Ključni događaj koji je, prema Bibliji, promenio sudbinu ljudskog roda i uslove postojanja celokupnog živog sveta na planeti Zemlji nalazi se u trećem poglavlju Knjige postanja ili Prve knjige Mojsijeve. Ovaj tekst opisuje sudbonosni susret Žene i Zmije, koji će čoveka i ženu otuđiti od Boga, od prirode i jedno od drugoga.
Pripovest o čovekovom padu usred Raja počinje čuvenim stihovima:
“Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu? A žena reče zmiji: mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu; Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.” (3:1-5)
Ne zaboravimo da Biblija dosledno negativno govori o zmiji (životinji ili simbolu), dok u većini drugih religija i kultura zmiji pripisuju božanske osobine ili je smatraju božanstvom.
Pisci Biblije ne oklevaju da imenuju Zmiju koja se približila Adamu i Evi:
“I posta rat na nebu. […] I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svet, i zbačena bi na zemlju i anđeli njezini bačeni biše s njom”. (Otkrivenje 12:7-9)
Hiljadama godina posle susreta kod Drveta poznanja dobra i zla, Hristos jasno i nedvosmisleno raskrinkava sotonin karakter i namere:
“[…] on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.” (Jovan 8:44)
Razmotrimo rođenje laži.
Kao što smo ranije videli, čovek i žena na vreme su bili upozoreni da ne prilaze drvu poznanja dobra i zla – dok su im sva ostala prekrasna stabla u vrtu bila na raspolaganju – jer će im plod s tog drveta doneti smrt. U trenutku kad je Eva znatiželjno prišla drvetu poznanja dobra i zla, susreće “lažu i oca laži” u vidu Zmije. Prva sotonina izjava zapisana u Bibliji je pitanje kojim on osporava ono što je rekao Bog: “Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?”
On dakle dovodi u pitanje istinitost Božijih reči – je li istina? – i time u savršeni odnos čoveka i Boga unosi smutnju kroz pitanje koje Božjoj jasnoj i kategoričnoj zabrani oduzima snagu i pouzdanost. Drugi deo sotonine rečenice predstavlja preformulaciju pozitivne Božije zapovesti (jedi slobodno od svakog drveta samo …) u zabranu (ne jedite od svakog drveta), usmeravajući tako čovekov pogled na ono malo negativnog i zabranjenog, a prećutkujući dominantno pozitivno. Tako je postupio s Evom, tako postupa i sa nama. Njegova dijalektika je na delu svaki put kad zbog lošeg zaboravljamo dobro, kad je čaša poluprazna, a ne napola puna, kada čovek padne u očajanje i izgubi iz vida smisao, lepotu, dobrotu, koji u ovom poretku stvari postoje uporedo sa zlom. On odvraća naš pogled od ruža, i skreće ga na trnje.
Čuvši sotonino pitanje, sama Eva odgovara: “Od roda drveća u vrtu mi jedemo, a od ploda drveta koje je usred vrta Božijega Bog je rekao: ‘ne jedite od njega, niti u nj dirajte da ne umrete'”. (1. Mojsijeva 3:2,3; prema doslovnom Jangovom prevodu)
Ni Eva ne pominje reč svako; kao da je sotonina insinuacija postigla svoj cilj. Stoga već posle svog prvog pitanja pali anđeo izravno Boga optužuje za laž i manipulaciju: “Nećete vi umreti, nego”, nastavlja on, “zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite sa njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.”
Sotonine reči “nećete vi umreti; nego […] ćete postati kao bogovi” imaju dvostruko značenje :
1) Nije tačno da neposlušnost Bogu donosi čoveku smrt, nego, naprotiv, neposlušan čovek postaje “kao bog”.
2) Bog ne govori istinu jer ne želi da čovek bude “kao bog”.
To Sotona tvrdi, a da li govori istinu?
Ove dve teze sadržane u jednoj jedinoj složenoj rečenici ponavljaju se već hiljadama godina od religije do religije, od ideologije do ideologije. U Evropi i Americi ova filozofija proizvela je u poslednjih petsto godina prometejsku ideologiju progresizma – uverenje da čovečanstvo napreduje srazmerno svom udaljavanju od Boga i od Božijeg ustrojstva sveta, srazmerno odricanju od svoje ljudske suštine.
