Biti hrišćanin znači biti sličan Hristu, i zato je od bitne važnosti da imamo tačnu predstavu o Hristovom karakteru, Hristovom životu i navikama. Ozbiljan hrišćanin treba da studira Hristove principe da bi magao da ih reprodukuje.
Svaki pravi hrišćanin može imati hrišćansku ozbiljnost i istovremeno biti vedrog duha i prijaznog lica. Vedrina duha je jedna od pravih hrišćanskih vrlina. Hrišćanska vedrina znači sigurnost da smo pomireni s Bogom; ona znači nadu u večni život Hristovom zaslugom. Ona takođe znači zadovoljstvo zbog sreće drugih, čistu savest i radost u srcu.
Hrišćanin znači biti najsrećniji i najvedriji čovek na ovom svetu! Hrišćanska vedrina je ptičja pesma ljudske duše u obožavanju svoga Stvoritelja i skupljanje svih sunčevih zraka nebrojenih znakova Božje ljubavi. Ona je takođe traženje cveća miomirisnih dokaza Božjih blagoslova na livadama svoga i tuđih života. Vedrina duše se u Bibliji naziva “putem pravedničkim” i “veselim srcem”. O toj vedrini koja je svakim danom sve svetlija i dublja Solomun kaže: “A put je pravednički kao svetlo videlo, koje sve više svetli dok ne bude pravi dan.” Priče Solomunove 4,18.
Hrišćanin je dužan da neguje vedrinu i podgreva dobro raspoloženje odbacujući mračne misli i potištenost. Ima stvari koje nas okružuju, a nisu nam po volji. Ako naše lice neprestano izražava mrgodnost, čak ako rečima i ne pokazujemo zlovolju, onda ne samo da na put sebi i drugima stavljamo prepreke, nego i nanosimo štetu svome i tuđem zdravlju. Mrgodnost, potištenost, žalost i uznemirenost ne mogu izlečiti nijedno zlo. Nepobitna je životna istina koju čitamo u Bibliji: “Veselo srce veseli lice, a žalost u srcu obara duh.” Priče Solomunove 15,13.
Mračne misli i osećanja, turobne misli, zabrinutost i tmurnost oštećuju ne samo duševno nego i fizičko zdravlje. Koliko je puta gubitak apetita rezultat razočaranja, tuge i neveselih misli! Život je ono što načinimo od njega, i svako nalazi ono što traži. Ako tražimo razloga da bismo bili nezadovoljni i žalosni, zlovoljni i srditi, tužni i nespokojni, i ako smo skloni da uveličavamo sitne teškoće na putu svakodnevice, imaćemo ih dovoljno da zamagle naše misli i naoblače naše odnose gde god se krećemo. Tuga je gotova bolest, a hrišćanska vedrina je najbolja medicina. Božja Reč ima pravo kad kaže: “Srce veselo pomaže kao lek, a duh žalostan suši kosti.” Priče Solomunove 17,22.
Kad pada kiša, kad se natušti nebo, kad nema sunca, hrišćanin zna da svaki oblak ima dve strane, i da je s one gornje uvek sunce! Ako gledamo na stvari sa svetlije strane, uvek ćemo naći dovoljno razloga da budemo dobro raspoloženi i srećni. Ako se smešimo, i drugi će nam se smešiti. Ako govorimo prijatnim glasom i ugodnim rečima izražavajući vedrinu i poverenje, ono što dajemo, to će nam se i vratiti. Kad hrišćanin izgleda sumoran i potišten kao da su ga ostavili svi prijatelji, onda on daje loš utisak o svojoj religiji.
Ponekad se javlja mišljenje da je vedrina duha i duše nespojiva s dostojanstvom hrišćanskog karaktera, ali to je pogrešno! Nebo je uvek radosno, i ako skupljamo radosne zrake Neba i unosimo ih što je više mogućno u svoje reči i ponašanje, to ćemo više ugoditi našem nebeskom Ocu. Njemu je neugodna plačljivost i tugovanke. Čak i kad je reč o kajanju, Biblija kaže: “Ne tužite ni plačite … Ne budite žalosni, jer je radost Gospodnja vaša sila.” Nemija 8,9.10.
