Adam i Eva su više od dve ličnosti – u pitanju je arhetip i prototip čoveka i žene, mentalna struktura koja je prisutna u svakoj kulturi i u svakom pojedincu, bez obzira na to da li je vernik, i da li je sledbenik neke od religija Knjige.
Nije dakle neophodno da budemo vernici da bi Adam i Eva živeli u nama, da bismo ličili na njih. Jer ako je Bog stvorio prve ljude, onda trag našeg praoca i pramajke možemo naći u svakom čoveku i ženi. Osim toga, ne treba dokazivati da seksualnost u velikoj meri određuje svaku ličnost i svaku kulturu, bez obzira na to da li neki muškarac ili žena sebe doživljava kao potomka Adama i Eve. Svako od nas je muškarac ili žena, seme čovekovo, dete ženino.
Međutim, vrlo je važno da odmah primetimo kako životna drama prvog čoveka i prve žene uključuje zapravo četiri protagonista: između Adama i Eve stoje Bog i Zmija. Prvi ljudi, Adam i Eva, nikada nisu bili sami. Bilo bi dobro da svaki muškarac i žena imaju na umu da je tako i u njihovom životu: u svakom trenutku, u njihovom su odnosu, iza scene, prisutne bar još dve osobe, Stvoritelj i Rušitelj, koje ih uče da vole i daju, odnosno da žude i uzimaju.
Poređenje biblijskog teksta sa stvarnošću pokreće mnoštvo pitanja:
– Pre svega, zašto “nije dobro da je čovek sam” i šta to podrazumeva?
– Šta uključuje ravnopravnost ili neravnopravnost polova, kao i njihova međuzavisnost?
– Kako Bog, čovek i žena obrazuju jedini srećni i poželjni bračni trougao?
Ljubav, rat, ljubavni rat?
Gotovo da je svaka filozofska škola stvorila svoju teoriju polova i ponudila svoje rešenje za njihove razlike i sukobe u društvenoj i privatnoj sferi. Međutim, sve te teorije zahvataju samo deo sveukupnog muško-ženskog odnosa – obično samo njegovu horizontalnu, društvenu dimenziju, ne i vertikalnu, transcendentnu; samo simptome i posledice, ne i uzroke. Svaka se od njih koncentriše na samo jedan deo od mnogobrojnih problema koji se javljaju između muškaraca i žena, ali je veoma očigledno da nijedna nije obuhvatila celinu stvarnosti u kojoj ljudi žive niti sveukupnu istoriju ljudskog roda.
Jedan od osnovnih uzroka tog propusta u razumevanju muško-ženskih nesporazuma jeste evoluciono tumačenje čovekovog nastanka i razvoja. Ukoliko je čovekova istorija zapravo put biološkog i duhovnog usavršavanja počev od nižih oblika života, i ukoliko svetom čoveka, kao i cele prirode, vladaju zakoni prirodnog odabiranja jačih jedinki i prilagođavanja uslovima sredine, onda je i borba polova savršeno prirodan put usavršavanja njihovih odnosa. Međutim, ukoliko su Adam i Eva bili savršeno sposobni da nađu ravnotežu između onog što su jedno od drugog očekivali, i onog što su mogli i hteli da jedno drugom daju – sposobni da se uklope i međusobno usreće, u životnim uslovima koji su tu sreću mogli samo da pojačaju i zaštite – onda su neprestane patnje i stradanja žena i muškaraca, uzrokovani međusobnim rivalstvom, potcenjivanjem i nasiljem, znak dubokog poremećaja prvobitnog poretka, i izrazitog odstupanja od Božijeg plana za ljudski rod.
Nema sumnje da će neko utvrditi kako se upravo u odnosima polova vidi društvena evolucija, jer su samo za protekla dva veka žene zaista prevalile ogroman put do pravne ravnopravnosti sa muškarcima (ali ne i poslovne – još uvek su manje plaćene u najvećem broju zemalja!), i stekle uslove da same opstanu u društvu i biraju svoju sudbinu. Međutim, i pored svih ovih pobeda u porodici i društvu, žena i muškarac nisu pobedili tragediju međusobnih odnosa – seksualna sloboda nije dovela do trajne sreće; osećanja sve brže iščezavaju, a reč ljubav gotovo uvek označava samo seks, bez ličnog predanja, bez vernosti, bez budućnosti, bez mira i poverenja u onog drugog.
Slobodni – i sami.