U novijoj su istoriji razni verujući i neverujući mislioci iznosili svoje tumačenje onog što se dogodilo kod drveta poznanja dobra i zla – uglavnom optužujući Boga, svesno ili nesvesno, i braneći ujedno Zmiju. Ovakvi tumači tvrde neretko, previđajući sadržaj i opštu poruku biblijskog teksta, da je baš Zmija, ubeđujući Evu da ne posluša Boga, donela čovečanstvu intelektualni i kulturni napredak, pa čak i samu seksualnost – kao da su Adam i Eva iz Božije ruke izašli bespolni i mentalno ograničeni. Kakvo drsko izvrtanje značenja teksta!
Nasuprot Božijem ozbiljnom i zastrašujućem upozorenju čoveku da će umreti ako se odvoji od Njega – upozorenju koje je neprijatno jer čoveka podseća da nije svemoćan i neranjiv – Sotona za Adama i Evu ima ohrabrujuće, optimistično i senzacionalno obećanje: ako ne budu slušali Boga, ne samo da neće umreti, nego da će postati i više od čoveka – “kao bogovi”. Sotonine reči privlačne su kao najmoćnija reklama – ali su laž. Božije upozorenje – umrećeš – neprijatno je i zastrašujuće – ali je istina.
U različitim religijama sveta pronalazimo različite varijacije tvrdnje “nećete vi umreti”, koje se uglavnom sastoje u poricanju smrti kao prestanka postojanja. Gotovo svi verski sistemi pretvorili su smrt u prelazak u neko više, bolje, savršenije postojanje, negde drugde – ponavljajući kao refren sotoninu reklamu. Čak i tradicionalna ideja pakla možda ne govori o prelasku na bolje mesto, ali implicira da će oni koji tamo stignu biti živi i svesni (dakle, nisu umrli), i da će tamo ostati zauvek – dakle da neće nikada prestati da postoje. Na ovaj način su prevareni čak i oni koji veruju da odvajanje od Boga ima tragične posledice, jer Božije “umrećeš” tako postaje “živećeš u večnim mukama”.
Iskustvo zla
Veoma je značajno da primetimo kako sotona izjednačava bogolikost sa poznavanjem dobra i zla. Drugim rečima, on prvim ljudima, koji zlo nisu ni videli ni pomislili ni učinili, poručuje da je iskustvo zla – odbacivanje Boga – potrebno za duhovno napredovanje čovečanstva. To nas podseća na veoma slične tvrdnje mnogih zastupnika ezoterijske filozofije Novog doba. Navedimo samo reči prof. Velimira Abramovića:
“Golubica nije običan simbol, to je simbol koji se kod Tesle materijalizovao. To je u demonologiji poznato kao vesnik Agarte, gde obitava Lucifer, onaj koji donosi svetlost. Agarta je jedan od demonskih nivoa koji morate da prođete da biste stigli do božanskog domena. To je prevazilaženje nivoa razlike dobra i zla (…)” (U emisiji “Agape” posvećenoj Nikoli Tesli)
Prema ovom shvatanju, put do vrhovnog dobra neophodno vodi kroz demonsko zlo; poznavanje Lucifera neophodan je preduslov da bismo dosegli Boga, tj. da bismo postali kao Bog. Štaviše, ova filozofija ukida jasnu razliku između dobra i zla, i ponavlja i razvija iskonsku sotoninu laž.
U suštini, radi se o sledećem: reći da smrti kao kazne za greh nema znači tvrditi da je Bog lagao i pretio u prazno, da se pobuna protiv Boga isplati, i da je, na kraju krajeva, Zmija čoveku donela napredak i besmrtnost.
Da li je Eva znala šta je zlo kada je čula sotoninu ponudu? Ona nije imala nikakvo iskustvo sa zlom bilo koje vrste. Ipak, Eva jeste znala da je na zlo nagovara onaj koji tvrdi da Bog laže. Upozorena je da će neposlušnost doneti nešto njoj nepoznato što se zove smrt. Znala jeste da je šta je Bog rekao, ali da li je verovala?
