloga sotonu nazvao “Knezom ovoga sveta” (Jovan 12:31; 14:30).
Od trenutka kada se čovek nađe izvan Raja, moći će da proveri istinitost i sotoninih i Božijih reči.
Sudbina žene
“A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar.” (3:16)
Ne zaboravimo da je upravo Žena poslušala Zmiju, dok je Muškarac poslušao Ženu. Podredivši Evu Adamu, Bog je imao nameru da je stavi pod zaštitu ljudskog bića koje joj je najbliže i koje bi trebalo da je voli. Njena volja i karakter postali su osetljivi na trostruko iskušenje lepote, zadovoljstva i znanja. Danas je većina žena i muškaraca podložna ovakvim mamcima. Nažalost, umesto da štite i vole ženu, Adamovi muški potomci zloupotrebili su svoj autoritet zaštitnika pretvorivši ga u sistematsko ovlašteno nasilje nad ženama i decom. Svakovrsno nasilje nad ženom nije Božija volja za muža – to je volja muškarca koji ne poznaje Boga.
Maloletnički brak u islamu
Očigledno je grešnom čoveku, kome je dana vlast nad ženom, najlakše bilo da upravo od nje načini prvog podanika svog carstva “istočno od Raja”. Zloupotrebljena Božija reč postala je alibi za iživljavanje i satiranje. Za ovakvo ponašanje nijedan muž, brat ili otac neće imati opravdanje na dan Božijeg suda:
“Muževi! Ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi crkvu, i sebe predade za nju, Da je osveti očistivši je kupanjem vodenim u reči; Da je metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrštine, ili takvog čega, nego da bude sveta i bez mane. Tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja telesa; jer koji ljubi svoju ženu, sebe samog ljubi.” (Efescima 5:25-28)
Kao što Božija vlast nad svetom podrazumeva njegovu stvaralačku brigu i negu, tako i u muško-ženskim odnosima “gospodar” označava zaštitnika, a ne siledžiju.
Stvoritelj je ljudima u početku poverio ceo svet, da ga paze kao što bi On sam učinio, a gle sad: čovek uništava Božiji svet uveren da ima pravo da od njega čini šta želi. Kao što postupa sa Božijim svetom, tako muškarac postupa i sa ženom.
Kad muž voli i štiti ženu, on ispunjava Božiju volju; ako muž sa ženom postupa po svojoj volji, on ne sluša Boga. Onda je brak pravo zlo, tamnica žene osuđene na doživotnu robiju.
Od Božijeg blagosiljanja braka u početku, preko stradanja žena i majki u stvarnosti, do novozavetnog saveta apostola Pavla devojkama da se ne udaju kako ih neodgovoran muž ne bi sprečio da slobodno služe Bogu (1. Korinć. 7:25 i dalje), vidimo čitav niz raznovrsnih situacija kojima Biblija ilustruje neka od privatnih i društvenih lica braka. Bog dakle ne zastupa krajnosti, ali u stvarnosti i u Bibliji vidimo da su ljudi krajnostima veoma skloni.
Kad je reč o najavi porođajnih muka, primetimo da Bog nije Evi najavio da će umreti rađajući, već da će u mukama rađati decu, kao što je Adamu rekao da će s mukom zemlju obrađivati. I Evina i Adamova muka omogućuju život, i nije predviđeno da ih ona ubije. Imajmo na umu da je sotona upravo Evi rekao da će biti kao Bog, a Bog je Stvoritelj, izvor života. S druge strane, ime prve žene je Hava, “majka svih živih”. Rodivši prvenca Kaina, ona uzvikuje “dobih čoveka od Gospoda” (1. Mojs. 4:1), što ukazuje na to da je dete koje je dobila Božije delo u njoj.
Umiranje porodilja i novorođenčadi kroz istoriju posledica je prvenstveno civilizacijske nazadnosti mnogih država i naroda, koji nisu primenjivali elementarne zdravstvene zakone poznate u Starom zavetu, kao i genetskih poremećaja u kasnijim generacijama – nikako Božijeg prokletstva.
S druge strane, bol, sav bol, sveopšti bol ljudskog roda i celog sveta, opšta je posledica života u svetu zla. Čuvena izjava K. S. Luisa proglašava bol “Božijim megafonom koji budi ogluveli svet” da bi ljudi odbacili zlo. Istovremeno, doktor Brand, slavni stručnjak za gubu, primećuje da bol predstavlja zaštitni mehanizam kojim nas telo upozorava na opasnost. Međutim, porođajni bol nema tu zaštitnu funkciju jer ne signalizuje napad na ženino zdravlje. Zašto onda porođaj boli? Predložimo jedno moguće objašnjenje, koje nipošto ne proglašavamo ni konačnim ni jedinim odgovorom.