Možda je, po evolucionoj shemi, moguće u beskonačnom ratu polova prepoznati jednu od manifestacija borbe za opstanak, prirodnog odabiranja naklonjenog jačim i grubljim, napretka dakle koji kroz rat polova (koji u svakoj generaciji odnosi milione emocionalnih i fizičkih žrtava, roditelja i dece) vodi ka konačnom pomirenju. Ili je to znak da se nekad davno, u početku ljudske istorije, dogodilo nešto što je pokvarilo idilu i posejalo nerazumevanje između prvog muškarca i prve žene, koje do danas nije prevaziđeno?
Kakva je bila početna zamisao Stvoritelja kada je reč o ljubavi i braku – to je i danas moguće sagledati kroz mnogobrojne biblijske tekstove koji o ovoj temi govore u rasponu od 15 vekova; ona ukazuje na naglo udaljavanje čoveka od žene u početku, i na mnoštvo muka koje su jedno drugom zadavali.
Čovek: gospodar ili sluga?
Već prva tri poglavlja Knjige postanja obezbeđuju solidnu bazu za poređenje početnog stanja ljudskog braka sa onim što je usledilo. Čitamo u prvom poglavlju:
“Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji.” (1. Mojsijeva 1:26-28)
Krenimo od izraza DA NAČINIMO. Kaže se da je neki rabin koji je prepisivao Sveti tekst zastao pred ovim glagolskim oblikom u množini, u iskušenju da je prebaci u jedninu. Jer, naravno, za svakog judaistu, ali i hrišćanina i muslimana poštovanje nekog drugog boga osim Stvoritelja predstavlja najveću jeres:
“Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.” (5. Mojsijeva 6:4)
Na kraju se rabin odlučio da sačuva množinu načiniMO poštujući svetost biblijskog teksta, koji ne sme da se menja ni za jednu crticu, bez obzira na to kako ga mi tumačimo.
Bog kaže jasno: “Da načinimo čoveka po svom obličju”. Bez obzira na to šta zaista podrazumeva Božije obličje, tekst jasno kaže da je Bog stvorio čoveka, i da ga je stvorio sličnog sebi, što znači da je čovek u određenoj meri bogolik od samog početka – a ne obrnuto. Čovek je stvoren na kraju šestog dana kao kruna stvaranja, da bude “gospodar” nad celokupnom zemljom (1:26). Međutim, pomenimo kako druga glava Postanja naglašava da status “gospodara” ne podrazumeva pravo čoveka da maltretira životinje, da uništava prirodu, jer tekst u 2:15,16 kaže da je Bog stavio čoveka u vrt Edemski “da ga radi i da ga čuva”, te je stoga odgovoran Bogu za sva druga stvorenja i celu zemlju
Biblijsko objašnjenje stvaranja duboko se razlikuje od mnogih mitova i predanja o antropogenezi, koji ne mogu da povežu Božiju svetost i stvaralaštvo, savršeno i uzvišeno, sa čovekovom telesnošću i pogrešivošću. Kako smrtno i bolestima podložno ljudsko telo, kakvo imamo danas, pa i ljudski karakter, slab i sebičan, može biti Božije delo? Ili je ono što je Bog stvorio po svom običju pretrpelo degeneraciju, unazađenje, tako da danas delo ne liči na Umetnika? Vernici i mislioci naglašavaju da je čovek kontradiktorno i suštinski nesrećno biće; po njima je stoga potrebno da se celokupan svet i čovek u njemu izmeni – i da čovek mora sam da obavi taj posao kroz svesno usmeravanje i ubrzavanje sopstvene evolucije. Prema Bibliji, Bog za čoveka u početku predvideo da bude Njegov predstavnik na zemlji, što znači da mu je namenio carski status, savršenstvo, vladarsko dostojanstvo; čovek je odlučio da krene drugim putem. .
Dakle, čovek je stvoren kao čuvar Zemlje; on je hijerarhijski bio nadređen onima kojima služi. Čovek je i u ovom pogledu bio slika Božija jer tako postupa i biblijski Bog: On je Gospodar sviju stvorenja u svemiru, ali je i njihov sluga, jer ih održava u životu, pomaže im i štiti ih. Tako je trebalo da čovek bude Božiji namesnik na ovoj planeti, koji će čuvati njegova stvorenja i brinuti se o njima. Odbacivši Božiji autoritet, čovek je i sam postao gospodar-tiranin, koji uništava svet kojim vlada, umesto da ga čuva.
Da li je žena čovek?