Pravo shvatanje ideala hrišćanskog karaktera nikad ne vodi zaključku da je hrišćanstvo potrebno oblačiti u crninu manastirskih mantija, ograđivati se zidom natuštenosti, sumornosti, malodušnosti i izgubljenosti. Upravo hrišćanska religija zabranjuje zaziđivanje prozora da bi odaje izgledale mračne, mistične i tajanstvene kao gotske katedrale! Zar nije sam Goepod rekao Noju dok je gradio kovčeg spasenja za sebe i svoju porodicu: “Pusti dosta svetlosti u kovčeg.” 1. Mojsijeva 6,16. Ako je hrišćanin natmuren, malodušan i očajan, onda mu je potrebna izvorna hrišćanska religija Biblije. Njene reči su “život onima koji ih nalaze, i zdravlje svemu telu njihovu”. Priče Solomunove 4,22.
U Isusu Hristu je mir, radost i vedrina za sve uzraste i za sva doba života. Nije Hristova volja da budemo tmurnog raspoloženja, nestrpljivi, površni i sitničavi. Hrišćani su bili uvek deca svetlosti, i kao takvi oni znaju da je Božja volja da neguju vedar, raspoložen duh. Šta čini hrišćanina bojažljivim, kukavičkim? — To je ljubav prema sebi i ličnim zadovoljstvima, dok dragovoljna služba Bogu i bližnjima stvara vedrog hrišćanina, čija je religija puna svetlosti nade i sunca poverenja. O sunčanom sjaju prave hrišćanske religije apostol Jakov je pisao: “Svaku radost imajte, braćo moja, kad padate u različne napasti.” Jakov 1,2. Sam naš Gospod Isus je u noći pre nego što će se predati svojim zlotvorima, pevao: “I otpojavši hvalu iziđoše na goru Maslinsku.” Matej 26,30.
U primeru apostola Pavla za vreme dok se nalazio u Solunu može se videti šta znači hrišćanska vedrina u životu pravog Hristovog sledbenika. Iako je imao mnogo razloga da natmuri svoje čelo, ovaj rečiti Hristov apostol nikada se nije natmurio i umorio dajući samoga sebe za delo koje je ljubio. “Do ovoga časa”, piše on Korinćanima, “i gladujemo, i trpimo žeć, i golotinju, i muke, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas, molimo …” 1. Korinćanima 4,11-13.
Pavle, jedan od najvećih učitelja koje je svet imao, vedrim duhom je obavljao, kako najviše, tako i najniže dužnosti. Kad mu je u Hristovoj službi izgledalo da treba da radi svojim rukama, on je radio. Kad se našao u tamnici u Filibi zajedno sa saradnikom Silom u okovima, on je pevao! O njihovoj hrišćanskoj vedrini stoji zapisano: “A u ponoći bejahu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga; a sužnji ih slušahu.” Dela apostolska 16,25. Njihova srca, ispunjena ljubavlju i vedrinom Hristovog karaktera, nisu bila osvetnički raspoložena prema svojim progoniteljima. Čak je i sam tamničar zaželeo njihovu mirnoću i vedrinu duha koju su pokazali u patnji i stradanju …
Hrišćanska vedrina nalazi se i na stranicama Starog zaveta i nije ništa manja nego u srcima novozavetnih hrišćana. Dok je ležao u tamnici u Misiru, Josif je svoje robovanje smatrao najvećom katastrofom u svom životu, ali je uvideo potrebu da se sa vedrinom uzda u Gospoda kao nikada ranije u svom životu. Josif je poveo i Boga sa sobom u Egipat, i to je ubrzo postalo jasno svima oko njega. Njegova religija održala je njegovo raspoloženje prijatnim, i njegovu dušu vedrom bez obzira na nevolje. Josif je bio hrišćanin sličan Hristu. Čim je izašao iz zatvora, pokazao se sav sjaj njegovih hrišćanskih načela u aktivnom i uspešnom radu. Tajna njegove vedrine bila je u poverenju u Boga. Zar takva vera nije i za nas dovoljan razlog da prihvatimo svim srcem hrišćansku vedrinu u svom životu?