Mnogi ljudi namerno prave karikaturu od predgrešnog stanja Adama i Eve, i kažu da su oni na neki način – zato što nisu grešili niti činili zlo – bili u stanju nekakve intelektualne latencije, na nižem intelektualnom nivou. Ovakav zaključak polazi od uverenja po kome bez grešenja nema saznanja i mudrosti. To je, kao što smo upravo videli, autentični luciferijanski argument jer hvali zlo i neposlušnost kao put ka napretku. Naime, od kada su Adam i Eva izgubili raj, pouke koje ljudi stiču obojene su bolom i patnjom, pa zato narod kaže da “bez muke nema nauke”. Druga poslovica kaže da se “na greškama uči”. Ovo svakako jeste istina u jedinom svetu za koji mi ljudi znamo – svetu posle gubitka Raja – jer smo uronjeni u zlo i raspadanje, ali nije bilo tako u svetu pre Pada, u Raju.
Zanimljivo je primetiti da je metoda pokušaja i pogrešaka kao puta do mudrosti posebno draga prosvetiteljskoj misli XVIII veka, koja je Lucifera proglasila pozitivnom ličnošću.
Mi ljudi ne znamo više kako je živeti bez zla, baš kao što Eva nije znala šta je zlo kada joj je o zlu progovorila Zmija. Zato mi rezonujemo o Evinom ponašanju iz naše, a ne njene perspektive. Gotovo da mislimo: kako je prva žena, iako savršena i od Boga stvorena, mogla biti mudra kad nije učila o životu onako kao mi učimo, u suzama? Kakve li ironije! Bar bismo mi, koji se u bolu rađamo, živimo i umiremo, morali znati da je poznanje zla bolno, a ne dobro, i da “znati šta je zlo” ne predstavlja, istini za volju, nikakvo bogoliko blaženstvo.
S druge strane, kad Sotona kaže “pa ćete znati šta je dobro, a šta zlo”, Eva o tom grešnom životu posle poznanja dobra i zla rezonuje na osnovu svog nevinog iskustva pre poznanja dobra i zla – ona za zlo ne zna, ali joj ideja da bude “kao Bog” zvuči dobro, a zabranjeni plod je mami. Često mladi ljudi slede razne iluzije upravo zato što nemaju iskustvo sa njihovom pravom prirodom – to iskustvo stiže često prekasno. Dakle, niti mi znamo kako je bilo Evi (šta je bezgrešnost), niti je Eva znala kako je nama (šta je grešnost).
Luciferovu ličnost i luciferijansku psihologiju razotkrivaju čuveni biblijski tekstovi iz 14. poglavlja Knjige proroka Isaije, i iz 28. poglavlja Knjige proroka Jezekilja:
“Sine čovečji, nariči za carem tirskim, i reci mu: ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvim si lep. Bio si u Edemu, vrtu Božjem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sard, topaz, dijamant, hrisolit, onih, jaspis, safir, karbunkul, smaragd i zlato; onaj dan kad si se rodio načinjeni ti biše bubnji tvoji i svirale. Ti si bio heruvim , pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti beše na svetoj gori Božijoj, hođaše posred kamenja ognjenog. Savršen beše na putevima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi.” (Jezekilj 28:12-15)
“A govorio si u srcu svom: Izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj; Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim.” (Isaija 14:12-14)
Od savršenog do bezakonika; od prekrasnog stvorenja do gordog pobunjenika i samozvanog “boga”; od “svetlonoše” Lucifera do “suparnika”, sotone. Sada, u Edenskom vrtu, sotona Evu nadahnjuje sopstvenim frustracijama i ambicijama: on je taj koji u svest od Boga već blagoslovene ljudske rase, pozvane da gospodari novostvorenom planetom, projektuje sopstvenu želju za apsolutnom slobodom i vlašću. Mada nijedno biće nije pri stvaranju darovano tolikim veštinama i talentima kao Lucifer, on zbog toga nije bio zahvalan i srećan, jer nije bio svemoćan. Njemu je jedno zabranjeno drvo isto što i zabrana pristupa svakom drvetu.
