Zasnovano na Mateju 28, 1.5–8; Marku 16, 1–8; Luki 24, 1–12; Jovanu 20, 1–18.
Žene koje su stajale kraj Hristovog krsta budno su stražile i čekale da Subota prođe. Prvog dana sedmice, vrlo rano, krenule su na grob, noseći dragocene mirise da pomažu Spasiteljevo telo. Nisu pomišljale na Njegovo vaskrsenje iz mrtvih. Sunce njihovog nadanja zašlo je i noć se nastanila u njihovim srcima. Dok su odmicale putem pričale su o Hristovim delima milosrđa i Njegovim rečima utehe. Međutim, nisu se setile Njegovih reči: »Ali ću vas opet videti.« (Jovan 16, 22)
Ne znajući što se upravo zbiva, približavale su se vrtu, govoreći: »Ko će nam odvaliti kamen od vrata grobnih?« Znale su da ne mogu skinuti kamen, pa ipak su nastavile svojim putem. I gle, nebo se iznenada zasvetljelo slavom koja nije dolazila od Sunca koje se rađalo. Zemlja je podrhtavala. Videle su da je veliki kamen uklonjen. Grob je bio prazan.
Sve žene nisu došle iz istog pravca na grob. Marija Magdalena je prva stigla ne mesto; videći da je kamen sklonjen, požurila je da kaže učenicima. U međuvremenu prispjele su i druge žene. Oko groba sijala je svetlost, ali u njemu nije bilo Hristovog tela. Dok su se žene zadržavale oko ovog mesta, iznenada su primetile da nisu same. Mladić obučen u sjajne haljine sedeo je kraj groba. To je bio anđeo koji je uklonio kamen. On je uzeo ljudsko obličje da ne bi prestrašio Isusove prijatelje. Ipak, oko njega je još uvek sijala svetlost nebeske slave i žene su se uplašile. Okrenule su se da pobegnu, ali reči anđela zaustavile su njihove korake. »Ne bojte se vi«, rekao je, »jer znam da Isusa raspetoga vi tražite. Nije ovde: jer ustade kao što je kazao. Hodite da vidite mesto gde je ležao Gospod. Pa idite brže te kažite učenicima njegovim da je ustao iz mrtvih.« Ponovo su pogledale u grob i ponovo čule tu divnu vest. Tu se nalazio jedan drugi anđeo u ljudskom obliku koji je rekao: »Što tražite živoga među mrtvima? Nije ovde; nego ustade; opomenite se kako vam kaza kad beše još u Galileji, govoreći da sin čovečij treba da se preda u ruke ljudi grešnika i da se razapne i treći dan ustane.«
On je ustao! On je ustao! Žene su stalno ponavljale ove reči. Mirisi za pomazanje nisu više potrebni. Spasitelj je živ, a ne mrtav. sad su se setile da je govoreći o svojoj smrti rekao da će ponovo ustati. Kako je ovo bio divan dan za svet! Žene su se brzo udaljile od grobnice i »sa strahom i radosti i radosti velikom potekoše da jave učenicima njegovim.«
Marija nije čula dobru vest. Otišla je Petru i Jovanu sa žalosnom vešću: »Uzeše Gospoda iz groba; i ne znamo gde ga metnuše.« Učenici su požurili na grob i našli ga kao što je Marija rekla. Videli su pokrov i ubrus, ali nisu našli svoga Gospoda. Ipak čak i ovde nalazilo se svedočanstvo da je ustao. Mrtvačke haljine nisu odbačene nemarno, već pažljivo složene i svaka na svome mestu. Jovan »vide i verova«. On još nije razumeo reči Pisma da Hristos mora ustati iz mrtvih, ali se sada prisetio Spasiteljevih reči kojima je predskazao svoje vaskrsenje.
Hristos je sam, tako brižljivo, ostavio tu mrtvačku odeću. Kad je silni anđeo sišao na grob. Njemu se pridružio i drugi koji je zajedno s ostalima stražio nad Gospodnjim telom. Kad je anđeo s Neba uklonio kamen, drugi anđeo je ušao u grob i razrešio zavoje sa Isusovog tela. Međutim, Spasiteljeva ruka savila je svaki od njih i stavila ga na određeno mesto. U očima Onoga koji upravlja i zvezdom i atomom nema ničeg nevažnog. Red i savršenstvo vide se u svim Njegovim delima.