Pored toga, još je značajnije da biblijski tekst i muškarca i ženu naziva slikom Božijom: “I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.” Ova činjenica – da je i žena stvorena po uzoru na Boga, i da je i žena “čovek” – izbija adute ljudima koji pokušavaju da dokažu kako je žena niže biće. Na početku petog poglavlja Postanja, u rodoslovu ljudi pre Potopa, stoji slično, i još izričitije:
“Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva ih čovek, kad biše stvoreni.” (1. Mojsijeva 5:2)
Štaviše, apostol Petar žene proglašava sunaslednicama blagodati (1. Petr. 3:7) zajedno s muškarcima. Veoma često se razmišlja o tome koji je smisao polnosti. Zašto je Bog uopšte stvorio čoveka kao polno biće?
“I blagoslovi ih Bog i reče im: rađajte se i množite se.” (1. Mojs. 1:28)
Ovaj tekst opisuje stanje ljudskog savršenstva u trenutku kad su Adam i Eva stvoreni, kada greha još nije bilo. On pokazuje da je sam Bog od početka predvideo da polni odnos bude izraz ljubavi između muškarca i žene, kao i način reprodukovanja ljudskog roda. Jedna od velikih laži antiteizma, koja je požnjela iznimno veliki uspeh, ubedila je mnoge kako su polni odnosi jedna od dobrobiti pobune protiv Boga i savezništva sa zmijom, baš kao i civilizacija – dobrobit sotonine prevare i čovekove izdaje. Drugim rečima, takvi tvrde da nije bilo polnih odnosa pre susreta ljudi sa Zmijom i pobune protiv Boga. Poredeći Božije reči prilikom stvaranja čoveka u prvoj i drugoj glavi 1. Mojsijeve, zatim Sotonine tvrdnje na početku treće glave 1. Mojsijeve i stanje Adama i Eve posle odluke da ne poslušaju Boga, lako ćemo uvideti da je Bog čoveku od samog početka dao mnogo više nego što mu je zmija i obećala i dala. U svakom slučaju, polnost nije izmislio đavo nego Bog. Muško i žensko stvoreni su pre pojave greha i stvoreni su da budu različiti, ali da se dopunjuju. Hrišćanski puritanci čine veliki greh kada Božiji dar pripisuju čovekovom krvniku.
“I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam: da mu načinim druga prema njemu. Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske sve ptice nebeske […], ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. I Gospod pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom. I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koji uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i telo od mojega tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka. Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.” (1. Mojsijeva 2:18-24)
Analizirajmo ove redove. “Nije dobro da je čovek sam”, kaže Bog, a Propovednik kaže “teško jednome” (Prop. 4:10). Time je pokazano da je Bog već u početku želeo da čovek bude društveno biće koje ima s kim da razgovara, s kim da živi i s kim da se bori. Takva namera proističe iz Božije prirode: on sam u svojoj prirodi nosi ljubav i zajedništvo (da načinimo). Ljubav i zajednica postojale su u Bogu pre nego što je čovek prvi put zavoleo ženu. Kada Adam u 2. poglavlju kaže: “sada eto kost od moje kosti i telo od mojega tela”, u originalnom tekstu na hebrejskom stoji izraz hapa'am što znači “ovog puta, sad”. Jangov doslovni prevod kaže: ” Ovo je pravi korak! Kost od mojih kostiju i telo od mojega tela”. Mnogi komentatori smatraju da se time izražava Adamovo oduševljenje saputnicom koju mu je dao Bog. Ona je bila slična njemu, ravna njemu, “kost od njegovih kostiju, i telo od njegovog tela”, čovečica (hebr. iša). Jedan drugi izraz u istom stihu – ezer kenegdo –predstavlja ženu kao prijatelja, pomoćnika nasuprot Adamu. Ezer je “pomoćnik”, dok izraz kenegdo znači “nasuprot, preko puta, naspram”. “Pomoćnik nasuprot? Ili pomoćnik naspram? Neko ko čoveku može da bude saradnik, drugo “ja”, ali i rival, protivnik. To su dva lica, dva pola ženinog odnosa prema muškarcu – i obrnuto.
Eva, stvorena od čovekovog rebra, nije kao takva ni niža ni viša od Adama: ona nije stvorena od kostiju pete ili noge ili leđa, da bude ponižena, a nije ni od glave ili vrata, da dominira, već od kosti koja je blizu srca, da bude jednaka, voli i bude voljena. Stvorena je da čoveka gleda u oči i da se s njim suoči, da mu bude “drug nasuprot njemu”.