Porođajni bolovi? Gotovo svaka žena reći će vam da je “najlakše” roditi dete, i da je mnogo teže podići ga. “Malo dete, mala muka; veliko dete, velika muka.” Naravno, potcenjivati porođajni bol bilo bi licemerno. Međutim, pogledajmo šta se dešava prilikom porođaja: novo biće raste devet meseci u majci. Ono je jedno s njom. Tada, kroz zadivljujući mehanizam hormonalnih promena, raste bol – on označava početak razdvajanja majke i njenog deteta. Ovaj lanac promena celo njeno biće stavlja u vanredno stanje. Porođaj je veliki stres za oboje. Plač novorođenčeta označava početak odvojenog života novog, ali ne i samostalnog bića. Taj paradoks odvojenosti i zavisnosti pratiće ih oboje još dugo.
Nije li Adam isprva bio jedno sa Bogom, nije li bio nesvestan svoje golotinje jer je bio “u Bogu”? Nisu li čovekova izdaja i napuštanje iz Raja Bogu stvorili užasan bol (“Adame, gde si?”)? Nije li se čovek odjednom zatekao u neprijateljskom okruženju, u kome je morao da upozna neka nova pravila – mada je i dalje ostao suštinski nesamostalno biće? Nisu li trudnoća i porođaj svojevrsna velika metafora Stvaranja čoveka i njegovog izgnanstva iz Raja?
Od trenutka kada rodi dete i dok god je živa, majka će morati da svoj instinkt, svoju silnu želju da dete sačuva u svojim rukama i zaštiti od sveta u kom se zateklo, suzbija uz veliki bol i lom u duši. Dok ga bude gledala kako raste i sve više pripada drugima, a sve manje njoj, moraće da prihvata da je to neizbežno jer je dete slobodno i samostalno. I u onim trenucima dok bude gledala kako njeno čedo strada jer donosi loše odluke, ona neće moći da ga natera da postupi kako ona želi. Ona će moći samo da gleda kao pati njeno dete, pateći i sama isto toliko, i ništa više. Na takvo odvajanje od svoje dece – od ljudi – pristao je Bog kada ih je izagnao iz Raja. Izgnanstvo iz Raja pričinilo je i čoveku i Bogu neizmeran bol, koji ne prestaje i neće prestati sve dok Otac i deca opet i zauvek ne budu zajedno, kad nestane i korova, i porođajnih bolova, i smrti – i Zmije.
Bog i bol
Nad Adamom je izrečena vidno najduža osuda. Primetimo uzočno-posledičnu vezu između ljudskog povođenja za Zmijom i njegove zavisnosti od mukotrpne obrade zemlje. Naime, u Raju je uživanje u plodovima Božijeg vrta povezano sa priznanjem Božijeg prvenstva, i zato je Drvo poznanja dobra i zla i bilo smešteno u samom središtu Edenskog vrta: zakoni tog sveta utemeljeni su na autoritetu Onoga ko ga je stvorio. Dakle, odbijanjem Božijeg autoriteta i prvenstva, čovek gubi i pravo na plodove njegovog sveta. “Bićete kao bogovi” znači i “u svom svetu vi ste bogovi i vi ste stvoritelji”. U roditeljskoj kući, međutim, roditelji određuju zakone, ali i brinu o svim potrebama deteta; kad napusti roditeljsku kuću, dete je slobodno da određuje svoje zakone, ali i da se pobrine za hleb svoj svagdašnji.
Rad “u znoju lica svog” nije Božija kazna, već proističe iz suočenja čoveka sa prilikama u pobunjenom svetu. Čovek je napustio Božiji red (kosmos), i krenuo u nered (haos) slobode, da u tom prostoru bude bog, stvaralac i zakonodavac. Izvan Raja vlada entropski princip, zakon prirodnog razlaganja složenih na prostije oblike materije i duha; u tom svetu sve ide nizbrdo i naopako samo od sebe, a uzbrdo i na dobro samo po cenu velikih napora i truda. Da bi “s mukom” stvorio i sačuvao bilo šta, čovek mora da uloži ogroman i postojan trud.
