Vladika Nikolaj Velimirovič, “Molitve na jezeru”, pisano na Ohridskom jezeru (1921-1922.godine).
“Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam i ne kunem.
Neprijatelji su me više gurnuli Tebi u naručje nego prijatelji. Prijatelji su me vezivali za zemlju, neprijatelji su me drešili od zemlje, i rušili sva moja nadanja u zemlju.
Ovi su me učinili strancem u zemaljskim carstvima, i nepotrebnim stanovnikom zemlje. Kao što gonjena zver nađe sigurnije sklonište nego li negonjena, tako sam i ja, gonjen neprijateljima, našao najsigurnije sklonište, sakrivši se pod Tvoj šator, gde ni prijatelji ni neprijatelji ne mogu pogubiti dušu moju. Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Oni su mesto mene ispovedili grehe moje pred svetom.
Oni su me šibali, kad sam se ja ustezao šibati sama sebe.
Oni su me mučili onda, kad sam ja bežao od muka. Oni su me ružili onda, kada sam ja sam sebi laskao.
Oni su me pljuvali onda, kada sam se ja gordio sobom.
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Kad sam se ja pravio mudrim, oni su me nazivali ludim.
Kad sam se pravio moćnim, oni su mi se smejali kao kepecu.
Kad sam hteo voditi ljude, oni su me gurali u pozadinu.
Kad sam žurio da se obogatim, oni su me stukali gvozdenom rukom.
Kad sam mislio mirno spavati, oni su me budili iza sna.
Kad sam zidao dom za dug i spokojan život, oni su ga rušili i izgonili me van.
Zaista, neprijatelji su me odrešili od sveta i produžili ruke moje do Tvoga skuta.
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Blagoslovi ih i umnoži ih; umnoži ih i još više ih ogorči protiv mene –
da bi moje begstvo k Tebi bilo bespovratno;
da bi se nada u ljude iskidala sva kao paučina;
da bi se smirenje potpuno zacarilo u duši mojoj;
da bi srce moje postalo grobom moja dva zla blizanca: gordosti i gneva;
da bi sve svoje blago sabrao na nebu;
ah, da bi se jednom oslobodio samoobmane, koja me je i zaplela u strašnu mrežu varljiva života. Neprijatelji su me naučili da znam, -što malo ko zna – da čovek nema neprijatelja u svetu izvan sebe.
Samo onaj mrzi neprijatelje, ko ne zna, da neprijatelji nisu neprijatelji no surovi prijatelji.
Zaista teško mi je reći, ko mi je učinio više dobra i ko više zla u ovome svetu: prijatelji ili neprijatelji.
Za to blagoslovi, Gospode, i prijatelje i neprijatelje moje.
Rob kune neprijatelje, jer ne zna. A sin ih blagosilja, jer zna.
Jer zna sin, da mu se neprijatelji ne mogu dotaći života. Zato slobodno korača između njih i moli se Bogu za njih;
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.”