Marija je sledila Jovana i Petra do groba, a kad su se vratili u Jerusalim, ona je ostala. Dok je gledala u prazan grob, žalost je ispunila njeno srce. Pogledavši unutra, videla je dva anđela, jednog kraj glave, a drugog kraj nogu na mestu na kome je Isus ležao. »Ženo! što plačeš?«, upitali su je. Zato što »uzeše Gospoda«, odgovorila je, »i ne znam gde ga metnuše.«
Tada se udaljila čak i od anđela, misleći da mora naći nekoga koji bi joj mogao reći što je učinjeno sa Isusovim telom. Jedan drugi glas obratio joj se: »Ženo! što plačeš? koga tražiš?« Očima zamagljenim od suza, Marija je videla lik nekog čoveka i misleći da je to vrtlar, kazala je: »Gospodine! ako si ga ti uzeo kaži mi gde si ga metnuo, i ja ću ga uzeti.« Ako je grobnica ovog bogataša isuviše počasno mesto za Isusov ukop, ona sama će se pobrinuti da pronađe mesto za Njega. Postojao je grob koji je Hristos ispraznio svojim glasom, grob u kojem je ležao lazar. Zar tamo ne bi mogla pronaći mesto za sahranu svoga Gospoda? Osećala je da bi joj u njenoj boli briga za Njegovo dragoceno, raspeto telo donela veliku utehu.
Međutim, sad joj je Isus svojim dobro poznatim glasom rekao: »Marija!« Sad je znala da onaj koji ju je oslovio nije bio stranac i okrenuvši se ugledala je pred sobom živoga Hrista. U svojoj radosti zaboravila je da je bio raspet. Potrčavši prema Njemu, kao da je želela da Mu obgrli noge, rekal je: »Rabi!« Ali Hristos je podigao svoju ruku, rekavši: Ne zadržavaj me; »jer se još ne vratih k ocu svojemu; nego idi k braći mojoj i kaži im: vraćam se k ocu svojemu i ocu vašemu, i Bogu svojemu i Bogu vašemu.« I Marija je otišla učenicima s radosnom vesti.
Isus je odbio da primi poštovanje svog naroda dok ne dobije jemstvo da je Otac prihvatio Njegovu žrtvu. On se vazneo u nebeske dvorove i od samoga Boga dobio uveravanje da je Njegova žrtva pomirenja za grehe ljudi dovoljna, da kroz Njegovu krv svi mogu dobiti večni život. Otac je potvrdio zavet koji je učinio sa Hristom, da će prihvatiti ljude koji se kaju i koji su poslušni i da će ih voleti onako kao što voli svoga Sina. Hristos je trebao završitit svoje delo i ispuniti svoj zavet da učini »da će čovek više vrediti nego zlato čisto, više nego zlato Ofirsko«. (Isaija 13, 12) Sva vlast na Nebu i na Zemlji dana je Knezu života, a On se vratio svojim sledbenicima u svet greha da bi im mogao podariti svoju silu i slavu.
Dok je Spasitelj bio u Božjem prisustvu, primajući darove za svoju Crkvu, učenici su razmišljali
o Njegovom praznom grobu, tugovali i plakali. Dan koji je za celo nebo bio dan radosti, za učenike je bio dan neizvesnosti, pometnje i zbunjenosti. Njihovo neverovanje svedočanstvu žena pokazuje kako je nisko pala njihova vera. Vesti o Hristovom vaskrsnuću toliko su se razlikovale od onoga što su očekivali, da u to nisu mogli verovati. Bile su suviše dobre da bi bile istinite, mislili su oni. Slušali su toliko puno iz doktrina i takozvanih naučnih teorija sadukeja da je utisak koji su primili o vaskrsnuću bio maglovit. Jedva da su znali što bi moglo značiti vaskrsenje iz mrtvih. Bili su nesposbni da shvate ovu veliku istinu.
»Nego idite«, rekli su anđeli ženama, »kažite učenicima njegovim i Petru da pred vama otide u Galileju, tamo ćete ga videti; kao što vam reče.« Ovi anđeli bili su sa Hristom kao anđeli čuvari u toku Njegovog života na Zemlji. Bili su svedoci Njegovog suđenja i raspeća. Čuli su Njegove reči upućene učenicima. To se pokazalo u njihovoj vesti učenicima i to ih je trebalo osvedočiti u njenu istinitost. Takve reči mogle su poteći samo od vesnika njihovog vaskrslog Gospoda.
»Kažite učenicima njegovim i Petru«, rekli su anđeli. Od Hristove smrti Petar je bio pritisnut grižom savesti. Njegovo sramno odricanje i Spasiteljev pogled ljubavi i boli, stalno su bili pred njim. Od svih učenika najviše je patio. Pruženo mu je uveravanje da je njegovo pokajanje prihvaćeno, a njegov greh oprošten. Bio je spomenut po imenu.
