Iako reč “nesebičnost” danas zvuči kao strana reč u rečniku većine naših savremenika, ipak se ona u Bibliji nalazi kao zakon neba i jedan od glavnih principa Hristovog carstva milosti. Štaviše, od njene prve do poslednje stranice pažljivom čitaocu postaje jasno da je sotona ne samo mrzi kao reč i princip Božjeg carstva, nego da on odriče i samo njeno postojanje! Ako Bibliju posmatramo iz ugla sukoba između Hrista i sotone, onda odmah od početka vidimo da se sotona trudio da dokaže da je Hristov princip akcije sebičnost. Ne samo da je dokazivao da je Bog sebičan nego je na isti način opadao i sve one koji služe Bogu. U Knjizi o Jovu, jednoj od najstarijih knjiga Biblije ako ne i najstarijoj, ova sotonina optužba bila je odmeravana …
O nesebičnom životu tog velikana vere sam Bog je rekao sotoni: “Jesi li video slugu moga Jova? Nema onakoga čoveka na Zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla.” O Jovu 1,8.
Izgleda da je sotona imao već gotov odgovor kad je na toj otvorenoj svemirskoj raspri o Jovu podrugljivo dobacio samom Bogu: “Eda li se uzalud Jov boji Boga? Nisi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? Delo ruku njegovih blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na Zemlji. Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči.” O Jovu 1,9-11.
Svoju optužbu o Jovovoj koristoljubivoj sebičnosti sotona je nastavio da dokazuje kroz usta jednog od tobožnjih Jovovih prijatelja, koji su se okupili oko bolesnog Jova. Elifas Temanac nije bio ništa druto nego sotonin glasnagovornik kad je u lice rekao Jovu: “Nije li zloća tvoja velika, i nepravdama tvojim ima li kraja? Jer si uzimao zaloge od braće svoje ni za što i svlačio si haljine s golih. Umornoga nisi napojio vode, i gladnome nisi dao hleba … Udovice si otpuštao prazne, i mišice sirotama potirao si.” O Jovu 22,5-9.
U stvari, sotona je optužio Boga da blagosilja jednog sebičnog čovaka, i nije bilo drugog načina da se pobije ova optužba o sebičnosti Boga i njegovih slugu nego da se Jov stavi na probu. Bog je dozvolio sotoni da Jova liši svega što ima pa čak i zdravlja rečima: “Evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje.” O Jovu 1,12.
Zapanjuje brzina i temeljitost kojom je sotona kao vihor opustošio ne samo Jovovo imanje nego i uništio njegove sinove i kćeri. Na kraju je sotona udario Jova “zlim prištem od pete do temena”, ali je Jov i tada ostao veran Bogu i svojoj nesebičnosti. Rekao je: “Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?” O Jovu 2,7.10. Ove reči svedoče da se Jov i dalje uzdao u Boga premda nije mogao da razume zašto mora da strada. Na izgled zaboravljen i od Neba i od Zemlje, Jov je ipak izrazio svoje poverenje u Božju milost i pravdu rečima veličanstvene vere: “Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u nj … i On će mi biti spasenje.” O Jovu 13,15.16.
Cela Knjiga o Jovu predstavlja svedočanstvo odbrane i Boga i čoveka od sotonine optužbe da su Bog i njegov sluga sebični. Jovova tvrdnja o svojoj nesebičnosti: “Kad me okuša, izići ću kao zlato” (O Jovu 23,10), pokazala se kao tačna. Pošto je odoleo svim kušanjima i strpljivom istrajnošću opravdao ne samo svoj, nego i Božji karakter, Biblija izveštava da “Gospod povrati što beše uzeto Jovu … i umnoži Gospod Jovu dvojinom sve što beše imao … i Gospod blagoslovi posledak Jovov više nego početak … I posle požive Jov sto i četrdeset godina, i umre Jov star i sit života”. O Jovu 42,10-17.