Dakle, u trenutku kada je stvoren, Adam je zatekao oko sebe sva druga živa bića. Neki jevrejski tumači smatraju da je Bog naložio Adamu da svakoj životinji da ime kako bi uvideo da su sve te životinje u paru osim njega, tj. kako bi uvideo potrebu za “drugom nasuprot sebi”, za zajednicom sa nekim sebi ravnim. On koji je bio stvoren sličan Bogu, koji je bio gospodar tim životinjama, nije imao druga. Zato je Evina uloga pre svega da bude drugarica, dopuna, ili (kao se to popularno kaže, pod uticajem Platonovog koncepta ljubavi izraženog u “Gozbi”) da bude njegova “druga polovina”, neko ko ga nadopunjuje. Iako je svaki čovek, bio muškarac ili žena, sam po sebi slika Božija, i celovito biće, čini se da u duhovnom smislu ovaj početni čin stvaranja žene pokazuje, kao su i rabini učili, da čovek nije potpun u duhovnom smislu ukoliko nema “druga prema njemu”.
“Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo” (1. Mojsijeva 2:25).
Čovek ne mora tako da veruje, ali njegovo ponašanje i osećanja pokazuju izvesnu nedostatnost dok god je sam, fizički ili emotivno-duhovno. I najveći protivnici braka pre ili kasnije uviđaju čemu brak služi. I dan-danas, čak i toliko upinjanje i kampanja homoseksualaca, velikih i deklarisanih neprijatelja klasične porodice (“Porodice, mrzim vas!”, Andre Žid), da sklope građanski brak, pa čak i crkveni, ukazuje na to koliko je u nama jaka potreba da postojimo u paru.
Ono što je takođe važno jeste da je prva žena stvorena od muškarca, a ne obrnuto, da bi, međutim, svi muškarci posle Adama bili rođeni od – žene. I u ovome vidimo izvesnu ravnotežu i poziv da realno sagledamo razliku između vrednosti i uloga muškaraca i žena. Eva je jedina žena koja nije rođena od majke, već je proizašla iz čoveka. I sama Eva nosi hebrejsko ime Hava, od glagola “živeti” jer je, kao kaže pisac Knjige postanja, “mati svima živima” (1. Mojsijeva 3:20). Ona rađa. Znamo da je Dušan Radović jednom rekao da je pupak dokaz da nas je majka rodila, a “ako neko nema pupka, moraće da dokaže kako je došao na svet”.
Ovde dakle prepoznajemo jednu vrstu simetrije. S jedne strane (oprostite, feministkinje!), ostaje da muškarac prethodi ženi, a ne obrnuto. S druge strane (na znanje ženomrscima), “sve na svetu rodila je majka”, čija trudnoća, porođaj i svi napori koje ulaže u podizanje deteta jasno pokazuju ko je zaista jači pol. Mnogo je lakše podići balvan, kredit ili kuću nego podići dete.
A svekrve i tašte?
Na samom kraju drugog poglavlja stoji stih koji ne samo da najavljuje, nego i proglašava bračnu vezu jačom i superiornijom u odnosu na vezu roditelja i dece, bez obzira na trajnost i dubinu roditeljske ljubavi. Naprosto, Bog je uredio ljudski život tako da se iz roditeljskog zagrljaja prelazi u doživotni zagrljaj bračnog druga. Zagrljaj, ne stisak ili jaram. Postoji trenutak kada roditelj prvo mesto u detetovom srcu mora da ustupi nekom drugom, i zato mnogi roditelji greše kada, poput bogova, nadgledaju brak svoje dece i kada se ovi venčaju, ne poštujući jasnu Božju zapovest, odbijajući da se povuku.
Pored toga, ni otac ni majka ne mogu da naknadno, kad se deca već osamostale, popravljaju svoje vaspitne propuste iz ranijeg perioda detinjeg života. Ukoliko dete nisu vaspitali da bude samostalno, oni veoma često pokušavaju da taj nedostatak kompenzuju time što, kao interventni odred, uleću u brak svoje dece da ispravljaju ono što smatraju pogrešnim odlukama i postupcima. Prema navedenom stihu, od trenutka kad njihovo dete uđe u brak, više nemaju pravo da upravljaju njegovi životom i životom njegovog bračnog druga. Nema sumnje da naša deca sve kasnije sazrevaju i da najviše i najstrašnije greše u izboru “druga prema sebi”, jer se greška ove vrste gotovo nikada ne da ispraviti i izbrisati, ali je roditeljska greška što dete veoma rano nisu naučili kolika je važnost i ozbiljnost ulaska u brak. Osim toga, roditelj mora da poštuje detetovu slobodu izbora, bez obzira na lično neslaganje, jer je i sam Bog ispoštovao čovekovu slobodu izbora kada mu je okrenuo leđa i izabrao Sotonu. Naravno, kao što Bog pomaže čoveku i kad greši, i teši ga i ublažava njegove rane, tako i roditelji imaju pravo i dužnost da se dece nikada ne odreknu i da im pomažu koliko je prirodno i pristalo.