“Okusi svako voće” – to je sotonin predizborni slogan s kojim nastupa pred svakim od nas. Po njemu, Bog je svemirski tiranin koji čoveka gazi i ograničava. Međutim, da Bog nije despot gladan vlasti pokazuje činjenica da je stvorio ljude svesne i slobodne; znao je da, kao takvi, ljudi mogu odlučiti da svoje sposobnosti upotrebe ili za izgradnju ili za rušenje Božijeg sveta – i davši im slobodu izbora i mogućnost delanja, po čemu liče na Njega, ograničio je samog sebe – jer je voleo ono što je stvorio i kad se otrglo iz njegove ruke.
Čovek je gladan Božije moći, a Bog čezne za čovekovom ljubavlju; čovek žudi za visinama koje mu izmiču, a Bog se saginje ka čoveku čije ga srce ne razume i ne voli. Ukoliko srcem nije spoznao Božiju suštinu, ljubav i dobrotu, takav čovek samo spolja sagledava Boga i vidi samo Božiju moć, vidi i zavidi, ali ne voli jer ne razume da je voljen. Iz ovog fatalnog nerazumevanja proizilazi i ubeđenje da samo apsolutna sloboda daje sreću – jer čovek zaboravlja da ljubav samu sebe ograničava radi sreće onih koje voli. Samo Bog ne čini sve što hoće, iako bi jedini to i mogao – jer ga u delanju vodi dobro drugih, a ne sopstvena gordost i samovolja.
Tu ljubav Eva nije razumela – zato je poverovala Zmiji. Ambicije velikih vladara pokazuju težnju ka apsolutnoj slobodi i moći – što se tumači kao sličnost bogovima – ali je ta moć uvek povezana s odsustvom dobrote prema drugom čoveku, i odsustvom poštovanja prema Bogu. Užasna je moć bez dobrote.
Prva reklama u istoriji
“I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.” (3:6)
Tri su argumenta u Evinom srcu nadjačala Božju zapovest.
Pre svega, dobar za jelo. Apetit je mnogima dovoljno opravdanje za neumerenost: hoće mi se, jede mi se, umreću od gladi i od žeđi ako ne poslušam svoj apetit – ovo je mnoge dovelo do bolesti, slabosti i smrti. Ljudi mnogo toga rade – jedu, piju, uživaju, troše, popuštaju svim mogućim osećanjima – jer misle da se željama ne sme i ne može reći “ne”. Neko je lepo rekao da “veliki ljudi nisu oni kojima gospodare jake strasti, nego oni koji gospodare svojim jakim strastima”. Da li je naša savest dovoljno jaka da nadjača naše želje? Da li je moguće poslušati Boga, a ne svoj prohtev?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, setimo se šta znači reč tabu. Tabu podrazumeva nepisanu zabranu koja je na snazi u nekom društvu, i koju nipošto ne treba prekršiti. Tabu ne dozvoljava preispitivanje. Kada je nešto tabuisano, o tome se ne pita ni srce ni razum – to se jednostavno ne čini. U svakom narodu postoje običaji koji uključuju tabu: nešto se ne sme činiti, govoriti ili jesti, i vrlo često za takvu zabranu ne postoji razumno objašnjenje – jednostavno, “valja se”. U svojoj često opravdanoj pobuni protiv tabua, zapadna civilizacija otišla je u drugu krajnost, proglasivši svaki tabu lošim i nečovečnim, i ljudima ionako slabe savesti otežala navigaciju kroz Skile i Haribde novootkrivenih sloboda. Primera radi, jedan od najraširenijih tabua jeste incest: zabranjeno je ući u seksualni odnos ili brak sa roditeljem, ili bratom i sestrom, ili bliskim srodnikom; ova zabrana u različitim kulturama obuhvata i nekoliko pobočnih kolena porodice, kumove, i slično. Da li je čoveku koji poštuje tabu omogućeno da stalno preispituje zabranu? Ne. Vaspitanjem se tabu incesta od malena usađuje u ličnost čoveka, tako da odrasla osoba svoja seksualna interesovanja ne usmerava na rođake. Seksualni tabu usmerava seksualni ukus. Danas se, međutim, na Zapadu preispituje čak i tabu zoofilije: zašto, kažu borci za ovu vrstu seksualne slobode, čovek ne bi imao seksualne odnose sa životinjom? “Zabranjeno je zabranjivati!” kao da kažu neprijatelji svih tabua.