»Kažite učenicima njegovim i Petru da pred vama otide u Galileju; tamo ćete ga videti.« Svi učenici su napustili Isusa i poziv da se ponovo sretnu s Njim obuhvatio je sve. On ih nije odbacio. Kad im je Marija Magdalena kazala da je videla Gospoda, ponovila je poziv na sastanak u Galileji. I treći put poslana im je ova vest. Nakon pojavljivanja pred Ocem, Isus se javio drugim ženama, govoreći: »Zdravo! A one pristupivši uhvatiše se za noge njegove i pokloniše mu se. Tada reče im Isus: ne bojte se; idite te javite braći mojoj neka idu u Galileju; i tamo će me videti.«
Hristov prvi zadatak na Zemlji nakon vaskrsenja bio je da osvedoči svoje učenike u svoju neumanjenu ljubav i nežno staranje za njih. Da bi ih uverio da je On njihov živi Spasitelj, da je slomio okove grobova i da ga neprijatelj – smrt – nije moga dulje zadržati; da bi im otkrio da ima isto srce ljubavi, kao kad je bio s njima kao njihov ljubljeni Učitelj, često im se javljao. Želeo je da ih još više stegne svezama ljubavi. »Idite, recite mojoj braći«, rekao je On, »da se sretnu sa mnom u Galileji.«
Kad su čuli o ovom sastanku, tako pouzdano zakazanom, učenici su počeli razmišljati o Hristovim rečima kojima je predskazao svoje vaskrsenje. Ali još uvek nisu se radovali. Nisu mogli odagnati svoje sumnje i zbunjenost. Čak i kad su žene izjavile da su videle Gospoda, učenici nisu hteli poverovati. Smatrali su da su obmanute.
Nevolja kao da se gomilala jedna za drugom. Šestog dana sedmice videli su kako je njihov Učitelj umro; prvog dana naredne sedmice bili su bez Njegovog tela, optuženi da su ga ukrali kako bi prevarili narod. Izgubili su nadu da će ikada ispraviti loše utiske koji su se sve više učvršćivali protiv njih. Bojali su se neprijateljstva sveštenika i gneva naroda. Čeznuli su za Isusovim prisustvom koji im je pomagao u svakoj nevolji.
Često su ponavljali reči: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailja.« Usamljeni i tužna srca sećali su se Njegovih reči: »Jer kad se ovako radi od sirova drveta. šta će biti od suva?« (Luka 24, 21; 23, 31) Sastali su se u gornjoj sobi, zatvorili i osigurali vrata, svesni da sudbina njihovog ljubljenog Učitelja u svako doba može postati i njihova.
A sve ovo vreme mogli su se radovati saznanju da je Spasitelj vaskrsnuo. Marija je stajala u vrtu i plakala dok je Isus bio upravo kraj nje. Oči su joj bile toliko zamagljene suzama da Ga nije mogla prepoznati. A i srca učenika bila su tako puna boli da nisu verovali vesti anđela ili rečima samoga Hrista.
Koliko je mnogo danas onih koji još uvek postupaju onako kao što su učenici postupali! Koliko je mnogo onih koji kao Marija očajnički uzvikuju: »Uzeše Gospoda mojega… i ne znam gde ga metnuše!« Kolikima bi mogle da budu upućene Spasiteljeve reči: »Što plačeš? Koga tražiš?« On je kraj njih, ali njihove oči zamagljene suzama ne raspoznaju Ga. On im govori, ali oni ne razumeju.
O, kad bi se pognuta glava pogla podignuti, kad bi se oči mogle otvoriti da Ga posmatraju, kad bi uši mogle slušati Njegov glas! »Idite brže te kažite učenicima njegovim da je ustao iz mrtvih.« Naložite im da ne gledaju Josifov nov grob koji je bio zatvoren velikim kamenom i zapečaćen rimskim pečatom. Hristos nije tamo. Neka ne gledaju prazan grob. Neka ne tuguju kao oni koji su bez nade i pomoći. Isus živi, I zato što on živi i mi ćemo živeti. Iz zahvalnih srca, s usana dodirnutih svetom vatrom, neka odjekne radosna pesma: Hristos je vaskrsnuo! On živi da posreduje za nas. Uhvati se za ovu nadu i ona će držati dušu kao sigurno, iskušano sidro. Veruj i videćeš slavu Božju!