Brak ili celibat?
Pored toga, ovde se još jednom mora istaći da Novi zavet izričito naglašava da bezbračne osobe, neoženjene i neudate, nisu manje vredne zato što nisu u braku. Brak nije uvek najbolje rešenje, i nije sam po sebi recept za sreću. Štaviše, Lav Tolstoj lepo je rezimirao istorijsko iskustvo porodičnog života: “Sve srećne porodice srećne su na isti način, a sve nesrećne su nesrećne na svoj način.” Iskustva loše udatih i oženjenih pokazuju da je oprez neudatih i neoženjenih sasvim primeren. Vezati se za nekog bračnom vezom znači s tom osobom deliti njen stil života, prihvatiti njene mane i greške. Apostol Pavle upozorava hrišćane na nedostatke braka i na izvesne prednosti bezbračnosti, tj. celibata, mada Biblija baš nikad brak ne proglašava lošim. Svaki čovek je sam po sebi vrednost, i svaki čovek je pozvan da tokom života učini dobro sebi i drugima – brak ga često može omesti u ostvarenju te lične misije vezujući ga za osobu okrenutu sebi i zagledanu u zemlju, nesposobnu da u zajednici sa bračnim drugom teži plemenitim ciljevima.
Pavle je svestan da brak obavezuje i ograničava jednog bračnog druga obavezama prema drugoj strani, ali i nedostacima i slabostima drugog. Pošto “sloboda zapravo znači da više nemaš šta da izgubiš”, brak svakako znači delimični gubitak slobode, jer biti u braku znači imati mnogo toga što se valja potruditi da ne izgubimo.
Uprkos tome, brak je i dalje najbolja ljudska zajednica, ali samo onda kada ljudi dobrovoljno i sa zadovoljstvom pristanu da ih ljubav obavezuje i ograničava: to znači da nekome pripadamo i da neko pripada nama. “Ti si odgovoran za svoju ružu”, kaže lisica Malom Princu. To znači da oženjena i udata osoba treba da čini samo ono što je dobro za voljenu osobu. Ljubav ograničava jer nam ne dozvoljava da žalostimo onog koga volimo. G. K. Česterton iziče one čuvene reči:
“Izmislili su izraz od dve reči, različite kao crno i belo – slobodna ljubav – kao da je onaj koji voli ikada bio ili mogao biti slobodan. U prirodi je ljubavi da se vezuje, a ustanova braka samo je kompliment upućen prosečnom čoveku od koga se očekuje da održi reč.” (The Defendant)
Ipak, ljubav ne oseća da nije apsolutno slobodna jer ne razmišlja o onom što ljubav nije – dok traje. Onaj ko voli nije svestan ograničenja koja donosi vezivanje za voljenu osobu jer mu sve dužnosti i obaveze u značajnoj meri prijaju. Doduše, ne uvek. Ljubav je u određenoj meri i žrtva – odricanje od sebe, bolno zbog sopstvene ograničenosti, zbog isto tako ograničene voljene osobe. Međutim, biti dužan da nekom činimo dobro, a ne želeti to i biti zbog toga nesrećan – takva vrsta neslobode snažno se oseća.
Uostalom, ovaj zakon vredi za sve vrste ljubavi, ne samo za bračnu. Svi naši rođaci i prijatelji očekuju od nas dobro, i mi od njih, jer nismo sami sebi dovoljni. Svaka vrsta ljubavi traži i ljubavni trud. To nije korov, koji raste sam od sebe, već biljka koja neprestano traži negu, i koja se hrani međusobnim davanjem i zahvalnošću. Konačno, i zajednica ljudi koji vole Boga, okupljenih u crkvi, jesu prijatelji i porodica samog Boga, a onda i svakog Adama i Eve.
Izvor: Znakovi pored puta, autor: Tatjana Samardžija
