Da je Bog promenio subotu i da je dan odmora premešten sa sedmog na prvi dan, sigurno bismo u Svetom pismu našli izveštaj o toj promeni. Međutim, u celom Novom zavetu, koji je napisan u drugoj polovini prvog veka, ne nalazimo ni jedan stih koji bi potvrđivao tu promenu. Kako je onda došlo do svetkovanja nedelje?
Prvi činilac: Uticaj neznabožačkih religija koje su obožavale sunce kao svog boga i njemu u čast posvećivale prvi dan sedmice – nedelju.
Kult sunca bio je veoma rasprostranjen u staro vreme. Bog je često opominjao svoj narod da se čuva da ne padne u zabludu neznabožaca: da obožava sunce i ostala stvorenja mesto Stvoritelja.
„I da ne bi podigavši oči svoje k nebu i videvši sunce i mesec i zvezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se i služio im; jer ih Gospod Bog tvoj dade svim narodima pod celim nebom.” 5. Moj. 4, 19. (Vidi: 5. Moj. 17, 3, Isaija 17, 8.).
U drugom stoleću posle Hrista u Rimskom carstvu je osobito bio raširen kult boga Mitre. Obožavaoci boga Mitre ili boga sunca posvetili su svom božanstvu prvi dan sedmice – nedelju, koju su nazvali „dies solis” (tj. sunčev dan). I danas se nedelja na nemačkom i engleskom jeziku naziva sunčev dan (zontag-sonntag, Sandi-sundey).
„Bog sunca poslednjih neznabožačkih careva ustupio je u kalendaru mesto Spasitelju… Sunčev dan, dies solis, postao je hrišćanska nedelja, praznik uskrsnuća. Godišnjica sunčevog rođenja (Natalis Solis Invikti), koja se slavila 25. decembra, prihvaćena je kao dan Spasiteljevog rođendaia – Božić.” (La Sibil, str. 96).
Drugi činilac: U prilog svetkovanja nedelje car Konstantin je izdao 7. III. 321. svoj čuveni zakon o svetkovanju „časnog dana sunca” kojim je želeo da sjedini neznabošce i hrišćane. Taj zakon glasi:
„U časni dan sunca (nedelju) neka se svi gradski službenici, zanatlije i stanovnici gradova odmaraju. Samo oni koji se bave zemljoradnjom mogu slobodno obavljati svoje poslove, jer se dešava da drugi koji dan nije tako pogodan za sejanje ili obrađivanje vinograda. Ne sme se dopustiti da zbog neiskorišćavanja pogodnog vremena propadnu dragoeni plodovi koje nam nebo šalje.” (Kodeks Justin. knjiga 3, tit. 12. 13.)
Treći činilac: Uticaj crkvenih sabora i rimskih biskupa.
Nedelju uzdižu sabori, u Nikeji 325.), u Sardu (345.) i naročito u Laodikeji (364). U svom 29. Kanonu Laodikejski sabor donosi sledeću odluku kojom nastoji da potkopa subotu i uvede nedelju.
„Hrišćani ne treba da se odmaraju i lenstvuju u subotu, već treba tog dana da rade. Neka svetkuju dan Gospodnji (nedelju), i neka se čuvaju, koliko je moguće, da ne rade u taj dan. Ako i dalje svetkuju subotu, neka su prokleti.”
Gašpar del Foso (Gasper del Fosso), nadbiskup grada Ređija (Reggio), rekao je 18. I. 1562. na tridentinskom saboru: „Subota, najistaknutiji dan u zakonu, promenjena je u nedelju… Ovaj i slični propisi nisu ukinuti Hristovom izjavom, jer sam kaže da nije došao da promeni zakon već da ga ispuni, nego su promenjeni vlašću crkve”. (Frum, Proročka vera naših otaca, sv. I, str. 478.).
Nedelja, dakle, vuče koren iz neznaboštva, proširena je kultom sunca, poduprta carskim zakonima i nametnuta odlukama sabora i rimskih biskupa. Sve je ovo bilo potrebno jer joj nedostaje biblijski temelj. Nedelja je čedo tradicije, i to ne hrišćanske tradicije, već neznabožačke, ljudske. Na poštovaoce ove tradicije odnose se ove Isusove reči: „Zašto vi prestupats zapovesti Božje za svoje običaje. No uzalud me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim”. (Matej 15, 3. 9.)