Zabrane, međutim, i te kako mogu da imaju pozitivnu ulogu. Poverenje u roditeljsku zabranu čuva dete od potrebe da najpre iskusi strujni udar da bi tek onda zaključilo da ne treba gurati prst u utičnicu. “Oprosti mi, pape, sad razumin tebe…” uglavno izgovaramo prekasno, kad smo ostali bez roditelja, bez zdravlja i bez godina koje smo potrošili na sticanje kasne pameti.
Na isti način, da je Eva naprosto poslušala Boga, koji joj nije bio stranac, ne ulazeći u polemiku sa sobom i sotonom, koji joj jeste bio stranac, izbegla bi svoju nesreću i nesreću celog ljudskog roda. Nije isto slušati roditelja i slušati stranca.
Drugi, još moćniji argument koji je oslabio Evinu volju estetske je prirode: plod je bilo milina gledati, on je obećavao zadovoljstvo. Milina je uživanje za čula. O tome koliko nas čula mogu prevariti ponešto smo naučili od velikih i malih iluzionista, kao i od kompjuterske animacije i specijalnih efekata filmske industrije. Veliki majstor iluzije naveo je Evu da smatra kako je ovo prilika koju mora da iskoristi.
Koliko puta smo poželeli nešto samo zato što lepo izgleda? Tuđu kuću, ženu, život… Lepota obećava raj. Čovekova potreba za lepotom svakako nije zla sama po sebi; ona je upravo dokaz naše gladi za rajem u kome je sve bilo i lepo i dobro. U mnogim drevnim kulturama lepota je bila neodvojiva od dobrote. Antički filozofski ideal kalokagatia, doslovno “lepota i dobrota”, ukazivao je na taj božanski i savršeni spoj dobrog i lepog. Što nije dobro, nije ni lepo – takvo nas stanovište čuva od razorne lepote. Zbog toga mudri Solomon kaže:
“Žena lepa, a bez razuma zlatna je brnjica u gubici svinji.” (Priče 11:22)
Zanesenost razornom lepotom strašna je nesreća; o tome govore tolike priče, slike, pesme, romani, opere, baleti… Lepota, na žalost, može biti veoma zla. Nije li najočigledniji primer za to upravo anđeo Lucifer, za koga je, sećamo se, rečeno “pun si mudrosti i sasvim si lep” (Jezekilj 28:12)?
Znanje i ljubav
Treći argument kom Eva neće odoleti jeste drago radi znanja. Zmija je Evi obećavala da će kušanjem ploda saznati nešto sasvim novo, i da će je to tajno znanje učiniti bogolikom. Tipičan Faustovski sindrom – želja da saznamo Božje tajne i steknemo intelektualnu moć ne bismo li tako prevazišli status ograničenih smrtnika. Svakako, želja za znanjem nipošto nije loša sama po sebi, niti je istraživanje samo po sebi loše. Zla može biti pobuda: ezoterijsko znanje, na primer, za cilj ima sticanje natprirodne moći ili znanja, ili je izraz znatiželje. Sa druge strane, nije istina da biblijska religija intelektualno ograničava čoveka; naprotiv, čoveku je upućen poziv da sazna od samog Boga ono što je za njegovo dobro:
“Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajne stvari, za koje ne znaš.” (Jer. 33:3)
Pa ipak, ni znanje ni moć nisu suština Boga, a nisu ni najznačajniji za čoveka:
“Znanje čoveka čini uobraženim, a ljubav ga čini boljim” (parafraza Rimljanima 8:1).
Mnoge informacije zahtevaju zrelost onoga kome su poverene. Kao što teške i odgovorne teme ne priliče detetu jer nije sazrelo za njih, isto tako ni odrastao čovek ne može da podnese sva znanja koja poseduje Bog.