Dajući sve što je imao na oltar nerazumljivim probama strpljenja, nesebičnosti i vere, Jov je dobio svedočanstvo Neba da “uza sve to ne sagreši Jov, niti reče bezumlja za Boga”. O Jovu 1,22. Tako je njegov život postao jedna od prvih ilustracija Hristove nesebičnosti i trpljenja, kojima je pobio sotonine optužbe o Božjoj sebičnosti. Jov je bio jedan od prvih starozavetnih hrišćana koji su pokazivali Hristovu nesebičnost u svakodnevnom životu. Ako je Jov bio jedan od dalekih preteča Hristove nesebičnosti, Jovan Krstitelj je bio poslednji i, po samim Hristovim rečima, najveći u svojoj nesebičnosti u predvečerje Hristovog stradanja i slave.
Svojom pojavom kao Hristov preteča, Jovan Krstitelj je uzbunio celu jevrejsku naciju. Njegov glas koji je odjekivao zemljom dolazeći iz pustinje, podsećao je na grmljavinu pred dolazak obilnih kiša posle dugotrajne suše. Kuda god se kretao, iz mesta u mesto, sledilo ga je veliko mnoštvo ljudi svih klasa i zanimanja. Kao simbol čišćenja od greha, Jovan je krštavao na Jordanu, ne samo carinike i ribare, seljake i vojnike, nego i same sveštenike i knezove. Mnogi su u njemu gledali samog Mesiju. Ali kad se Hristos pojavio, sve se promenilo na Jovanovu štetu. Mnoštvo je pošlo za Isusom okrećući leđa Jovanu Krstitelju. Bio je to odlučujući trenutak za iskušavanje Jovanovog karaktera. Video je kako postaje sve manji u očima čak i svojih najvernijih učenika. Kad su ga s prizvukom ljubomore izvestili da Onaj o kome je on sam svedočio — Isus — “kršćava i svi idu k njemu” (Jovan 3,26), u Jovanovom tkanju hrišćanskog karaktera zablistala je zlatna žica nesebičnosti koja svetli i svetleće vekovima. Jovan je odgovorio: “On treba da raste, a ja da se umanjujem.” Jovan 3,30.
Ali to ni izdaleka nije bilo sve što je oglasilo slovo Evanđelja o Jovanu Krstitelju! Ne samo da se radovao što je Hristova popularnost rasla na račun njegove, nego je životodavni vazduh pustinje i drage slobode zamenio memlom i rešetkama Irodove tamnice. Bez ikakvog izgleda na neku vojničku paradu i akciju izvaljivanja tamničkih vrata vojnika pod Hristovom komandom, Jovan je polako kopneo, ali nije odustao od svoje vere u Hrista kao Mesiju. Sam u tamnici, Jovan je prihvatio istinu evanđelja o Hristovom carstvu milosti i slave: ići za Hristom putem nesebičnosti i žrtve i nalaziti sreću i radost u nesebičnoj službi. Iako je bio zatvoren u tamnici, Jovan Krstitelj nije bio zatvoren u sebe. Trpljenje i nesebičnost dalo je pečat njegovim rečima i delima. On nije sebe činio centrom uticaja. On se povinovao božanskom zakonu da niko ne treba “da živi sebi” (Rimljanima 14,7).
Jov, Jovan Krstitelj i mnogi drugi heroji biblijske istorije govorili su kao Isus: “Ja ne tražim slave svoje.” Jovan 8,50. Iz Hrista je govorila Božja ljubav glasom nesebičnosti, jer Ljubav “ne traži svoje” (1. Korinćanima 13,5). Zakon nesebičnosti je zakon velikog kruga sreće i života, koji polazi od nebeskog Oca i izliva se preko Sina na sva bića u svemiru. U ime te sreće i života ljudske porodice Biblija nam daje i lek protiv sebičnosti: “Nije li da prelamaš hleb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u kuću? Kad vidiš gola, da ga odeneš … Tada će sinuti videlo tvoje kao zora i zdravlje će tvoje brzo procvasti …” Isaija 58,7.8.