Bol i patnja posledica su čovekovog izbora gospodara i stila života. Bog nipošto nije stvorio bol, već je bol sudar čovekove senzibilnosti stvorene za Raj i stvarnosti izvan Raja u kojoj živi – zato je, primera radi, bol silovanja upravo utemeljen na istoj fiziološkoj osnovi kao i zadovoljstvo željenog vođenja ljubavi. Naša patnja je samo drugo lice neostvarenog blaženstva – zbog koga smo stvoreni kao osetljivi. Razlika između silovanja i vođenja ljubavi, razlika između najgoreg nasilja i zadovoljstva, to je razlika između neprijateljstva i ljubavi – osetljivost je ista. Neosetljive ništa ne boli; osetljivi više uživaju u sreći, ali i više pate u nesreći. Život izvan Raja boli onog ko je za Raj stvoren. Ipak, kada se čovek udaljio iz rajske sredine, koja je trebalo da mu pruža radost i zadovoljstvo, ljudsku bol Bog je usmerio na to da nas opominje da nismo stvoreni za umirući svet, i da nas poziva da se ne mirimo sa svojim stanjem i svetom oko sebe. Neko je, možda i ironično, primetio da čovek nikada nije življi i svesniji nego kad trpi bol; zadovoljstvo često anestezira čovekovu svest. Ipak, nemojmo zaboraviti ono što ističe prorok Jeremija: “Jer Gospod ne odbacuje za svagda, jer ne muči iz srca svojega ni cveli sinova čovečjih.” (Plač 3:31,33)
Upravo obećanje o obnovljenoj Zemlji i novom Jerusalimu pokazuje da bol nije konstanta ljudskog života:
“I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe.” (Otkr. 21:4)
Drugim rečima, ni Zmije, ni prokletstava na nebu više neće biti, samo obnovljeni raj i u njemu ljudi koji će ovaj put umeti da cene Boga i Njegov svet.
Epilog
Do tada, gde su Adam i Eva danas? Da li se mi na neki način možemo prepoznati u prvom čoveku i ženi? Da li naša životna iskustva pokazuju i lepu i lošu stranu zajedničkog života? Da li između čoveka i žene stoji Bog koji ih vezuje, ili đavo koji ih razdvaja?
Čovečanstvo i dalje čine ličnosti koje se razlikuju po polu, statusu, naciji i mnogo čemu drugom. Društvena revolucija nije primarni cilj hrišćanstva jer promena društvenog poretka ne popravlja ništa od onog što je suštinski naopako u čoveku, i što unesrećuje ljude u svakom društvenom poretku – a to je zlo, koje Biblija naziva grehom. Ono što je svrha čovekovog života na zemlji jeste lična revolucija, lična reforma, ma u kom pravcu se društvo kretalo. Hristovo hrišćanstvo prihvata objektivne razlike među ljudima, ali ističe da te razlike nisu vrednosne, već opisne ili funkcionalne. Mnoge muškarce, vernike ili nevernike, valjalo bi naterati da više puta pročitaju:
“Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskog; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.” (Gal. 3:28)
Istorijsko nasilje muškaraca nad ženama nateralo je žene da se odupiru i zaziru od suprotnog pola i na političkom i na privatnom planu. Međutim, stvarno rešenje za činjeničnu neravnopravnost polova nije njihov politički, psihološki i ideološki rat ; emancipacija žena je, doduše, ukinula neprikosnovenost muškog pola u društvenoj sferi, ali u privatnoj sferi rat polova uništava svu lepotu zajedništva i ljubavi. Stvarna duhovna promena u muško-ženskim odnosima proističe iz promene u njihovom odnosu sa Bogom: onaj ko se sa Bogom nije pomirio, neće imati mir ni u ljubavi sa drugim ljudskim bićima. Tamo gde je strah i rat, nema ljubavi, nema sreće.
Jedina treća osoba koja odnos muškarca i žene može da učvrsti, umesto da ga ugrozi, jeste njihov Stvoritelj. Bog njoj i njemu daje snagu da vole i kad se umore i od života i od braka, snagu da praštaju, snagu da se menjaju, snagu da se nadaju. Izvor mira i jedinstva između muškarca i žene uvek je samo Onaj koji “oboje sastavi u jedno” (Efescima 2:14). Istovremeno, ukoliko poričemo stvarne razlike između čoveka i Boga, kao i funkcionalne razlike između čoveka i žene – razlike koje ih ne obezvređuju, nego upućuju jedno na drugo, razlike koje se privlače i upotpunjuju, time otvoreno rušimo temelje sveta i braka jer “stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga, muško i žensko stvori ih.”