Zašto čovek ne bi znao sve? Zašto da ne? A zašto da? Da mu bude bolje? Bolje? Ako ništa drugo, karakterno slab čovek – a takvi su oni koji su gladni vlasti i moći – nema za životni cilj da ljudskom rodu čini dobro. Ne voli čovečanstvo onaj ko ne voli čoveka pojedinca. Kada nauka postane sluškinja politike, ona više ne vodi dobrobiti ljudskog roda, već kontroli vlasti nad većinom. Zapravo, gotovo sva velika otkrića XX veka najpre je koristila država i vojska, a tek onda obični ljudi. Zloupotreba znanja najočiglednija je u upotrebi nuklearne energije. Tako je čuveni fizičar R. Openhajmer priznao da su, u vreme prvih nuklearnih probi, “političari znali da naučnici ne znaju” da li će se nuklearna fisija u samoj bombi proširiti na ceo svet, ali ih to nije sprečilo da izvedu nuklearne probe, niti da nuklearne bombe isprobaju na narodu koji je ionako već bio poražen i spreman na kapitulaciju. Drugim rečima, naučnička radoznalost i ambicija političara bile su spremne da rizikuju uništenje cele planete ne bi li se domogle do tada neviđene moći.
Kada bi neki ljudi bili istinski mudri, ne bi Bogu zamerali što čoveku ne dozvoljava da prodre u sve njegove tajne. Međutim, mnogo pre pojave nauke u savremenom smislu, postojala je veština kojom su ljudi nastojali da saznaju ono što im Bog nije rekao – magija. Magija predstavlja način da o tajnama sveta i života saznamo od nekog drugog osim Boga, i to obično kroz okultne rituale i kupoprodajni odnos sa natprirodnim silama, s pravom zvan “pakt sa đavolom” jer jedina natprirodna sila sa kojom možemo da komuniciramo zaobilazeći Boga jeste – Zmija.
“Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svog ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsenar ni koji pita mrtve.” (5. Mojs. 18:10,11)
Sve ove okultne discipline savršeno se poklapaju s onim što je uradila Eva – to je komunikacija sa velikim Prodavcem magle.
“I ako vam kažu: pitajte vrače i gatare, koji šapću i mrmljaju, recite: ne treba li narod da pita Boga svojega? Ili će pitati mrtve mesto živih?” (Isaija 8:19)
“Zovi mene”, kaže Bog (Jeremija 33:3). Tragati za okultnim znanjem znači nepoverenje u Boga, nezadovoljstvo dostupnim saznanjima.
Ne zaboravimo da je i savremena nauka potekla od magije, a svedok tome jeste ezoterijska disciplina poznata kao alhemija. Prvi alhemičari u novijoj istoriji Evrope bili su i prvi naučnici i lekari, poput Nostradamusa, Fausta, Paracelzusa ili Džona Dija. I još nešto – svi znatiželjni i ambiciozni valja da imaju na umu: Zmija svoje usluge uvek skupo naplaćuje, na odloženo i sa visokim kamatama.
Bez obzira na Zmijine primamljujuće argumente – zadovoljstvo, lepotu i znanje – put do savršenstva čoveka ne vodi kroz neposlušnost Bogu, već se put popravljanja onog što je uništeno u nama sastoji, za početak, u tome da realno i objektivno sagledamo svoje stanje, da prepoznamo i priznamo svoje greške – kroz pokajanje – i da se promenimo. Ceo taj proces buđenja savesti i preporođenja ličnosti delo je Boga, koji čoveka ne ostavlja zarobljenog u sopstvenom zlu.
Jednako tako, i u odnosu muškarca i žene, ovakvo obraćanje i kajanje potrebno je svakog dana, kroz priznavanje sopstvenih grešaka i traženje oproštenja. I u najvećoj i najstrasnijoj ljubavi ljudi se i vole i povređuju jedno drugo: ukoliko dakle ti ljudi što se mnogo vole, ali greše, ne budu umeli da jedno drugom kažu “oprosti, pogrešio/la sam”, i ako ne budu mogli da oproste kada ih ono drugo povredi, i najveća ljubav brzo će se pretvoriti u mržnju i prezir. Ljubav se ne neguje velikim rečima i skupim poklonima, već kajanjem i praštanjem. Samo tako ona traje; štaviše, tako ljubav postaje sve veća.
Izvor: Znakovi pored puta, autor: Tatjana Samardžija
